Mlada gospođica od 27 godina, rođena u bogatoj kući, ali odrastala u vreme krize, dospela je u rite, jer joj nikad ni dinara nisu davali ni za odeću, ni za šminku.
Tako u jednoj rečenici, železničku stanicu Vukov spomenik 2022. opisuju zaposleni.
Smeštena u samom centru Beograda, ispod raskršća Bulevara kralja Aleksandra i Ruzveltove ulice, bila je prva podzemna železnička stanica u tadašnjoj Jugoslaviji.
Svečano je otvorena u podne 7. jula 1995. godine, a otvaranju je prisustvovao tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.
Okolnosti su bile sve samo ne svečane.
Rat na području Bosne i Hercegovine i Hrvatske je trajao već tri godine, Savezna Republika Jugoslavija, koju su činile Srbija i Crna Gora, bila je pod međunarodnim sankcijama, a iza građana je bila najgora godina inflacije.
„Stanica Vukov spomenik je tada zaista bio vrhunac tehnički, tehnološki i saobraćajni“, kaže Nenad Stanisavljević za „Infrastruktura železnice Srbije“.
Dva dana pre 27. rođendana, u utorak stanica bila je zatvorena za putnike sedam sati, jer su se pokvarile pokretne stepenice – zaštitni znak ovog objekta.
Od tri stepenišna koloseka, obično rade dva – za uzbrdo i nizbrdo, a treći je odavno u kvaru.
- Novo obećanje: Metro u Beogradu od 2028. godine
- Kada su stanovnici Srbije bili milioneri
- Prazne prodavnice, inflacija i uništena privreda: tri decenije od sankcija Jugoslaviji
Stanica nekad
Za nju se nije štedelo.
Radovi su počeli 1989, dok je Beograd bio glavni grad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Do završetka radova, Jugoslavija je, umesto šest, imala dve savezne republike.
Radilo se po projektu Saobraćajnog instituta CIP, a izvođač radova bila je kompanija Energoprojekt.
Prema podacima CIP-a, u projekat Beogradskog železničkog čvora, čiji je stanica bila najvažniji deo, uloženo je 750 miliona dolara iz državnog i gradskog budžeta.
Koliki je to bio novac u doba jedne od najvećih kriza u Srbiji, pokazuje podatak da je tokom 30 godina izgradnje, do 2007. godine u stanicu Prokop, uloženo 900 miliona evra.
Ipak, za završetak svega planiranog potrebno je još 350 miliona dolara, navodi CIP.
Vukov spomenik izgrađen je na dubini od 40 metara ispod zemlje, što ovu stanicu svrstava u red najdubljih železničkih objekata u Evropi, podaci su Železnica Srbije.
Stanica ima nekoliko nivoa, jedan odmah kako se siđe u prolaz, zatim sprat ispod gde se očitavaju karte i gde su blagajna, šef stanice, policijska stanica i na najdubljem nivou – peron.
Ispod drugog nivoa postoji još jedan, koji putnici ne vide, ali je ključan za funkcionisanje stanice – tehnički nivo sa kog se održavaju pokretne stepenice i električne instalacije.
Tu je i kontrolna soba za video nadzor i požarne sisteme.
Površina predvorja je 2.500 kvadratnih metara, a stanica ima po četiri stepeništa i evakuaciona izlaza, kao i lift za osobe sa teškoćama u kretanju.
„I danas je Vukov spomenik jedan od najbezebdnijih železničkih objekata na mreži srpskih pruga“, kaže Stanisavljević.
Skupoceni mermer, umetnička dela, uz tržni centar koji se prostire na više od 5.000 kvadratnih metara trebalo je da pruže dozu glamura ljudima koji su tada uglavnom jedva sastavljali kraj s krajem.
Posebna atrakcija su bile pokretne stepenice dužine od 60 metara.
Da se stigne do dole, potrebno je minut i 20 sekundi.
Kada se njima te 1995. vozio Milošević, pred oko dve hiljade okupljenih, stručnjaci su mu opisivali pojedinosti ovog građevinskog poduhvata.
Predsednik je tada čestitao svim neimarima, jer je projekat „naših ruku delo, ostvaren našim snagama“.
„Činjenica da je naša zemlja jedan ovakav projekat uspešno realizovala u vreme i u godinama kada se nalazimo pod potpunom međunarodnom blokadom i dosad nezapamćenim pritiskom, dokazuje da to nije moglo da postane smetnja da Beograd zaista dobije tu najlepšu i najmoderniju podzemnu stanicu u Evropi.
