U Holandiji nije neuobičajeno da pacijenti sa demencijom traže eutanaziju. Međutim, u kasnijim stadijumima bolesti mogu postati nesposobni da potvrde svoju saglasnost – jedan lekar u takvom slučaju trenutno je pred krivičnim gonjenjem.

Strah pacijenata da će njihov zahtev biti odbijen navodi neke među njima da traže smrt ranije nego što bi to inače učinili.

Ani Zvajnenberg ni u jednom trenutku nije bila u nedoumici.

„Neurolog je rekao: ‘Žao mi je, ali nema greške, u pitanju je Alchajmerova bolest'“, kaže Aneke Saute-Zvajnenberg, opisujući trenutak kada je njenoj majci postavljena dijagnoza.

„A ona je rekla: ‘U redu, onda znam šta želim.'“

Anekin brat Frank dodaje: „Oklevala je možda pet sekundi i onda rekla: ‘Sada znam šta da uradim.'“

Oboma je bilo jasno da je govorila o eutanaziji.

Frank i Aneke (drugi i treća sleva) tokom poslednjih trenutaka majčinog života

Za Anin slučaj bi se moglo reći da je školski primer pravilnog sprovođenja eutanazije u Holandiji – sa veoma doslednom i jasnom saglasnošću. Međutim, postoje drugi slučajevi, u kojima je saglasnost pacijenta manje dosledna, a u poslednjem trenutku i manje jasna.

Priča o Ani prikazana je u filmu „Pre nego što bude prekasno“ holandskog reditelja Geralda van Bronkhorsta. Gledaoci tog dokumentarca prate tok Anine bolesti, koji se završio smrću putem eutanazije kada je imala 81 godinu.

Ani je prikazana kao ponosna žena, koja je sama podigla troje dece, bavila se planinarstvom i imala snažnu veru u boga, a koju je naposletku pogodila demencija.

„Nekad sam planinarila, skijala i još svašta nešto“, Ani kaže u filmu. „U selu su govorili: „Ona Ani je uvek u pokretu“.

„Ujutro bih stavila ranac na leđa i otišla u pešačenje. Hodala bih po ceo dan. Sada ne mogu ništa da radim. Stalno sam zbunjena.“

Eutanazija i propisi

Eutanazija je lišenje života iz samilosti, kako bi se pacijent oslobodio patnje i bola. Eutanazija se razlikuje od potpomognutog samoubistva (takođe se naziva potpomognutom smrti), koje podrazumeva pružanje pomoći pri samoubistvu.
Eutanazija i potpomognuto samoubistvo su zabranjeni u Velikoj Britaniji.
Eutanazija je dozvoljena u Belgiji, Kanadi, Kolumbiji, Luksemburgu i Holandiji, a potpomognuto samoubistvo je dozvoljeno u Švajcarskoj i u nekoliko saveznih država u SAD.
U Engleskoj i Velsu, moguće je unapred doneti odluku (a u Škotskoj unapred dati nalog), kojom se odbija određeno konkretno lečenje ubuduće, u slučaju da osoba u kasnijem trenutku postane nesposobna da odluči o tome.
Prema stavu Nacionalne zdravstvene službe, ako je najbolji izbor za pacijenta nepreduzimanje medicinskih mera i postupaka radi održavanja u životu, onda to ne predstavlja eutanaziju, već kvalitetnu palijativnu negu.
Vrhovni sud Ujedinjenog Kraljevstva je u julu 2018. godine presudio da za uskraćivanje lečenja pacijentima u trajnom vegetativnom stanju, sa stanovišta prava, nije potrebna dozvola.

Ani je želela da drugi shvate njenu odluku, pa je dozvolila da je snimaju na dan smrti.

U filmu, Ani sedi na sofi, izgleda opušteno i čini se da pozitivno gleda na situaciju. Prisutno je njeno troje dece. Sa lekarima koji su došli da izvrše eutanaziju se šale u vezi sa posebnim obrokom od prethodne večeri.

„Otišli smo u restoran sa tri, odnosno četiri zvezdice“, naknadno mi kaže Frank.

„Pitao sam je: ‘Šta želiš da uradimo pre nego što umreš?’ Pojeli smo odličan obrok, smejali smo se i plakali. Te večeri, ‘sutra’ nije postojalo. Bilo je vrlo posebno.“

„Ali kad smo otišli kućama, teško da smo oka sklopili te noći.“

Aneke mi priča kako je pronašla pismo koje je njena majka napisala te noći.

