„Dokle idete?“, pita me fina žena u teget uniformi.

„Do Niša“, odgovaram.

„Samo izvolite“, kaže i pokazuje mi rukom da uđem.

Oprezno sam sa četvrtog perona stanice Beograd centar, poznate kao Prokop, zakoračio u crveno-plavi voz.

Zbog čega?

Na današnji dan pre 137 godina, davne 1884, krenuo je prvi voz u Srbiji i to baš od Beograda do Niša.

Savršena prilika da se ista ruta prođe gotovo vek i po kasnije.

Međutim, iako i dalje ima nešto magično u vozovima, zbog čega ih mnogi vole, putovanje njima po nekim delovima Srbije zna da se poprilično oduži.

Zvaničnici su poslednjih godina više puta najavljivali izgradnju brze pruge do Niša, ali se taj put danas često prelazi tek malo kraće nego te 1884. godine.

„Dokle vi idete, do Jagodine?“, pitala me jedna putnica kad smo malo odmakli od Beograda.

„Do Niša“, ponovio sam i njoj.

„Auuu“, uzdahnu, uz odmahivanje rukom.

Šta li me sve čeka na ovom putu, pomislih.

„Kad došao, dobrodošao“

Muškarac u tamnim pantalonama i crno-beloj majici na pruge vredno riba pod.

Iza njega, u potpuno praznom vozu, presijava se mokar trag.

Sedišta su plava i sve deluje prilično novo i čisto.

Dakle, nema starih kupea kao u Lajanju na zvezde, da Milić Gavranić objašnjava kako je nokautiran, ili u Mrtav ladan, da neobični deda u ljubičastom odelu mirno sedi.

Gledam na sat – 7.20, voz samo što nije krenuo, tako da pronalazim mesto sa nešto više prostora za noge.

Nekoliko metara iza seda jedan momak.

Zove se Saša Stanisavljević i već deset godina vozom svakog dana putuje na posao.

„Živim u Smederevskoj Palanci, a radim u Dobanovcima, a moram vozom da idem jer mi je to jedina veza“, navodi.

Zapravo, on se tek sada vraća sa posla.

„Prinuđen sam da radim samo noćne smene“, navodi.

„Za prvu nemam čime da odem, ali imam da se vratim, a za drugu je obrnuto – zato stalno radim treću.

„Krenem na posao u četiri popodne, a vratim se sada“, kaže i odmahuje glavom.

Putovanjima nije zadovoljan, iako su pre nekoliko godina stigli novi vozovi.

„Cena karte je i dalje u redu, ali ne da su nepouzdani… Po principu, kad dođu dobrodošli“, kaže.

„Leti im smeta visoka temperatura, a kada je sve u redu krene brzo, pa uspori ili ispadne teretnjak iz šina i sve blokira „, dodaje.

Kako navodi, pre je bilo mnogo više putnika, ali su mnogi u međuvremenu odustali od vozova.

„Nama koji smo primorani mnogo bi značilo kad bi vozovi bili tačni i kad bismo mogli da se oslonimo na njih“, ističe.

„Mnogo udobnije nego autobusom“

U 7.25, tačno na vreme, voz je krenuo.

„Poštovani putnici, Srbijavoz vam želi udoban put“, kaže ženski glas sa razglasa, uz podsetnik da je voz pod video nadzorom i da je pušenje zabranjeno.

„Sledeća stanica – Rakovica“, dodala je.

Žuti brojevi na crnim tablama pokazuju temperaturu, vreme i koliko brzo voz ide.

Odmah je ubrzao na 50 kilometara na čas, pa 60, 70…

Pa ovo nije tako loše, pomislih.

Voz je i dalje prilično praznjikav, tek poneka glava viri sa sedišta.

Ispred mene momak u crnom duksu, i sa slušalicama u ušima, lagano glavom u ritmu muzike.

Iza čujem šuškanje papirom – neko je već izvadio doručak, ali teško da je reč o pečenom piletu kao nekad.

Ili kao čuveni Zoran u filmu Tito i ja.

Okrećem se, ali vidim samo glavu starijeg muškarca naslonjenu na improvizovani jastuk od jakne.

Voz staje u Ripnju, pištaljka odjekuje stanicom, dok pored mirno polazak čeka tetovirani kolega – BG voz, prepun grafita i potpisa.

Ulaze dve žene sa koferima kojima kondukter naplaćuje kartu.

„Kod vas sam bio“, kaže mi kad je prolazio pored mene.

„Da“.

„Tamo ste sedeli“, dodaje, pokazujući na mesto gde me je prvi put video, kao i da ima dobru memoriju.

Malo ispred, tik do svog kofera, sedi Jovana Milanović.

Živi u Lazarevcu i svakog vikenda putuje do Smederevske Palanke.

„Tako mi je najlakše da napravim konekciju i odlično je sve, mnogo je bolja veza nego ranije“, smatra.

„Vozovi su uglavnom tačni, a može i da se uklopi sa BG vozom – za 40 minuta stignem.