„Ona ima ne samo praktičan, nego nesumnjivo i simboličan značaj“, poručio je Milošević okupljenima, sačuvano je u časopisu Energoprojekta.
Uz njega je tad stajao Nebojša Čović, poručivši da je stanica Vukov spomenik deo ostvarenja begradskog sna – „da siđe na reke“.
Stanica je pokazala da gradska i republička vlast neće zaustaviti kapitalne projekte, kaže Čović, tadašnji predsednik Skupštine grada Beograda.
„Otvaranje je bilo izvanredno, sve što se u gradu napravi je značajno za građane u bilo kom periodu.
„Ljudi su to prihvatili izvanredno i kompletna javnost, naravno, da budemo realni, svaka politička struktura će to staviti u svoj marketing, što se događalo i tada i posle i danas, to je svuda u svetu tako“, ističe Čović za BBC na srpskom.
Beograd 1995. – komunalni sistemi na ivici raspada
Čović smatra da su ti projekti bili vrlo značajni za građane Beograda i da bi i danas mogli biti za ponos.
A nastali su u vreme kad je na svakoj stanici javnog prevoza „bila varijanta mini mitinga“, jer je bar po sto ljudi čekalo, opisuje.
„Kompletna gradska vlast se trudila da i u tako teškim vremenima, kada su komunalni sistemi u gradu bili na ivici raspadanja – niste imali dovoljno nafte, niste imali dovoljno rezervnih delova, ni mogućnost da uvezete nove autobuse, trolejbuse, tramvaje – oslonimo na mogućnosti naše privrede.
„Pravili smo kombinacije da od Železare Smederevo uzimamo čelik i materijal, stavili smo u funkciju fabriku Ikarbus, odnosno Ikarus u to vreme, i oni su proizvodili autobuse“, kaže Čović, tadašnji prvi čovek Beograda.
I Vukov spomenik su, dodaje, 95 odsto radile domaće firme.
Tokom otvaranja, ne samo da je bila gužva na stanici, već i u obližnjoj Ruzveltovoj ulici.
Tada su ljudi imali šta i da vide – apoteku, ambulantu, pekaru, kafić i čitav tržni centar u vlasništvu Dafiment banke, Dafine Milanović.
Dafiment je bila jedna od propalih piramidalnih banaka, koje su uz podršku državnog vrha ljude pozivale da štede, nudeći im neverovatno visoke kamate.
Tu su tad bili butici, a u skorijem vremenu igraonice, ali su i one uglavnom sada zatvorene.
Taj deo je posebno zapušten danas.
„Napravljena je izvanredna stanica koja bi trebalo da se uklopi u budući metro Beograda.
„Međutim niko posle, pa čak ni vlasti koje su došle posle 2000. nije dovoljno pažnje posvetio stanici Vukov spomenik“, kaže Nebojša Čović, koji je posle smene vlasti 2000. bio potpredsednik republičke Vlade.
U međuvremenu je on napustio Socijalističku partiju Srbije, osnovao sopstvenu stranku i postao deo kolacije koja je srušila Miloševićev režim.
„Već tada je postojala neka vrsta sujete.
„Treba da shvatimo, ko god dođe na bilo koju funkciju da ništa nije počelo, niti će se završiti sa nama, ali očigledno da tu ima problema“, kaže Čović za BBC na srpskom.
Nije to ni „Miloševićeva, ni bilo čija stanica, već stanica svih ljudi koji žive u Beogradu i koji dolaze u Beograd“, dodaje on.
Milošević je, kaže, jedan od retkih republičkih funkcionera koji je razumeo potrebe Beograda, jer je karijeru počeo u kabinetu gradonačelnika Branka Pešića.
Stanica danas
Ako u stanicu uđete kroz ulaz od Tehničkih fakulteta, posle prvobitnog mraka i pomalo ustajalog vazduha, sa desne strane dočekuje vas impresivni hol, u poređenju sa ostalim železničkim stanicama u Srbiji.
Zubu vremena odoleva uglačani granit predvorja od svetlo do tamno sivog, kao i umetnička dela koja krase zidove.
Dva kružna izlaza obložena su ćiriličnim slovima u belom mozaiku, a reljef od poda do plafona, od nerđajućeg čelika, stoji naspram silaza niz stepenice.
Međutim, ne možete kupiti sendvič ili flašicu vode.
Nema prodavnica, trafika, ni bankomata, a na blagajni ne prodaju ni karte za gradski prevoz, koji je neophodan za korisnike BG voza.