„Napisala je pismo Bogu i tražila je da vodi brigu o njenoj deci. Znala je da Bog, ako postoji, prašta i da je pun topline.“

Frank dodaje: „Rekla je: ‘Šteta što ne mogu svojoj deci da pošaljem imejl sa one strane, da im opišem kakav je osećaj.'“

U filmu se vidi da lekar preduzima sve mere kako bi osigurao da je Ani u potpunosti svesna svog izbora da umre putem eutanazije. Nekoliko puta je pita da li je sigurna da zna šta radi.

„Da li ste sigurni da želite da popijete rastvor koji ću vam dati?“, pita lekar. „Svesni ste da će vas uspavati i da se nećete više probuditi?“

Možemo li da se rukujemo? Želim vam prijatno putovanje

Ani kaže: „Ponovo sam sinoć razmislila o svemu, od početka do kraja. Ovo je kraj kakav želim. Isključivo zbog sebe. Ovo je najbolje za mene.“

Kada joj lekar pruži čašu sa providnom tečnošću koja sadrži smrtonosnu dozu sedativa, ne okleva da je popije. Požali se samo na gorak ukus.

Zatim je članovi porodice grle dok tone u poslednji san.

„Popila je tečnost“, seća se Frank kasnije. „A onda je potrajalo neko vreme.“

„San je postajao sve dublji i dublji“, dodaje Aneke. „Dejstvo je bilo veoma blago.“

Međutim, dok je Ani nekoliko sati kasnije i dalje spavala, odigrala se nadrealna scena. Prepričao mi ju je Gerald van Bronkhorst, koji je u tom trenutku snimao.

„Spavala je na kauču i odjednom je počela da hrče. Članovi porodice su počeli da komentarišu kako su gladni i neko je rekao: ‘A da napravimo sendviče?’ I tako smo žvakali sendviče pokraj žene koja je spavala na kauču i umirala. Iz toga vidimo kako redovan život prevladava, čak i u takvoj situaciji.“

Lekari su se zabrinuli da bi Ani čak mogla da se probudi, pa su joj naposletku dali smrtonosnu injekciju.

„Nakon 20 sekundi, više je nije bilo“, kaže Frank.

Frank i Aneke kažu da su sve vreme podržavali majku povodom njene odluke, uprkos strepnjama koje su u vezi s tim osećali.

„Veoma je teško gledati sopstvenu majku kako umire putem eutanazije, ali nije bilo na nama da o tome odlučimo, to je bila njena odluka“, kaže Aneke.

„Ne postoji ispravna ili pogrešna odluka. Teško je odlučiti da želite da umrete, ali mislim da je takođe teško odlučiti da želite da živite. Bilo joj je grozno kada bi joj ljudi rekli da je veoma hrabra što je donela takvu odluku. Smatrala je da je podjednako hrabro izabrati život sa demencijom.“

„Dobar prijatelj mi je rekao: ‘Moraš da sprečiš majku, to je tvoja dužnost kao njenog sina'“, dodaje Frank. „Odgovorio sam mu: ‘Ne, neću da je sprečim, podržavam je.’ Tada mi je njegova majka rekla: ‘Ubićeš svoju majku, ako se to desi, to je ubistvo…’. Teško je kad vam drugi govore takve stvari.“

Nesuglasice te vrste česte su među porodicama i prijateljima i odraz su debate koja je na opštem planu započela u Holandiji tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka.

U tom periodu, lekari su započeli da relativno javno izvršavaju takozvana „ubistva iz milosrđa“. Suprotstavljeni stavovi nastavili su da postoje ne samo do legalizacije eutanazije 2002. godine, već zapravo postoje i dalje.

Broj pacijenata koji se odlučuju na eutanaziju u neprekidnom je i ravnomernom porastu, naročito u poslednjih 10 godina. Holandskim vlastima je u 2002. godini prijavljeno 1.882 slučaja, dok je 15 godina kasnije taj broj iznosio 6.585.

Da bi bili ispunjeni uslovi propisani Zakonom o eutanaziji, pacijent mora da uveri lekara da je njegova odluka potpuno dobrovoljna, da njegov život podrazumeva, ili će podrazumevati, „nepodnošljivo mučenje bez mogućnosti za poboljšanje“ i da ne postoji „razumna alternativa“. Zatim je neophodno da drugi lekar izvrši nezavisnu procenu.

