Ana*, majka tinejdžerke, nikada nije htela decu.

Njena porodica imala je drugačije želje.

„Suprug je otvoreno rekao da neće biti sa mnom ako ne budemo imali decu.

„Moja majka je govorila da su porodica i dete jedino što nas ostvaruje i da bez toga žena ne postoji“, priča Ana, koja sada ima 43 godine.

Pre nego što je dobila ćerku pre 12 godina, ona je imala nekoliko trudnoća koje su se završile pobačajem.

„Nijedna od tih izgubljenih trudnoća nije bila dovoljna da neko kaže – u redu, ne mora.

„I dalje se želelo, bez obzira na posledice po mene. Tako u nekom trenutku postanete robot. Dužnost vam je da budete majka. I to tako treba, i to tako mora, i tako radite. Kao vojnik.“

• Suđenje učitelju glume Miroslavu Aleksiću: Plašila sam ga se, kaže glumica koja ga je prva optužila za silovanje
• Seksualno nasilje u Srbiji – kome se obratiti za pomoć
• Zabrana prilaska prilikom porodičnog nasilja: Sve što treba da znate

Iskustvo kroz koje je Ana prošla nije retko i pripada fenomenu o kome se u zapadnim zemljama, pre svega Americi, sve više govori – reproduktivnoj kontroli.

„Reproduktivna kontrola ili reproduktivna prinuda podrazumeva nepoštovanje reproduktivnih prava i odluka žene, kao što su odluke o trudnoći, rađanju, kontracepciji“, kaže Jelena Rakić, koja je u Srbiji prva istraživala ovaj fenomen.

Pored pritisaka da žena ostane trudna, reproduktivna prinuda obuhvata i pritisak da žena abortira, zabranu ili bacanje kontraceptivnih sredstava, skidanje kondoma tokom seksa bez pristanka žene.

Ispitanice koje su učestvovale u istraživanju Jelene Rakić, koje je uključilo onlajn uzorak, potvrdile su u manjem ili većem broju da su se sretale sa ovim ponašanjima.

Jelena Rakić kaže da je svaka od ovih stavki vid nasilja.

„Mi smo naučili šta je fizičko, psihičko, seksualno i ekonomsko nasilje.

„Još teško prepoznajemo reproduktivno nasilje, koje jeste veoma prisutno, ne uvek u najstrašnijim oblicima, ali je tu“, navodi ona.

Direktorka Autonomnog ženskog centra (AŽC) Tanja Ignjatović potvrđuje da žrtve nasilja koje su pozivale AŽC SOS telefon povremeno pričaju o reproduktivnoj prinudi.

„Žene o tome najčešće govore tek kada ih mi pitamo jer se reproduktivna kontrola često ne prepoznaje kao vid nasilja“, kaže Ignjatović.

‘Nešto se dešava, a ne znamo šta’

Ana kaže da ni danas nije svesna da se njeno iskustvo zove reproduktivno nasilje.

U periodu kada su neke od najvažnijih osoba u njenom životu očekivale da postane majka, nije prepoznavala koliki je to bio pritisak.

Ona je posle rođenja ćerke prošla kroz veliku epizodu postporođajne depresije.

Da nije bilo toga i problema koji su pratile trudnoću, veruje da bi nakon rođenja prvog deteta ubrzo došlo pitanje „A kad će drugo?“.

Ona dodaje da, iz sadašnje perspektive, „deca jesu nešto najlepše na svetu“, ali da u trenutku kada je ostala u drugom stanju, niti je želela da ima decu, niti je sebe videla kao osobu sa decom.

„Žena često ostane u drugom stanju jer to muškarac uradi vrlo namerno, a o tome se tek nikada ne priča.

„Za trudnoću su uvek ‘krive’ žene“, kaže Ana.

Žene koje su učestvovale u istraživanju Jelene Rakić najčešće su se sretale sa pritiskom da ostanu trudne tako što im je partner govorio da će ih ostaviti ili da će naći drugu ženu ukoliko ne zatrudne.

Relativno često je bilo i ubeđivanje da ne treba da koriste kontracepciju, ali i uklanjanje kondoma tokom seksa bez njihovog znanja.

Pojedine ispitanice su navodile i da ih je partner naterao da imaju seksualni odnos bez kondoma kako bi ostale trudne.

Istraživanje je zabeležilo i situacije u kojima je partner zabranio ili bacio ženama pilule za kontracepciju, ali ih i primoravao da abortiraju.

Ukupno posmatrano, od 196 ispitanica starosti od 18 do 63 godine, reproduktivnu kontrolu doživelo je 40 odsto.

Pošto je istraživanje rađeno na onlajn uzorku, ono se ne može smatrati reprezentativnim, odnosno njegovi rezultati se ne mogu preslikati na celu Srbiju.

Jelena Rakić objašnjava da je počela da se bavi ovom temom podstaknuta iskustvima iz neposrednog okruženja.

„Iz razgovora sa drugim ženama, vidite da se nešto dešava, a ne znate šta je to“, kaže Rakić, koja radi kao docentkinja na Fakultetu Konstantin Veliki u Nišu.

Krug nasilja

U potrazi za objašnjenjem, Rakić je naišla na istraživanja na engleskom rađena, pre svega, u Americi.

Termin reproduktivna kontrola prvi put je upotrebljen relativno skoro – 2010. godine, u radu koji se bavio ženama žrtvama partnerskog nasilja.

Autori su se zapitali zašto žene koje su iskusile partnersko nasilje imaju lošije reproduktivno i seksualno zdravlje u poređenju sa ženama koje nisu imale takvo iskustvo.

Kako bi pronašli odgovor, uradili su dubinske intervjue sa žrtvama, otkrivajući da se većina suočila sa nasilnim i nenasilnim pritiscima da ostanu trudne, abortiraju ili rode dete.

