Do nedavno u Azerbejdžanu nije postojala feministička agenda: 8. mart je bio povezan isključivo sa buketima cveća i plišanim medama, a lik žene kao slabog i drhtavog stvorenja iz reklama i medija nije pokretao nikakva pitanja. Međutim, 2019. pokret za ženska prava izašao je na ulice Bakua.

Sve više ljudi počelo je da razgovara o problemu porodičnog nasilja i da kritikuje rodne stereotipe.

Feministički pokret u Azerbejdžanu čini samo nekoliko desetina aktivistkinja koje proganjaju na društvenim mrežama, a na akcijama ih policija redovno hapsi.

Možda najpoznatija figura tog pokreta je Gjuljnara Mehtijeva.

Njeno ime može da se nađe u svakom drugom članku o ženskim pravima u Azerbejdžanu, a nju samu na javnim raspravama, uličnim akcijama i na suđenjima tokom procesa koji se odvijaju protiv aktivistkinja.

„Otac bi me ubio“

Sa Gjuljnarom se sastajemo u centru Bakua, u kafiću koji je popularan među aktivistkinjama i mladim intelektualcima.

Ona dolazi sa drvenim štafelajem i bojama: crtala je plakate zajedno sa svojim saborkinjama za akciju povodom 8. marta.

Ovo je treći miting, koji se poklapa sa Međunarodnim danom žena, koji su održale feministkinje u Bakuu.

Prvi protest iz 2019. na kome je traženo prekidanje nasilja i diskriminacije nad ženama policija je brzo rasturila: ženama su oduzeti plakati, a nekoliko malobrojnih prisutnih muškaraca je privedeno.

Na skupu se okupilo nekoliko desetina ljudi, što je dosta za neki nekoordinisani skup u Bakuu.

„Nisam očekivala da će doći 60 ljudi, da ih možemo okupiti na jednom mestu. Bila sam iznenađen da toliko ljudi želi isto što i mi, seća se Gjuljnara. A ako već žele da dođu, znači da tom temom treba da se bavimo.“

Gjuljnar Mahtijeva ima 30 godina. Odrasla je u Sumgajtu, primorskom gradu 35km udaljenom od Bakua, studirala je ekologiju u prestonici.

Njen roditelj nisu imali fakultetsko obrazovanje, tata je imao svoj biznis, kupovao je, renovirao, a zatim preprodavao stanove.

Mama je bila domaćica i bavila se decom.

Gjuljnara ima mlađu sestru.

Gjuljnarino interesovanje za feminizam proizašlo je iz njenog interesovanja za LGBT i izmišljenim činjenicama LGBT obožavaoca ruskog govornog područja.

Njena radoznalost odvela ju je u dobrotvornu organizaciju koja pruža podršku zajednici, uključujući psihološku pomoć – mnogi su patili od nasilja u školi ili na poslu, porodičnih problema i potrebe da stalno skrivaju svoj identitet.

„Pokušali smo da napravimo plan – kako poboljšati imidž zajednice, kako im pomoći, želeli smo da promenimo percepciju društva“, priča Gjuljnara.

Nakon što je počela da čita literaturu o feminizmu, shvatila je da su problemi LGBT zajednice i žena donekle slični:

„Povukla sam paralele i videla da se i LGBT i feminizam bore protiv patrijarhata. U patrijarhatu koren ovih problema je u tome, čto on definiše šta muškarac treba da bude, a šta žena, priča Mahtijeva.

Feminizam sam počela bolje da razumem, jer i dalje bolje razumem i osećam žene, a negde 2017. sam shvatila da je ovo moje, da želim ovo da radim i to je ono što me čini srećnom.“

Sve ovo postalo je moguće najviše zahvaljujući prelomnom, prema rečima Gjuljnare, trenutku u njenom životu: 2014. godine, nakon operacije, umro je njen otac koji je bolovao od raka.

Sećajući ga se, Gjuljnara čvrsto steže ruke i govori s dugim pauzama.

„Da je moj otac živ, ne bih postala ovo što sam sada“, sigurna je ona, „jednostavno bi me ubio za bilo koju od sadašnjih izjava.“

U srednjoj školi otac joj je branio da se viđa sa dečacima; školske zabave, rođendani, razredna putovanja i piknici događali su se bez nje.

