Ukoliko želite da odmorni i neizmrcvareni sedenjem u autobusu stignete iz Srbije do crnogorskog primorja, a avion vam je skup, spavaća kola voza na pruzi Beograd-Bar su pravo rešenje za vas.

Ako uz to hoćete bilo kakav luksuz koji uključuje dostignuća 21. veka, onda nisu.

U to sam se lično uverila u nedelju uveče 17. aprila kada sam železnicom krenula ka moru.

Razdaljinu od 454,8 kilometara prešli smo za 12 sati i 25 minuta, što znači da smo putovali 40 kilometara na čas kad se oduzme sat vremena stajanja na granicama.

Tu laganu noćnu vožnju, inače brzog voza, obeležilo je nekoliko slika – od beogradske stanice Prokop i različitih vagona, do rustične oker unutrašnjosti kupea i još rustičnijeg toaleta do jedinstvenog osećaja spavanja popreko na šinama.

Stanica Prokop koja se tako ne zove

Voz za Bar kao i svi ostali kreće sa stanice Prokop, simboličnog naziva Beograd centar, iako su se mnogi žalili da ne mogu da je nađu kad krenu iz centra grada.

Do stanice se za 15 minuta stiže od Narodne skupštine, trolejbusima 40, 41, a postoji i kružna linija 36 gradskog prevoza koja ide preko stare Železničke, Nemanjine i Slavije.

Moderno uređena stanica sa više koloseka pokazuje da Srbija 2022. ima više lica koji su često u suprotnosti.

Dok prilazite ulazu ispod zemlje, dočekuju vas ograđeni betonski pločnici i žice koje štrče iz bara, jer stanica i dalje nije potpuno završena iako se gradi decenijama.

U samoj stanici, pak, čekaju savremeni aparat na kom može da se kupi karta platnom karticom, kao i sokovi i grickalice, uz neizostavni šalter i stanični kafić.

Slično je i sa vozovima.

Na stanicu stižem nešto posle osam uveče.

Voz Soko ide do Novog Sada i razvija brzinu i do 160 kilometara na sat

Voz za Bar kreće sa šestog koloseka u 20.20 i već je postavljen, a za to vreme na prvom koloseku sprema se za polazak Soko, novi, kako kažu predstavnici vlasti, ponos države jer putuje 160 na sat.

Barski voz ima različite vagone, dodatno išarane grafitima, a ovaj mlađani jurišnik ujednačen je u bojama srpske trobojke i krase ga digitalna slova.

Krcata su oba, ali Soko prvi odlazi uz tradicionalni zvuk pištaljke.

Žele ljudi za pola sata do Novog Sada.

Ja putujem sa strpljivijima.

Jedan voz i različiti vagoni

Vagoni nisu samo spolja drugačiji, već i unutra.

Postoje muška, ženska i mešana spavaća kola, ja sam, recimo, dobila mušku.

Domaćin vagona, što nije isto što i kondukter, učim usput, dočekuje nas u plavoj košulji sa teget kravatom.

Desni deo sukog kupea, gde se skriva pokvareni lavabo — Desni deo uskog kupea, gde se skriva pokvareni lavabo

Već na stanici se požalio, „ova na šalteru izgrešila, ali sve kako treba“ – sa mnom u muškoj trebalo da bude još jedna žena.

Umesto da se zaglavim sa još dvoje ljudi na tom najvišem ležaju uz plafon gde je rizik ne samo silaziti, već i okretati se u snu, uz doplatu od pet evra, dobih premiju.

Biću samo sa jednom ženom u dvokrevetnom kupeu.

Druga lekcija za mene, nisu ni sva spavaća kola ista.

Postoje ‘kušet’ vagoni na kojima je to spolja napisano na francuskom, što prevedeno na jezik 21. veka znači šestokrevetna i četvorokrevetna soba, kao i ‘prava spavaća kola’ sa nemačkim nazivom, koji označava trokrevetne sobičke.

U njima se jednostavnim uspravljanjem trećeg ležaja uza zid dobijaju i prestižna dvokrevetna, a samo najsrećniji osvoje singl kupee.

