Ime je sudbina (Nomen est omen).

Ova latinska izreka možda je najprikladniji opis kratkog, ali dinamičnog života Kamile Ile Kofler koji je posvetila fotografisanju životinja.

Svrstava se u pionire animalističke fotografije, „bez razmišljanja da fotografija postane njena profesija, niti životinje njene omiljene žrtve“, kako je jednom pojasnila.

„Ona je smatrala da su životinje poput ljudi, da imaju svoj karakter, koji treba predstaviti, a tako ih je i tretirala, što se vidi na njenim fotografijama.

„Uživala je da radi sa njima, bude sa njima, nekada i više nego sa ljudima“, kaže Prajor Dodž, naslednik i vlasnik autorskih prava njenih fotografija za BBC na srpskom.

Tokom 43-godišnjeg života nekoliko puta se selila, a na tom putu zastala je kratko i u Beograd, gde je studirala vajarstvo na Umetničkoj školi.

Pored nekoliko fotografija i novinskih isečaka, drugih zapisao o tom periodu života nema, iako je radila sa velikim umetnicima tog doba.

Dolaskom u Pariz, ulazi u svet fotografije, kome ostaje verna do kraja života.

„Ona je umela da uhvati svaki izraz životinja, potez i grimasu, potpuno posvećena poslu, oplemenivši fotografijama dečije knjige o životinjama.

„Kada je 1954. objavljena njena knjiga Dva mala medveda, proglašena je najvećom fotografkinjom životinja“, kaže Lorens Le Gin, koja je doktorirala u oblasti fotoliterature, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Kamila Ila Kofler preminula je 1955. godine u Indiji, sa foto-aparatom u ruci, pokušavajući da objektivom uhvati trku volovskih zaprega.

„Nema države koju mogu nazvati sopstvenim domom, ali srećom životinje ne pitaju kojoj naciji pripadamo“, umela je da kaže.

Na lepom plavom Dunavu

Kamila Kofler rođena je u Beču 1911. u tadašnjem habzburškom carstvu, kao jedino dete Margite Lajpnik, rodom iz Siska, današnje Hrvatske, i rumunskog aristokrate mađarskog porekla Maksa Hajnriha Koflera, navodi se u vodiču kroz izložbu njenih fotografija u Beogradu.

Roditelji su joj se brzo razveli, a ona ostaje da živi sa majkom.

Sa osam godina upisuje nemačku školu u Budimpešti, gde pohađa i kurs vajarstva.

Majka joj dolazi u Beograd i otvara salon za uređenje enterijera Lepi dom, koji će u jednom trenutku biti u zgradi današnje Akademije nauka i umetnosti (SANU), u najvećoj pešačkoj zoni glavnog grada Srbije, objašnjava Bojana Popović iz Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu.

„Ona se na vrhuncu karijere, oko 1930. godine, useljava u ove prostorije i tamo prodaje moderan nameštaj uglavnom imućnim mušterijama.

„Između ostalog, prodavala je i fotografije životinja u velikim ramovima koje će Kamila kasnije stvarati u Parizu“, dodaje Popović za BBC na srpskom.

O boravku Kamile Kofler u Budimpešti, glavnom gradu Mađarske, nedovoljno se zna.

Na jednoj od nekoliko sačuvanih crno-belih fotografija iz 1926. ona pozira u vajarskom ateljeu, u tamnoj haljini kratko podšišane kose, pored skulpture u nastajanju.

Te iste godine upisuje Umetničku školu u Beogradu, tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) nastavljajući lekcije o skulpturi.

„Ona je u Beogradu mahom živela kod rođaka, jer se često svađala sa majkom,

„Možda tada najviše i dolazi do izražaja njena ljubav prema životinjama, jer je često umela da dovodi se lutalice u taj stan, izazivajući ljutnju ukućana, ali je nastavljala po svom“, priča Dodž.

Devojka sa krčagom

Tih godina, deo nastavničkog kadra beogradske umetničke škole bio je i Petar Palavičini, koji će znatno uticati na razvoj mlade Kamile Kofler, ukazuje Jasmina Jovanov, istoričarka umetnosti iz Novog Sada.