„Može sve ovo naravno i mnogo bolje, ali je mnogo udobnije nego autobusom“, dodaje.

Zastoj

Posle pola sata voz je stao usred ničega – okolo je bilo samo gusto šipražje.

Brzo sam se uzvrpoljio, pa sam morao da proverim šta se dešava.

Prolazim pored plavokosog dečaka koji se vrpolji u sedištu pored oca, kao i devojke sklupčane u lopticu preko dva mesta.

Neki su i čitali novine, pričali, ali većina je i dalje spavala.

Dolazim do žene koja me je dočekala na ulazu u voz.

„Čekamo da putnički voz (koji ide u suprotnom pravcu) prođe – ukrštaj“, kaže.

Nema nam druge nego da čekamo – pravo vreme za malo istorije.

Prvi voz u Srbiji krenuo je te 1884. godine tačno u 8.35, ali tada nije bio 3. septembar, već 23. avgust.

Zašto? Zato što je tada još važio julijanski kalendar.

Gregorijanski kalendar uveden je 1919. godine, kada je preko noći 15. januar postao 28. januar, a datum polaska prvog voza 3. septembar.

Redovni železnički saobraćaj počeo je 15. septembra 1884. godine i taj se obeležava kao Dan železničara.

Međutim, nije bilo ni lako, a ni jeftino tada napraviti prugu.

Iako je i ranije bilo planova, ozbiljniji radovi počinju tek posle Berlinskog kongresa 1878, kada Srbije stiče nezavisnost od Otomanskog carstva.

Međutim, novca nije bilo, zbog čega je Srbija sredstva za prugu morala da nađe u inostranstvu.

A reč je o mnogo novca – dva godišnja budžeta zemlje, navodi se u dokumentarnom filmu Privredna istorija Srbije: Pruga Beograd – Niš.

„To je bio ogromni zahvat, poslednja rata je otplaćena tek 1954. godine… Eto koliki je to bio zalogaj“, izjavio je u tom filmu Branislav Bošković, saobraćajni inženjer.

Knez Milan Obrenović je 1881. zvanično otvorio radove i počela je izgradnja pruge duge 243 kilometara i 500 metara.

Kada je puštena imala je 22 stanice i četiri tunela i značajno je doprinela razvoju privrede i industrije, navodi se u dokumentarnom filmu RTS-a.

Samo sedam godina posle oslobođenja od Turaka u Niš je stigao prvi voz.

Prva kompozicija sa devet dupke punih vagona stigla je u Niš za osam sati i 15 minuta, navodi se u istorijskim spisima.

A valjda ću i ja stići nekad.

Zašto vozovi idu sporo?

Krenuli smo posle četrdesetak minuta.

Voz je u Sopot stigao oko 9 i 10, a posle gotovo dva sata od polaska i u Mladenovac.

Do Mladenovca je kolima inače potrebno četrdesetak minuta, a autobusom oko sat vremena.

Otkud takva razlika?

Zbog stare, a samim tim i loše infrastrukture, kažu stručnjaci.

Državni zvaničnici često su poslednjih nekoliko godina izjavljivali da „uskoro počinju“ radovi na izgradnji brze pruge do Niša, ali do toga još nije došlo.

Predsednik Aleksandar Vučić je, na primer, najavio da će se 2023. godine od Beograda do Niša stizati za oko 80 minuta – brže nego automobilom.

„Ako bismo mogli 200 kilometara na sat da razvijemo brzinu, ne znam zašto bi neko išao kolima – pruge su budućnost“, dodao je.

Međutim, detalji izgradnje tog projekta i dalje nisu poznati.

Jedino je najavljeno da bi vrednost investicije trebalo da bude dve milijarde evra.

Južne vesti navode da je prva milijarda kredita planirana za avgust ove godine, kada je i najavljeno da radovi počinju.

Za to vreme voz do Niša najbrže je išao oko 100 kilometara na čas, ali je bilo deonica kada je brzina bila znatno manja.

Trka

Nešto posle 11.30 voz je stigao u stanicu Paraćin.

Situacija u vozu se nije značajno menjala – ljudi su ulazili, izlazili, a sedišta su mahom ostajala prazna.

Doduše, sve vreme je bio lep pogled sa prozora.

Zelenilo, priroda, nebo, njive, trošne kuće i još trošnije stanice, zarobljene u nekim prošlim decenijama, možda i vekovima.

Za ogradu u blizini jedne stanice bio je vezan prljavožuti mešanac.

Pogledom je ispratio naš voz.

Možda je to onaj pas koji je voleo vozove?

U Aleksinac smo stigli oko 13.10, a u Niš oko 14 časova.

Gotovo sedam sati puta – oko 45 minuta zakašnjenja – gotovo kao te 1884. godine.

Da sam išao kolima od Beograda do Niša stigao bih za dva sata, a autobusom za oko tri, ali ovako zaista nisam bio tako umoran kao posle dugih vožnji autobusom.

Možda bi bilo drugačije da sam se trkao sa vozom kao mučeni Milić Gavranić.

Njega je udario brzi voz, a i dalje se trka sa putničkim.