Ko poželi da u njima putuje, to košta 77 evra, inače je karta 45.

U uskom hodniku mimoilazim se sa starijim gospođama sa kariranim torbama, ali i mladima sa velikim rančevima na leđima.

Tu je i jedna porodica sa psom.

Bliži se vreme za polazak, pa prebacujem stvari u drugu kabinu.

Poželim da iz hodnika mašem, kao u starim filmovima, ali preteški prozor ne mogu da spustim, pa mašem onako bezveze kroz mrljavo staklo.

Ova Selma je bezbedna, da parafraziram hit sarajevske grupe Bijelo dugme o Selmi koja putuje vozom na fakultet, a momak je savetuje da se ne naginje kroz prozor.

Voz napušta stanicu i vraćam se u kupe.

Izuvam se i penjem na krevet na sprat, što nisam radila od letovanja u Bečićima u šestom osnovne, ima neke simbolike u tome.

Enterijer od pola veka

Pošto nema trećeg ležaja, mogu da sedim na krevetu i razgledam odozgo.

Babina soba, provetrena i čista, ali sa starim nameštajem koji je povukao miris od pola veka stajanja.

E tako miriše i naš vagon.

Nema kredenca, ni šustikli, ali ima plastičnih vešalica, metalnih kačaljki za jakne, ogledala na visećem delu unutar kog su poličice, kao za dedin servis za brijanje.

Ima čak i utičnica, samo fali načeta bočica „Briona“ – kolonjske vode izuzetno popularne u socijalističkoj Jugoslaviji.

U ćošku je skriveni lavabo koji se ukaže tek kad se podigne poklopac.

U njemu je voda koja nije bila za piće, dok ju je i bilo, i kantom za đubre na izvlačenje. Ona i dalje postoji.

Na krevetima složeni beli čaršav i jastučnica, skoro pa uštirkani, oker karirano ćebe uz plavi jorgan bez navlake.

Jastuk bez suvišnih mirisa.

Oker je i lesonit kojim je sve obloženo, pa deluje kao da je vreme stalo sa Gigom Moravcem, glavnim likom iz kultne jugoslovenske serije Bolji život, i nekim prvomajskim izletom s preduzećem.

Kao da vidim direktore kako s kožnim akten tašnama idu na sastanak radne organizacije u Titograd, ali je malo teže zamisliti drugarice u štiklama i uskim suknjama do kolena kako se penju uz aluminijumske merdevine na razvlačenje.

Smeštena sam s finom gospođom koja radi u Podgorici, saznajem ubrzo.

Posle prvobitnog zatišja uz čitanje, naredna tri sata smo provele u razgovoru kroz ležaj, kao telefonom – po sistemu ‘čujemo se, ne moramo se gledati’.

Njoj su suprug i dve ćerke u Beogradu, a ona dolazi kad može – sad neće moći dugo, jer nema pravo na odmor tokom letnje sezone.

„Ja sam vam putnik namernik“, kaže moja cimerka Dragica Aleksić uz setni osmeh.

Ubrzo nas prekida pratilac kola čiji je zadatak da brine o tom jednom vagonu.

Ulazi, pregleda karta i proteže se do prozora sa ručkom na okretanje da spusti sivu roletnu nalik šatorskom krilu koja je dotad bila srolana.

„Da bude toplije“, kaže.

Vagone je teško zagrejati, jer su zaista pola veka stari.

U fabrici Fiat proizvedeni su 1974. godine, kupili su ih Francuzi, priča mi sutradan domaćin vagona Ratko Knežević.

Ćaskamo negde negde između Podgorice i Bara.

Posle značajnog korišćenja 1987. vagoni su popravljeni i pre desetak godina stigli su ovde.

„Kupljeni su u voznom stanju, to je odlično, umeli smo mi da kupujemo i `na kilo` pa da prodajemo u staro gvožđe“, kaže i gleda kroz prozor dok se ispred nas smenjuju zelena polja i plavi odsjaj Skadarskog jezera, uz neizostavni crnogorski kamen u daljini.