Kofler će, dodaje ona, imati prilike da radi u njegovom ateljeu, gde upoznaje značajnije ličnosti tog doba.

Petar Palavičini postaće jedan od najpoznatijih jugoslovenskih i srpskih vajara.

„Na slikama iz škole ona je stalno u prljavom mantilu, prljavih ruku od gline, uvek u radu i u pokretima.

„Stekla sam utisak da je odlučna osoba, prijemčivo lice koje pleni prijatnim izrazom, uvek okružena ljudima“, govori istoričarka umetnosti u penziji.

Iz tog perioda sačuvana je i njena članska karta za teniski klub.

Godine 1929. dobija zadatak da uradi seriju reljefa za stubove jednog beogradskog bioskopa.

Zanimljivo je, ukazuje Jovanov, da je za potrebe tog posla upravo životinje koristila kao ključne motive.

Dolaskom u Beograd, saznaje da njeno ime na srpskom jeziku označava dvogrbu životinju – kamilu, te odlučuje da stvori pseudonim Ila, po kom će ostati prepoznatljiva do kraja života.

Nekoliko požutelih fotografija čuvaju sećanje na njene skulpture nastale u periodu između 1929. i 1930. godine.

Ime Kamila Ila Kofler prvi put se pojavljuje na stranama srpskih novina 1930. godine.

Razlog tome jeste učestvovanje na Trećoj jesenjoj izložbi slikarskih i vajarskih radova beogradskih umetnika.

„…treba pomenuti i sasvim mladu vajarku Ilu Kofler, koja simpatično debituje sa jednom vitkom Devojkom sa krčagom„, zabeležiće tadašnji ugledni kritičar Todor Manojlović u Srpskom književnom glasniku.

Kada nije bila u ateljeu, vreme bi provodila na teniskom terenu, na plaži ili na zabavi u elegantnom kaputu, sa šeširićem, razvučenog osmeha u društvu ljudi iz sveta umetnosti, o čemu svedoči nekoliko starih fotografija, navodi Jovanov, pozivajući se na dostupnu arhivu i izvore do kojih je došla.

Pod reflektorima grada svetlosti

Beogradske ulice Ila Kofler zamenila je za bulevare glavnog grada Francuske, jer joj je isticala boravišna dozvola.

U Parizu se najviše družila sa mađarskom emigrantskom zajednicom, mahom jevrejskog porekla.

Poznanstvo sa Erži Lando, jednom od retkih žena koje su u to vreme imale fotografski studio, uticaće na dalji tok njene karijere, ukazuje Gordana Krstić Faj, istoričarka umetnosti koja 18 godina živi u Parizu.

Uz Lando, Kofler uči o fotografiji, da bi se na kraju i sama otisnula u te vode, fotografišući kućne ljubimce, postepeno se udaljavajući od glinenih skulptura.

U tim krugovima kretala se i majka Prajora Dodža.

„Ona je stigla u grad svetlosti sa ciljem da osvoji svet, mislila je da je to njen grad.

„Stvarala je žanr kakav se do tada nije video u svetu fotografije“, govori on za BBC na srpskom.

Specijalizovani časopis Fotograf zapisao je da Ila vešto beleži najraznovrsnije izraze životinja, u raznim pozama, mrzovoljne, vesele ili pune prezira, izražavaju dubine njihovih duša, citira Krstić Faj odlomak iz novinskog članka.

„Nju nije zanimalo da prikaže lepotu životinja, već njihove pokrete i poze u kojim ih ljudi inače ne mogu videti.

„Želela je da uhvati svinji oči, zato što su te životinje mahom pognute glave, takve stvari su je zanimale“, dodaje ona za BBC na srpskom.

Prekretnica u njenoj karijeri jeste 1936. kada objavljuje dve knjige Psi i Mačke, na osnovu portfolija sačinjenog od 16 portreta ovih kućnih ljubimaca.

„Bile su ograničenog tiraža, 100 primeraka Mačaka i pet puta manje Pasa, formata školskih svezaka.

„Služile su joj kao vizit-karte koje je davala potencijalnim klijentima na izložbama i drugim susretima“, objašnjava ova istoričarka umetnosti.