Druge devojke su puštali roditelji – i to je bilo ono što je najviše bolelo.

„Ako otkrijem da me sramotiš, ubiću te, zakopaću te u jamu, i niko za to neće saznati“, seća se Gjuljnara reči svoga oca.

Istovremeno bila je zadivljujuća, priča Gjuljnara, njegova želja da joj pruži dobro obrazovanje.

Za razliku od mnogih drugih konzervativnih roditelja, koji smatraju da je brak glavna vrednost za njihove ćerke, otac ju je učio da ne trpi osobu koja nije dostojna nje.

„Govorio je da, ako tvoj muž nešto napravi, ti možeš mirno da se razvedeš, priča Gujuljnara. Čak je i grubo govorio, kakve reči treba da uputim svom budućem mužu, ukoliko nešto on nešto napravi.“

Tokom njihovog poslednjeg telefonskom razgovora pre operacije, otac ju je zamolio da se ne brine i ne uzrujava ako ga ne bude bilo, na prvom mestu, kako kaže, tokom celog njenog života iskazivao je toplu podršku:

„Imaš sve da možeš da živiš bez mene – kuću, posao, novac.“

Sada Gjuljnara živi i radi kako frilenser, prevodi sa ruskog na azerbejdžanski i piše reklamne tekstove za Instagram.

Bavi se različitim projektima, a neki od njih su časopis o LGBT manjinama i Jutjub kanal o feminizmu „FemUtopija“, takođe organizuje seminare i obuke.

Nekome je potreban novac za advokata, psiholog ili jednostavno savat, Gjuljnara i njene saradnice se okupljaju i pomažu.

Njena stranica na Fejsbuku liči na prikaz najnovijih vesti sa pričama o nasilju i apelima da se pomogne određenoj ženi.

Jednoj su potrebne pare za lekara, drugoj da uzme decu od muža nasilnika. Nekima je samo važno da pričaju o svojim problemima.

Regularan dan, kako kaže Gjuljnara, prolazi haotično: događa se da u roku od nekoliko sati sazna da će se održati saslušanje nekog od aktivista i odlazi u sudnicu.

Naš razgovor često prekidaju pozivi. Nešto se desilo, neko negde zove.

„U našem društvu svi su traumatizovani“

S prvim problemima suočila se dva dana pre prve akcije u čast 8. marta.

Prema Gjuljnarinim rečima, policija ju je zadržala i naterala da u policijskoj stanici otkaže događaj na društvenim mrežama. „Ali oni se nisu setili da treba samo da pritisnu dugme za otkazivanje događaja“, kaže ona.

„Napisala sam tekst, ali sam događaj je i dalje bio aktivan.“

Kad se vratila kući, rekla je prijateljima da je sve u redu.

Od tada, feministkinje su sprovodile i druge akcije, ne samo za 8. mart.

Prošle godine su, prema rečima Gjuljnare, hakovani svi njeni nalozi na društvenim mrežama i pošta. I drugi aktivisti su se žalili na isto.

„Stalno dobijam poruke kako nas treba ubiti, da ja radim ili za Evropu, ili za ‘ujka Soroša’, da mi dobijamo neke donacije za sve to“, priča Gjuljnara.

„Da, ja ponekad radim neke projekte [za donacije – napomena BBC-ja], ali marševi se ne odnose na te projekte. Marševi nisu projekti.“

Uostalom, realne pretnje opasne po život, kaže Gjuljnara, nije dobijala.

„Feministkinje optužuju da imaju nekakve lične porodične traume, zato one jednostavno mrze muškarce, a sve druge žene žive u normalnim porodicama, i nemaju nikakvih problema“, priča ona.

„A tih 50 ljudi koji su se pojavili na akciji su istraumirani i uvređeni pa su zato izašli na akciju. Međutim, stvar je u tome, što na ovaj ili onaj način u našem društvu svi su istraumirani.“

U februaru je jedna od glavnih tema azerbejdžanskih društvenih mreža bilo samoubistvo dvadesetogodišnje Sevilj Atakišijeve; mediji su pisali da je devojčica trpela stalne batina od strane oca. On sam negira ove optužbe.