Prvi zabeleženi slučaj eutanazije pacijenta sa demencijom dogodio se 2004. godine, dve godine nakon izmene zakona.

Međutim, u slučajevima pacijenata koji boluju od demencije, eutanazija se skoro uvek sprovodi u ranim stadijumima bolesti, zbog toga što je u kasnijim stadijumima teško uveriti lekara da je pacijent sposoban da shvati svoju odluku da umre.

Tokom 2017. godine, 166 pacijenata u ranim stadijumima demencije je umrlo putem eutanazije, dok su samo tri pacijenta bila u kasnim stadijumima demencije.

Uprkos tome, Berna van Barsen, etičar u oblasti medicine, smatra da su promene u toku i da će ubuduće biti sve više slučajeva.

Van Barsen je ranije bila član komisije koja je ispitivala svaki slučaj eutanazije u jednom regionu Holandije. Međutim, podnela je ostavku jer je smatrala da se slučajevi koji bi trebalo da budu zabrinjavajući ipak odobravaju previše lako.

„Ja sam uvidela taj preokret“, kaže. „Problem je u tome što je taj pomak teško primetiti. Ali on se zasigurno dešava. Odvija se svima nama pred nosom, a na kraju ćemo shvatiti da se preokret već dogodio.“

Van Barsen smatra da se u slučajevima eutanazije previše oslanja na pisane deklaracije, odnosno izjave volje o primeni ili neprimeni određenih medicinskih tretmana. Takve dokumente pacijenti koji će potencijalno želeti eutanaziju često predaju svojim lekarima u ranim fazama bolesti.

„Ako ne možete da razgovarate sa pacijentom, onda ne možete ni da znate šta pacijent želi.“

„U takvim dokumentima pacijenti mogu da navedu čega se plaše ili šta ne žele da iskuse. Ali to je samo želja. Ili je iskazivanje nekog straha, a ljudi se, kao što znamo, menjaju.“

„U početku će možda reći: ‘Ne, ne želim da živim u domu za stara lica’ ili: ‘Ne želim da budem u kolicima.’ Ali kada se to zapravo dogodi, ljudi nađu način da žive s tim. To je ono što je divno u našoj ljudskosti.“

Van Barsen zbog toga zastupa mišljenje da su lekari u obavezi da provere da li pacijent i dalje želi eutanaziju, pre nego što je zapravo i sprovedu. Kada su u pitanju pacijenti u kasnim stadijumima demencije, to nije uvek moguće.

„Ako ne možete da razgovarate sa pacijentom, onda ne možete ni da znate šta pacijent želi“, kaže.

Međutim, ako je Berna van Barsen u pravu da se klatno pomera u korist eutanazije za pacijente sa demencijom u kasnim stadijumima, krivično gonjenje lekara koji je učestvovao u jednom takvom slučaju moglo bi da ga gurne nazad u suprotnu stranu.

U pitanju je slučaj žene od 74 godine koja je potpisala pisanu izjavu da želi eutanaziju, ali samo kada bude odlučila da je spremna. Takođe je, u drugim prilikama, rekla da ne želi da umre putem eutanazije.

Lekar koji je radio u domu za stara lica stavio joj je sedativ u kafu, a da joj to prethodno nije rekao. Potom se žena probudila dok je lekar pokušavao da joj da smrtonosnu injekciju.

Naposletku su članovi porodice morali da je sputaju do završetka eutanazije, premda je intenzitet prinude sporan.

Jakob Konstam, predsednik koji koordinira rad komisija za nadzor nad eutanazijom u Holandiji, koje ispituju sve slučajeve eutanazije, smatra da je lekar očigledno prekoračio ovlašćenja.

„Zaključak komisije je da pisana izjava nije bila dovoljna i da je lekar trebalo da prekine postupak eutanazije čim se pacijentkinja probudila“, kaže.

Komisija je zaključila da lekar nije postupio sa odgovarajućom stručnom pažnjom i uputila je slučaj tužilaštvu.

Suđenje će možda pomoći da se razjasne okolnosti u kojima pacijenti sa demencijom smeju da umru putem eutanazije, pa će slučaj biti pažljivo praćen u javnosti.