Dok se pokretnim stepenicama spuštam na peron, ne samo da me zapljuskuje talas hladnoće, već mi vrati i raniji utisak da silazim u središte zemlje koje je gledano s vrha samo mala polukružna tačka.
Kad nema voza, ne peronu je pećinski prazno i tiho, a ustajali vazduh me čini pospanom.
Domaćini me sprovode dalje od perona, i po podzemnim hodnicima, gotovo lagumima, koji su slabo osvetljeni, memljivi i nepristupačni, jer odavno gube bitku sa vodom.
Na jednom mestu napravili su se gotovo stalaktiti – pećinski ukrasi koji vise s plafona.
Evakuacioni izlazi postoje, mada ne ulivaju osećaj sigurnosti.
Napolje odatle, sa perona, vodi lift, prilagođen ljudima u kolicima, koji izlazi na Ruzveltovu ulicu, ali je nekada potrebno mahnuti zaposlenima da otvore kapiju.
Mediji su nedavno objavili fotografije sa drugih ulaza u podzemni prolaz gde je bilo nabacano đubre i odakle se širi smrad.
To su ulazi išarani grafitima, koji vode ka nekadašnjem tržnom centru.
Iz Železnica Srbije pojašnjavaju da oni vode računa o četiri ulaza na stanicu, koji jesu uredni, a da ostali nisu u njihovoj nadležnosti, iako ih često kritikuju baš zbog toga.
U tim hodnicima, koje porede sa zajedničkim prostorijama u zgradama o kojma niko ne brine, miriše na urin.
Po vrelim letnjim danima to se posebno oseća, svuda između zatvorenih, prašnjavih lokala.
Sređivanje ulaza, krečenje, pranje stubova početak su velikog spremanja stanice Vukov spomenik i to prvo otkako je puštena u rad.
Za uređenje je ove godine opredeljeno tri miliona evra, saopštili su nadležni.
„Od 1995. nije bilo gotovo nikakvih ulaganja u železničku stanicu Vukov spomenik.
„Zahvaljujući odgovornom profesionalnom, savesnom i požrtvovanom radu svih ljudi koji su u protekle tri decenije radili u stanici Vukov spomenik ona je zadržala svoju funkcionalnost i u saobraćajnom smislu u potpunosti zadovoljava potrebe putnika“, kaže Nenad Stanisavljević iz „Infrastruktura železnice Srbije“.
Kako kaže, tek predstoje „ozbiljni radovi na rekonstrukciji ili zameni pokretnih stepenica“.
Na vrhu spiska za popravku su i sada zamandaljeni toaleti.
Čak su i fizički zagrađeni, jer ih nesavesni ljudi ipak koriste, saopštila mi je policajka iz susedne stanice.
Ona im je pisala prijave, ali one teško mogu da spreče širenje smrada i bakterija, u kojima ona i kolege treba da provedu osam sati.
„Toaleti će biti rešeni, tu su radovi izvedeni, ali je bilo nekih reklamacija.
„Biće urađeno u narednom periodu“, kaže Stanisavljević.
Saobraćajno čvorište i kontrast od voza
Gradska železnica spojila je tri kraja – Pančevo, Resnik i Batajnicu – koje su se ukrštale na ovom mestu.
Danas se od Vukovog spomenika do Novog Beograda stiže za desetak minuta vozom, a Prokop, takozvani Beograd Centar, još je bliži.
Do Batajnice se stiže za 28 minuta, a do Ovče za 17 minuta.
„Drugim načinima prevoza se ne mogu ostavriti te brzine, čak ni privatnim automobilima“, kaže Stanisavljević.
Ipak, neredovnost polazaka u proteklim godinama odvratila je Nevenu Branković od korišćenja BG voza, iako je kao studentkinja iz Valjeva koristila njegovog starijeg rođaka – Beovoz.
Ona radi na Novom Beogradu i živi preko puta Karađorđevog parka, ali na posao ne ide BG vozom, jer su linije proređene.
„Beovoz je bio dovoljno uredan, ali i dalje dovoljno aljkav.
„Uvek prepun studenata, toliko da se stoji u onim prolazima između vagona, do te mere da nedeljom i petkom misliš da nema dovoljno kiseonika, ali srećom nikad se ništa nije desilo“, opisuje Branković putešestvije u godinama otkako je upisala fakultet 2007.
Dok ovaj voz pamti kao skoro besplatan prevoz za studente „zaglavljen u postkomunističkom periodu“, stanicu Vukov spomenik je doživela sasvim suprotno, nalik otmenim podzemnim stanicama na Zapadu.
Taj kontrast joj je bio najveći utisak.