„Otvorila sam mesindžer, verovatno smo se u nekom trenuku dopisivale“, seća se Gjuljnara svoje reakcije na novosti o smrti Sevilj.

Poruke sa molbama za pomoć prima Mehtijeva svake nedelje.

Tamo [u prepisci – BBC] bila je fraza: „Ako mi se nešto desi pokažite drugima ove poruke.“

Sevilj je govorila o fizičkom i psihološkom zlostavljanju koje je doživela u porodici i rekla je da želi da ide na studije u Tursku.

„Rekla sam joj: reci mi kada budeš spremna, naći ću one koji mogu da pomognu“, seća se Gjuljnara. U poslednjoj poruci ona traži od devojke da izvadi pasoš.

„I dalje imam osećaj krivice“, kaže sada Gjuljnara. „Iako shvatam da ne mogu da pratim sve, da pitam sve da li je sve u redu – mnogi mi pišu. Ali i dalje se osećam krivom.“

Posle objavljivanja skrinšotova, u zemlji je nastavljena rasprava o nasilju u porodici.

Među komentarima koji su izražavali šok i koji su pozivali na borbu sa ovim problemom, bilo je i onih gde je krivica prebačena na feministkinje.

„Smrt Sevilj Atakišijeve pokazala nam je da je feminizam veoma opasan pravac i da vodi našu decu u provaliju“, navodi se u jednoj od ovih izjava.

Pokrenuta je kampanja protiv same Gjuljnare.

Nepoznate ljudi postavile su na internet jednu od starih glasovnih poruka aktivistkinje, snimljenu u vreme teške psihološke krize: u njoj je, u suzama, rekla prijateljici koliko joj je loše.

Audio zapis je propraćen komentarom da osoba poput Gjuljnare ne može da pomogne drugima, jer i sama ima mentalnih problema.

„Ispisali smo istoriju“

Teško je biti žena.

Moraš da ustaješ pre svih, ranije spremiš odeću za svaki dan, ispraćaš muža na posao i paziš da ništa ne zaboravi, sama da radiš i da budeš spremna na poteškoće.

Zatim ponovo da spremiš jelo i ponovo da radiš. Ali ti si srećna kada ima onih koji to cene“, to je reklama azerbejdžanske kompanija za proizvodnju bele tehnike povodom 8. marta.

Azerbejdžan zauzima 100. od 156 mesta na listi globalnog indeksa rodne nejednakosti, koji Svetska banka sastavlja na godišnjem nivou.

U regionu Istočne Evrope i Centralne Azije, u koji je smešten Azerbejdžan, situacija je gora samo u Kirgistanu, Jermeniji i Tadžikistanu.

Međutim, Gjuljnara je ubeđena da su reakcije na društvenim mrežama na pomenutu reklamu dokaz o napretku koji su dostigle feministkinje.

Ako su ovakvu reklamu ranije svi mirno posmatrali, sada „500 ljudi piše da je ovo ludilo, ko je to smislio i šta su pušili kada su ovo napravili“.

„Mi tada nismo bili svesni toga, ali sada shvatam da smo tada verovatno stvarali istoriju“, priča Gjuljnara, nazivajući svoj prvi „8. marš“ prekretnicom.

Tada je bila iznenađena da policija nije koristila silu nad ženama, već je samo zadržavala muškarce.

„Zgrabili su momke, priveli petoricu, a zatim su ih u policijskoj stanici pitali ko je od vas gej“, seća se ona.

„Ovo se nikada nije dogodilo pre nas, postavili smo temelje za ono što se sada događa. Svuda se raspravlja o feminizmu, mnogi se trude da budu korektni i … – osmehuje se Gjuljnara, – ne treba ljutiti feministkinje.“

Istovremeno, ona priznaje da je teže dopreti do regiona u kojima su patrijarhalne tradicije naročito izražene. Mnoge žene tamo imaju „jednu mogućnost“, kaže Gjuljnara, a to je da se udaju.

Ali, rekla je, devojke iz udaljenih područja često joj pišu govoreći kako žele da uče i rade umesto da budu domaćice.