Tokom desetogodišnjeg boravka u gradu na obali reke Sene imala je nekoliko samostalnih izložbi, a o njenim radovima pisali su mnogobrojni specijalizovani časopisi.

Tih godina, o njenoj uspešnoj fotografskoj karijeri pisalo se i u Beogradu.

Pod naslovom Najbolji fotograf životinja, g-đa Ila Kofler, studirala je tri godine vajarstvo u Beogradu novinar Vremena 1940. posvećuje dve strane njenom uspehu u Francuskoj,

U Velikoj jabuci pod Kipom slobode

Zbog jevrejskog porekla, pred nacizmom i antisemitizmom, Kamila Ila Kofler napušta evropsko tlo 1941. godine.

Brodom iz Marseja, luke na jugu Francuske ide ka Njujorku, zahvaljujući sponzorstvu Muzeja moderne umetnosti (MoMa) nastanjuje se u ovom američkom gradu.

„U Americi je počela da se bavi i komercijalnom fotografijom, jer je počela život od nule, pa je radila i reklame.

„Spas je pronašla u slikovnicama, a njene fotografije su objavljivane u imanentnim časopisima, što pokazuje da je bila cenjena i da je ostvarila veliku karijeru“, kaže Jasna Jovanov.

Medijsku pažnju na američkom tlu privukla je sasvim slučajno.

Pokušavajući da uhvati pande na modnoj reviji u zoološkom vrtu u Bronksu delu Njujorka, jedna od tih crno-belih životinja ju je ujela za butinu o čemu je izvestio Njujork Tajms.

To će joj otvoriti vrata mnogih izdavačkih kuća, pa će u godinama koje su usledile objaviti nekoliko ilustrovanih knjiga među kojima su i Svi su ga videli. Pospani mali lav, Dva mala medveda, za koju je sama napisala tekst, ukazuje Prajor Dodž.

U toj knjizi je, kaže ovaj 73-godišnjak, objavljeno više od 2.100 njenih fotografija na 13 jezika, u 22 izdanja.

Ila Kofler, Indija — Uslikano u Indiji, oko 1954. godine

Veze sa Evropom i Francuskom nikada nije prekidala.

Posle Drugog svetskog rata, u Parizu je takođe objavljeno nekoliko dečijih knjiga ilustrovanih njenim fotografijama.

Veliku ulogu u tome odigrao Žak Prever, francuski pesnik, koji je napisao prateći tekst za slikovnice Mali lav (1948) i Životinje (1950), napominje Krstić Faj koja proučava život Kamile Ile Kofler u Parizu.

Da je bila prirodna u okruženju životinja pokazuje i jedan od malobrojnih dostupnih video zapisa koji se danas čuvaju u Centru za kreativnu fotografiju na američkom Univerzitetu u Arizoni.

Smešeći se sa aparatom u ruci, skupljene kose, u radnom kombinezonu, pokušava da zabavi pse, razgovarajući sa njima kao da govori sa čovekom.

Umela i je ona da se nađe se druge strane objektiva, pozirajući sa sopstvenim modelima, uvek okrenuta ka njima, ne ispuštajući iz ruku vernog saradnika – foto-aparat.

Od afričkih savana do indijskih plemića

„Poželela sam da fotografišem životinje u njihovom prirodnom okruženju i to čitava krda i da snimim nešto drugačije od portreta izolovane u kavezu“, zapisala je ova umetnica.

Želja joj se ostvarila.

Tromesečni boravak po afričkim savanama (travnatim zajednicama između tropskih kišnih šuma i pustinja) rezultirao je knjigom Životinje Afrike.

Širom istočnog dela ovog kontinenta slikala je slonove, majmune, hijene i lavove, hvatajući ih u najrazličitijim pozama.

Afričku prirodu zamenila je indijskom.

„U stvari, moj detinji san bio je da me maharadža (princ) pozove i da vidim belog slona, ali nisam ni sanjala da će biti dovoljno da pošaljem knjigu princu i da zauzvrat dobijem pozivnicu.