Mana ovog vagona je što se greje na naftu, za razliku od ostalih koji su na struju, pa mu treba 50 litara nafte i nekoliko sati da se zagreje.

Noć nije bila hladna, pa je ćebe bilo dovoljno za pokrivanje.

Toalet

Kad smo u pola noći cimerka i ja završile prijatno ćaskanje, kakvo se valjda još samo u vozu sa potpunim neznancima dešava, prinuđena sam da prvi put odem u toalet na kraju vagona.

To nikome ne bih preporučila, a ako morate – ponesite sve, ali ništa od toga nemate gde da spustite.

Nema toalet papira ni sapuna, ni na početnoj stanici.

Vode ima.

Najzanimljiviji je nožni sistem za puštanje vode, na pedalu, kao da iznenada svirate klavir.

Tad oko ponoći nije bilo ružnog mirisa mokraće, ujutro se i to promenilo.

Spavanje

Srećom, lako zaspim.

Kad nema bučnih saputnika, ljuljuškanje, posebno na krevetu na sprat i tihi šum voza i polica oko vas može samo da vam učvrsti san.

Malo je drugačije ako prvi put spavate dole i shvatate da vam je pruga ispod plećki, a da ste, što bi rekli matematičari, normalni u odnosu na pravac kretanja.

Lako iz sna trgne kloparanje i glasna škripa metalnih točkova po pruzi – dok se ne naviknete, negde kod Užica, tri sata kasnije.

„Kad neko putuje prvi put, svakih deset minuta dođe da pita šta to škripi, šta lupa, a mi to ne čujemo“, priča železničar.

Slično je i ako ste „lakosani“ kako sebe opisa moja komšinica s donjeg kreveta.

Ona celu noć izgleda oka nije sklopila.

Ja jesam skoro do Podgorice, jer vas domaćin ljubazno budi za sve granice i carine, pa ne morate da osluškujete.

Budi vas i 15 minuta pre nego što treba da izađete.

On uglavnom celu noć ne spava ili drema, ali se refleksno budi čim voz zastane.

Na toj pruzi je 35 godina i zna joj svaki pedalj.

„Da se desi da prespavam kad putnik treba da izađe, bolje mi je da mu platim taksi do odredišta nego da mi piše prijavu“, priča mi uz osmeh.

Bilo je posla, naš vagon je bio pun.

Uticaj rata u Ukrajini

Ratko Knežević radu Železnici od 1986. godine.

Zašto su se ljudi tako masovno zaputili na primorje u aprilu, otkriva mi Knežević nešto kasnije.

„Od vas 22, koliko je bilo u vagonu, 12 su Rusi“.

Pod tim „Rusi“, misli i Rusi, Ukrajinci, Belorusi, pojašnjava.

„Svi oni kad im istekne onaj period koliko mogu turistički da borave u Crnoj Gori najčešće pođu do Beograda.

„Udare im novi pečat u pasoš kao potvrda da su prelazili granicu, pa se vrate“, kaže domaćin i uz to moj turistički vodič.

Dok se približavamo odrednici razdragano priča o plodnoj Zeti koju su turski osvajači dugo držali, o čemu svedoče i današnji nazivi ulica i mesta tamo.

I on je iz tog kraja.

„Mi se hvalimo Turci nisu Cetinje osvojili, a jesu ga dva puta palili, nego nije im ni trebalo, nema plodne zemlje, a konjem se nije se moglo gore“.

Priča mi o obnovljenim verskim objektima na Skadarskom jezeru, poput ženskog manastira Beška, pokazuje mi ka planini manastir Kom gde je Petar Petrović Njegoš postao vladika, utom se odmah uz prugu ukaže tvrđava Lesendro za kojom je, kaže, vladika žalio, a oni je „nagrdili dalekovodom“.

Ponosan je na najduži od 254 tunela Sozina kome je konkurencija bio jedan u blizini Zlatibora, gde su, kaže, „dozidali 20-30 centimetara da produže, ali im nije uspelo“.

Kad sam ga pitala za koliko stižemo u Bar, odgovara mi zagonetno:

„Imamo još 45 kilometara, vreme je relativno, a razdaljina je tačna“.