„Kada uvreda postane životna rutina, kao pranje zuba ili umivanje, onda ni ne znaš za bolje. Pa, muškarac mora nekad i da udari, dešava se, šta možeš da očekuješ od njega, objašnjava Gjuljnara. Čovek ne zna da može i drugačije, na primer, ako si punoletna imaš pravo da živiš samostalno.“

Aktivistkinja priznaje da ne može sama da izmeni korene patrijarhalnog sistema društva ali vidi svoj cilj u tome da „zasadi zrno“.

„Kada jednom vidiš neravnopravnost polova, više nije moguće da je ne primećuješ, a zatim se klupko dalje odmotava, priča Mahtijeva. Dovoljno je jednom da shvatiš da te neko povređuje i ti više ne možeš to da ignorišeš. Moj zadatak je da pokažem to ugnjetavanje, a dalje će oni sami da shvate.“

Svoju potrebu da se ne zaustavlja objašnjava nemogućnost nekoga da „uvidi“ problem.

„Ponekad sam zamišljala čime bi se bavila da nije aktivizma, da dam otkaz i nađem nešto drugo“, objašnjava Gjuljnara.

„Ale sada ne mogu to da zamislim: gde bih išla i čime bi se bavila, ja stalno gledam kako se postupa sa ženama. Ja više ne mogu drugačije da gledam na svet.“

„Ako me uhapse niko neće hteti da se oženi samnom“

Gjuljnara sada živi sa majkom i sestrom. „Mama se brine za mene, smatra da neko drugi treba da se bavi time, a ja treba da radim kao i svi normalni ljudi, od devet do šest“, priča Gjuljnara.

„Nju brine što ja idem u 11 sati noću da nekome pomognem.“

Ona se trudi da majku spremi na nepredvidive situacije, na primer, da je uhapse.

„Ali majka živi u svojim stereotipima, jer, ako me uhapse, niko neće hteti da me oženi.“

Njena sestra je uspešna menadžerka, i ne razume i ne podržava ono čime se Gjuljnara bavi.

„Teško ju je ubediti“, priča Gjuljnara.

Prema njenim rečima, one ne komuniciraju mnogo i ne pričaju o feminizmu.

„Naravno da me to vređa, ali da vršenje nekog pritiska i ucenjivanje [mene] nema svrhe.“

Prošle godine zbog karantina azerbejdžanska opozicija, koja obično okuplja na mitinzima hiljade ljudi, nije organizovala javne akcije.

Međutim, feministkinje, kojih u Bakuu ima jedva nekoliko desetina, nastavile su da izlaze na ulicu pojedinačnim piketima, akcijama i performansima.

Na miting povodom podrške uhapšenom opozicionom političaru Tofigu Jagublu nisu došli članovi njegove partije, već feministkinje i drugi mladi aktivisti.

U februaru, kaže Gulnara, ona i prijatelji razgovarali su o tome da bi akcije možda trebalo zaustaviti, budući da su nedavni rat u Nagorno-Karabahu i pandemija „stavili feminističku agendu u drugi plan, ljudi su razgovarali o svojim socijalnim problemima, povećanju cena vode, niko nije raspravljao o feminizmu. Mislili smo da to više nije aktuelno.“

Ali novi slučajevi nasilja nad ženama koji su odjeknuli naterali su aktivistkinje da se predomisle.

Gjuljnara je sigurna da je moguće sprovoditi akcije što je moguće odgovornije, uz nošenje maski i poštovanje, gde je to moguće, socijalne distance, uprkos riziku od zaražavanja.

„Bilo nam je važno da stvorimo i održimo tradiciju“, kaže Gjuljnara, pozivajući se na iskustvo turskih feministkinja koje svake godine izlaze na mitinge, uprkos represiji.

„I mi želimo da to bude u centru Bakua svake godine, a nakon 10-20 godina to će biti važan deo istorije.“

***

Dva dana posle našeg razgovora, 8. marta, muškarci u civilu ušli su u isti kafić, sproveli devojke koje su tamo sedele i odveli ih u suprotnom smeru od trga, gde je uskoro trebalo da se održi akcija.

Gjuljnara je uspela da stigne do mesta ali ubrzo posle početka akcije nju, koja je nosila masku sa natpisom „Bori se kao žena!“, odveli su maricu i dvadesetak drugih učesnica protesta.

Privodeći aktivistkinje, policija im je uvrtala ruke, a ovog puta na skupu su radile žene.

Pogledajte video o šumi u koju mogu da šalju žene