Međutim, iako će mnogi lekari to smatrati korisnim, doneće uznemirenost onima koji su voljni da izvrše eutanaziju čak i na pacijentima sa uznapredovalom demencijom, kao što je Konstans de Vris, lekar Ani Zvajnenberg.

Ona je spremna da okonča život pacijenata kojima je možda teško da izraze svoje želje, ako su uvek bili veoma jasni u pogledu svojih želja onda kada su bili u stanju da ih izraze.

Konstans de Vris: „Nastojim da budem vrlo, vrlo, vrlo sigurna u vezi sa onim što radim" — Konstans de Vris: „Nastojim da budem vrlo, vrlo, vrlo sigurna u vezi sa onim što radim“

Kaže da joj je važno da izgradi dugotrajan odnos sa pacijentima i njihovim porodicama, kako bi mogla da razgovara sa njima o pisanim izjavama koje su dali, kao i da utvrdi da nisu promenili želju za eutanazijom tokom dugačkog vremenskog perioda.

Ispričala mi je o jednom takvom slučaju.

„Pacijentkinja je bila veoma nesrećna, plakala je i vikala, nije jela ni spavala i bila je agresivna prema drugima. Na prvi pogled je bilo jasno koliko je nesrećna. A u izjavi je napisala: ‚Želim da umrem kada više ne budem mogla da prepoznam svoje unuke.'“

Kada je došao taj trenutak i pacijentkinja više nije mogla da prepozna svoje unuke, Konstans de Vris sprovela je eutanaziju, uz podršku porodice pacijentkinje.

„Kada sam joj pružila čašu sa voćnim sokom, rekla sam joj: ‚Kada ovo popijete, spavaćete zauvek.’ Pogledala je u svoju ćerku i ćerka joj je rekla: ‚U redu je, mama.’ I onda je uzela čašu. Ne znam da li je u potpunosti razumela, ali znam da je ono što smo uradili bilo u redu, jer je bila toliko nesrećna.“

Da li je prvi slučaj krivičnog gonjenja lekara zbog okončanja pacijentovog života putem eutanazije čini zabrinutom zbog sopstvenog učešća u takvim slučajevima?

„Da, to me zabrinjava“, kaže. „Pomalo strahujem od naknadne osude. Zato nastojim da budem vrlo, vrlo, vrlo sigurna u vezi sa onim što radim.“

Da li, pak, ima nameru da prestane?

„Ne“, čvrsto tvrdi.

Ipak priznaje da zbog trenutnog slučaja krivičnog gonjenja ubuduće može biti teže da se vrši eutanazija na pacijentima sa demencijom u kasnim stadijumima. A ako se to desi, moglo bi posredno da utiče i na slučajeve pacijenata sa demencijom u ranim stadijumima koji žele eutanaziju u nekom budućem trenutku.

Mnogi od njih već se brinu da će njihov zahtev za eutanaziju biti odbijen ako predugo čekaju.

Taj strah je postao toliko rasprostranjen, da je ustanovljena skraćenica za opisivanje savršenog trenutka za eutanaziju – „u pet do ponoć“. Baš kao Pepeljuga, svi žele da sačekaju poslednji trenutak za odlazak sa žurke, u pet do ponoć, ali mnogi smatraju da je previše rizično toliko čekati.

To je jedino zbog čega Aneke i Frank žale u vezi sa smrću majke, Ani.

„Veoma se plašila, iako je zakon na njenoj strani i lekari su na njenoj strani, da će doći trenutak kada će joj reći: ‘Žao nam je, ali demencija je previše uznapredovala, sada više ne možete da donesete tu odluku, zakasnili ste'“, kaže Aneke.

Ani i sama govori o tome u filmu Geralda van Bronkhorsta, čiji naslov, „Pre nego što bude prekasno“, aludira na taj njen strah.

„Juče sam razgovarala telefonom sa starom komšinicom“, kaže Ani. „Rekla mi je: ‚Ne razumem, još uvek sve možeš da radiš, zar ne?’ Odgovorila sam joj: ‚Pa, kao prvo, baš i ne mogu. Osim toga, ako budem čekala dok više ne budem mogla ništa da radim, biće prekasno. Tada mi više neće dozvoliti eutanaziju.'“

Prizori iz filma „Pre nego što bude prekasno“ upotrebljeni su uz dozvolu Geralda van Bronkhorsta.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.