Ovakvo ponašanje nazvali su reproduktivna kontrola.

Jelena Rakić objašnjava da se danas u literaturi pored naziva reproduktivna kontrola koristi i termin „reproduktivna prinuda“.

Njeno istraživanje, kao i istraživanja iz sveta, pokazuju da su reproduktivnoj kontroli češće izložene žene koje se već suočavaju sa drugim vidovima nasilja.

Tanju Ignjatović ovo ne iznenađuje.

„Nasilnici su skloni da kontrolišu mnoge aspekte života žene.

„Kom nasilju će žena biti izložena zavisi i od njene starosti i od procene nasilnika gde je žena najranjivija“, kaže Ignjatović.

‘Kad ćeš da rodiš?’

Procenat žena u svetu koje su izložene reproduktivnoj kontroli se razlikuje, a u nekim slučajevima ide i do 74 odsto, navodi Jelena Rakić u naučnom radu.

Koliko su žene u Srbiji izložene reproduktivnoj prinudi, ne zna se.

Biljana Stepanov, direktorka Centra za podršku ženama, kaže da nam nedostaje „veliko reprezentativno istraživanje koje bi pokazalo sve oblike pritisaka na žene“.

„Mi koji radimo sa žrtvama nasilja znamo za primere reproduktivne prinude.

„Međutim, kakvi su primeri prakse u zdravstvenim ustanovama, kod ginekologa, da li žene uopšte govore o neželjenim trudnoćama, to ne znamo“, nabraja Stepanov.

U Americi se upravo ginekolozima preporučuje da obrate pažnju na reproduktivnu prinudu.

Udruženje akušera i ginekologa tako navodi da bi ovi specijalisti trebalo periodično da razgovaraju sa pacijentkinjama o tome da li su izložene partnerskom nasilju, reproduktivnoj i seksualnoj prinudi.

Jelena Rakić veruje da je reproduktivna prinuda mnogo češća nego što se misli.

„Mi živimo u društvu u kome stalno čujemo pitanja kad ćeš da se udaš, kad ćeš da dobiješ dete, pa kad dobiješ prvo, kad ćeš da dobiješ drugo.

„Ako nemaš dete, šta ti bilo šta vredi? Za društvo nisi niko i ništa ako se nisi ‘ostvarila’ kao majka“, navodi Rakić.

Tanja Ignjatović takođe skreće pažnju na šire okruženje u kome se reproduktivna prinuda dešava.

„Mi kažemo da žena ima pravo da donese slobodnu odluku o rađanju, ali ako pogledate šta je kontekst, nije uvek slobodna.

„Zajednica očekuje od žena da se ponašaju na određeni način. Žena koja se suprotstavlja reproduktivnoj prinudi ne suprotstavlja se samo partneru nego i standardima i očekivanjima okruženja“, kaže Ignjatović.

Teško se prepoznaje, još teže osuđuje

Da se o reproduktivno nasilju ne govori, ali i da se teško prepoznaje, zajednički je stav sagovornica BBC na srpskom.

„Čujemo da žene kažu ‘nemamo hleba da jedemo, a on hoće dete’, povezujući reproduktivnu kontrolu sa nekim vidom ekonomskog nasilja“, kaže Biljana Stepanov.

Tanja Ignjatović objašnjava da reproduktivna prinuda može biti i „dosadno, uporno, ponavljanje istih stvari“, čime se stvara pritisak.

„To može biti i ponašanje ili davanje posebnog značaja nekoj temi, na primer muškarcu ne odgovara da koristi kondom pod izgovorom da je alergičan ili da ne može da uživa.

„Želeći da izađe u susret partneru, žena odustaje od onoga što je njen standard, ne shvatajući da je to vid kontrole“, kaže Tanja Ignjatović.

Ona navodi i druge situacije u kojima žena gubi kontrolu nad rađanjem.

• Neiskorenjiva stigma majki koje napuste decu
• Kako izgleda život žene kad ima psihopatiju
• Zašto se od novih majki očekuje da se brzo „vrate na staru liniju“

„Ne ostavlja im se izbor koliko dece i u kom razmaku će imati, nego rađaju jedno, drugo pa i treće u kratkim razmacima, ostajući kod kuće, izolovane, dok partner postavlja svoje mehanizme kontrole“, navodi sagovornica BBC na srpskog.

Za razliku od prikrivenijih oblika prinude, neke situacije vrlo jasno pokazuju da su žene izložene nasilju.

Skidanje kondoma tokom seksa bez saglasnosti žene krivično je kažnjivo u određenim državama i to kao silovanje.

Jelena Rakić objašnjava da to u Srbiji nije slučaj, iako je bilo predloga da se Krivični zakon promeni.

„Srbija je kao potpisnica Istanbulske konvencije bila u obavezi da izmeni svoj Krivični zakon tako da silovanje ne podrazumeva samo upotrebu prinude.

„To nije urađeno, a objašnjenje je bilo da je takvo delo teško dokazivo“, kaže Rakić ističući da veruje da bi se drugačije razmišljalo kada bi muškarci bili većinom žrtve silovanja.

Ona, međutim, dodaje da i po postojećim zakonima, reproduktivna prinuda može biti kažnjiva.

„Da bi se to desilo, ljudi bi morali da znaju da postoji reproduktivna kontrola i kako ona izgleda“, kaže Rakić.

Na osnovu sopstvenog iskustva koje je obeležilo njen život, Ana kaže da je najbolja zaštita samo jedna.

„Kada vam žena kaže da nešto ne želi, to treba ozbiljno shvatiti.“

* Zbog zaštite privatnosti, Ana nije pravo ime sagovornice BBC na srpskom. Njen identitet poznat je redakciji.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]