„Upravo to se dogodilo, poslala sam Životinje Afrike maharadži iz Majsora“, citira Prajor Dodž njene rečenice zapisane u dnevniku.

U Indiji je boravila 12 dana, gde se sastala i sa Džavaharlalom Nehruom, tadašnjim premijerom Indije, prvim posle sticanja indijske nezavisnosti od Velike Britanije, beležeći objektivom njegov susret sa mladuncima tigra.

Dok je pokušavala da uslika trku volovskih zaprega u Baratpuru, u Indiji 30. marta 1955. tragično je nastradala.

Njeno telo je prevezeno na imanje Majsori, gde je dan kasnije kremirano, a pepeo je posut u obližnju reku.

Tokom ovih putovanja napravila je više hiljada fotografija koje su pretočene u foto-reportaže i knjige.

Tri (ne)moguće želje

Kamila Ila Kofler se nikada nije udavala.

„Bila je prirodna i zavodljiva, pametna, muškarci su je se plašili, želela je da ostane nezavisna i samostalna, mada je bila u dugim vezama“, navodi njen zakonski naslednik.

Slagalicu o dobroj prijateljici njegove mame i sopstvenoj kumi gradio je na osnovu priča i razgovora koje je kasnije vodio sa ljudima bliskim Ili.

„Uporna, snažna, neustrašiva, dinamična, otvorena žena koja je iskreno verovala u ljude.

„Bilo je nešto očaravajuće, neobjašnjivo u njoj, govorila je nekoliko jezika“, dodaje.

Ovaj muzičar i kompozitor, koji danas živi u Americi, imao je pet godina kada je Ila Kofler nastradala.

„Ona me je uvek fotografisala i ima jedna poslednja slika, na kojoj sedim na krevetu i gledam u kameru.

„Možda sam nesvesno, gledajući tu fotografiju, stvorio uspomenu o njoj, ali imam maglovitu siluetu u glavi koja stoji iza objektiva i poziva me da gledam u nju“, kaže on.

Prajor Dodž, vlasnik autorskih prava nad Ilinim fotografijama

Dodž i dalje čuva čestitku koju mu je ručno napisala.

„Pošto ulaziš u najbolju godinu života, potrudi se da je ne protraćiš na dosadan posao i devojku za koju se ne vredi boriti.“

Da se ime Kamile Ile Kofler ne zaboravi potrudio se Šarl Rado, njen menadžer, posthumno objavljujući knjige, navodi Gordana Krstić Faj.

Tome se, dodaje ova istoričarka umetnosti, priključila i francuska izdavačka kuća MeMo, koja je 2018. objavila reizdanje knjige Dva mala medveda, a četiri godine kasnije i Svi su ga videli koje se sada mogu naći i u bibliotekama.

„O njoj se priča u stručnim krugovima, među bibliotekarima, istoričarima – nije u potpunosti zaboravljena“, dodaje Krstić Faj.

Misiji da se sačuva njeno ime priključio se i Prajor Dodž.

„Ništa drugo mi nije preostalo nego da napišem knjigu o njoj.

„Toliko sam joj dugovao, ona mi je bila kuma, naslednik sam njenih fotografija, objavila je veliki broj slikovnica i knjiga, ali nijedna o njoj nije objavljena, a imala je dinamičan, zanimljiv život i smatram da ljudi treba o tome da čuju“, objašnjava šta ga je motivisalo da poslednjih godina provodi po raznim bibliotekama i arhivama.

Kamila Ila Kofler je, dodaje, imala jednu realnu i dve nemoguće želje.

„Želela je da ode u Afriku i slika životinje u njihovom prirodnu okruženju, da slika mitska bića i da jedan period bude deo životinjskog sveta, tako da svakog dana bude drugačija životinja.

„’Videla bih svet kao i ta bića, osećala bih ono što oni osećaju, posmatrala bih svet kao i oni, vodila bih iste bitke kao i oni, a onda bi se vratila ljudskom životu, pamteći to iskustvo’ govorila je, a prvu želju je svakako i ostvarila“, dodaje ovaj 73-godišnjak.

Pogledajte kako se Srbija menjala kroz fotografije Goranke Matić