„Stanica je meni bila impresivna, imala je šmek metro stanice nekog razvijenog, bogatog dela Evrope.
„Uvek je bila jako čista, onaj mermer je odavao taj momenat grandioznosti i kao da ne izlaziš iz takvog poluprljavog voza, nego nekog ozbiljnog“, opisuje ona.
Sa stanice Vukov spomenik nije dugo putovala, ali joj deluje da je „ malo zapuštena“ i da u njoj obitava supkultura gejmera i skejtera, zbog brojnih igraonica koje su u tržnom centru bile smeštene.
„Sećam se prvi put kad sam izašla to doživela kao metro stanicu u Pragu i da Beograd ima potencijal da jednog dana ima metro“, kaže 34-godišnja Branković, koja danas živi i radi u glavnom gradu.
Projektovani kapacitet od 15.000 putnika na sat nije nikad iskorišćen, ali je prostor često bio scenografija za muzičke spotove narodne i rep muzike, među prvima u spotu pevačice Svetlane Ražnatović Cece za pesmu Beograd.
Posetioce sa Zapada, pak, podseća na sovjetske metro stanice, posebno mesingani murali, prepričava nam Dušan Veselinović, šef stanice Vukov spomenik.
„Ovde dolaze često filmske ekipe, snimaju se serije i reklame, skoro mi je bila puna kancelarija glumaca, a dolazili su i holividski glumci, Pirs Brosnan je bio.
„Više im se isplati da tu dođu, prelepe ćirilične natpise, stave njujorške i to im bude scenografija za Njujork“, opisuje Veselinović, dodajući da ni tokom snimanja ne prestaje stanica sa radom „jer su putnici na prvom mestu“.
Razgovaramo u njegovoj kancelariji kojom dominira nameštaj iz devedesetih – crni drveni sto i kožne stolice sa širokim rukohvatima i starinski orman za registratore, sa rasklimanim vratancima.
Na zidu su diplome i šematski prikazi pregleda singala, ali je plafon na nekim mestim odvaljen i vire žice.
Seća se da je kao tinejdžer iz Užica dolazio sa fudbalskim klubom u Beograd, a da ih je trener dovodio posebno da vide stanicu Vukov spomenik.
Fascinirale su ga stepenice, seća se.
Nije ni slutio tad da će jednom nositi plavu šapku, nebo plavu košulju i teget kravatu, i biti prvi čovek tog objekta.
Kaže da je posao „lep, odgovoran i naporan“.
„To je najreprezentativniji železnički objekat i najbitnija stanica u čvoru BG voza, ali nije se ulagalo godinama“, kaže Veselinović.
Uz ulaz u kancelariju je kafić koji ne radi, ali služi kao uslužni taolet zaposlenima.
Međutim, na staklu je zalepljeno upozorenje „kolegama zbog krađe 40 čaša, šolja za kafu i piksli“.
Da se nije ulagalo u održavanje, zamera i generalni direktor Saobraćajnog instituta CIP Milutin Ignjatović.
„Koliko se u Srbiji ni u šta ne ulaže, ni u mostove, tunele i druge objekte, stanica Vukov spomenik je dobro opstala.
„Ona je napravljena da ničim ne zaostaje za bilo kojom metro stanicom u Evropi u današnje vreme“, kaže Ignjatović.
Šta dalje?
Da bi stanica povratila stari sjaj, nije potrebno samo uložiti novac, već i povratiti putnike i njihovo poverenje u železnicu, smatraju nadležni.
„Kad ljudi, zahvaljujući celokupnim projektima modernizacije shvate da i srpski vozovi mogu da budu tačni, precizni i idu na vreme, oni će se automatski okrenuti i vozovima gradske železnice.
„Onog dana kad povećamo dovoljno broj putnika na Vukovom spomeniku, stvoriće se i veća zainteresovanost privrednika da kafić zakupe, možda otvore trafike i da se prateći sadržaji popune“, kaže Stanisavljević.
Vukov spomenik stanica je izgubila na značaju i zbog tog što se smanjio broj vozova koji tuda prolaze.
„Danas tu prolaze četiri trase BG voza i nekoliko polazaka za Vršac.
„Već 27 godina ona ima veliki značaj za rasterećenje gradskog prevoza, nije deo metro sistema, ali jeste bila nagoveštaj lakog, podzemnog prevoza, to je bio vizionarski pokušaj“, opisuje Stanisavljević.
Po aktuelnim planovima, prva linija metroa, ako i kada bude izgrađen u Beogradu, neće tuda prolaziti.
Možda će vas zanimati i ova priča
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
