Florens Šekter je 2017. godine otkrila da Island ima muzej penisa, ali da nigde u svetu ne može da se nađe njegov ženski ekvivalent.

I tako je ova promoterka nauke odlučila da uradi nešto po tom pitanju.

Krajem 2019. godine rođen je Muzej vagina u Londonu.

Zapravo, on je jedna mnogo drugačija priča od muzeja penisa.

„To su vam pomalo kao vašarski suveniri, penisi u teglama“, objašnjava Šekter.

„Mi smo bili mnogo promišljeniji i zapravo smo temeljno istražili temu.“

Za početak, jedna opaska o samom imenu. Šekter priznaje da je nezadovoljna time kako se reč „vagina“ često koristi kad ljudi zapravo govore o spoljnoj vulvi (usmine, klitoris i vaginalni otvor) – ali im je bio potreban izraz koji je ljudima dobro poznat.

„Mnogi ne znaju za reč vulva, a ljudi se neće poistovetiti sa nečim što ne poznaju“, kaže ona. Muzej vagina, iskreno, privlači mnogo više pažnje i ima potencijal da zapodene diskusiju.

Muzej će se baviti čitavom ginekološkom anatomijom – unutrašnjošću (materica, grlić materice, jajnici), baš kao i spoljašnjošću – i razmatrati njeno zastupanje u kulturi i istoriji. Ali činjenica da je Muzeju vagina uopšte potreban mali rečnik dokaz je koliko je potreban.

„Ginekološka anatomija veoma je stigmatizovani deo tela“, ističe Šekter. „Muzej je mesto gde mogu da se vode razgovori – najbolji način za borbu protiv tabua i stigme je putem znanja.“

I dalje smo katastrofalno loši kad treba da se razgovara o svim delovima tela između ženskih nogu – često smo neznalice ili skloni eufemizmima, neodređeni ili postiđeni, čak i ako i sami imamo vaginu. A širi kulturološki stavovi prema njima obuhvata čitav dijapazon, od podsmevanja, cenzurisanja, zgađenosti, objektifikacije do aktivne represije.

Kultura straha

Nesposobnost da se razgovara o ženskim genitalijama svakako je ostavila traga na Zapadnu umetnost i kulturu. Tabui umeju da učine neku sliku moćnijom – ali mogu da dovedu i do zastrašenih opisa nepoznatog ili brisanja ogromnog dela doživljenog ženskog iskustva.

Krenimo od početka: rađanja. Gde su slike porođaja u zapadnjačkom slikarstvu? One pre 20. veka naprosto ne postoje. Ovo neobično odsustvo istakla je romansijerka i esejistkinja Siri Hustvet. „To je zapanjujuće odsustvo“, kaže ona, dodajući da potiskivanje trudnoće i rađanja mora da „ima veze za potiskivanjem samih žena i strahom od njih“.

Još postoji kulturološki paradoks i licemerje oko vagina – Ema El Ris

To svakako ima veze i sa verskom tradicijom slikarstva u kojoj je ženska figura devica: gađenje prema visceralnim elementima reprodukcije utkani su u umetnost od samih početaka… „To je primer kako je vagina izbrisana iz dominantnog kulturološkog narativa“, slaže se Ema EL Ris, profesorka engleskog sa Univerziteta u Česteru.

Kao autorka knjige Vagina: Književna i kulturna istorija, Ris je bukvalno napisala knjigu o opisima vagine – a njeno poglavlje o rađanju pokazuje da su, čak i u moderna vremena, javni stavovi prema vidljivosti ženskih genitalija tokom rađanja problematični.

Slike žena u prirodnoj veličini britanskog slikara Džonatana Volera je 1997. godine galerija koja ga je predstavljala smatrala toliko uznemirujućim da su uklonili jednu sa izložbe; kasnije su slike navele Independent on sandej da se zapita: „Je li rađanje poslednja tabu tema u slikarstvu?’

Ris navodi jedan drugi, skoriji primer: na izložbi Kolekcije rituala rađanja 2009. godine – rad posvećen slikarskom opisu rađanja, prvo izložen na Univerzitetu u Salfordu pre nego što je preseljen u razne galerije i naučne centre širom Velike Britanije- fotografija Hermione Viltšajer babice Ine Mej Gaskin po imenu Tereza u ekstatičnom porođaju, na kojoj se vidi majčin radosni izraz lica u trenutku pomaljanja bebine glave, navodno su uporno pokrivali posetioci.

„I dalje vladaju kulturološki paradoks i licemerje u vezi sa vaginama“, kaže mi Ris. „Isti ljudi koji će kritikovati kad vide pomaljanje bebine glave potencijalno gledaju pornografiju – tada nemaju nikakav problem sa vaginama, ali kad one krenu da rade stvari kao što je istiskivanje drugog ljudskog bića iz sebe, to je nekako opsceno.“

Strah od nepoznatog u vezi sa vaginom postaje opravdanje za činove ekstremne svireposti – Ema El Ris

Ris je privuklo dokumentovanje kulturoloških opisa vagina iz istog razloga iz kog je Šekter želela da otvori Muzej vagina: zato što ih još uvek prati suviše ćutanja i neznanja.

Jedan od okidača bio je susret, ispred crkve u Kilpeku u Hifordširu, sa rezbarijom u kamenu žene koja širi svoju vulvu – i činjenica da je vodič iz 19. veka za crkvu tvrdio da je to luda koja drži otvorena prsa. „To nije luda i to nisu prsa“, priseća se Ris smejući se.

Ona se zapravo srela sa „šilom na gig“ – rezbarijom u kamenu figure golih žena sa predimenzioniranom vulvom – što je reč koja je poznata obožavaocima P.Dž. Harvi zbog njene pesme istog naziva („Look at these, my child-bearing hips/Look at these, my ruby red ruby lips“, peva ona – i nije prvi put, a svakako ni poslednji, da je neka pop pesma iskoristila dvoznačnost reči „usne“). Ove rezbarije mogu da se nađu u normanskim crkvama svuda po Evropi i, iako njihova svrha nije do kraja najjasnija, mogla bi da ima veze sa promovisanjem plodnosti, zdravog porođaja ili teranjem zla.

Porođaji na Balkanu: Amirina borba

Samostalna vagina

Ipak, u poređenju sa muškim genitalijama, opisi vulve prilično su retki sve do 20. veka. Naravno, ženski polni organi su skriveniji u poređenju sa muškim ekvivalentima – i to, u kombinaciji sa odsustvom neseksualizovane rasprave o ženskim genitalijama i rečnika za njih, činilo se da je imalo ozbiljan uticaj na postojeće opise. Bila sam zapanjena, čitajući Risinu fascinantnu knjigu, koliko mnogo primera predstavlja vaginu ili kao samostalnu – pobunjenu ili neobično odvojenu od svoje vlasnice – ili kao nekakvu zastrašujuću, opasnu stvar.

Jedna mitska slika korene vuče iz davnina: vagina dentata – vagina naoružana zubima, koja povređuje ili kastrira muškarca. „To je mit koji ima istorijat i težinu u kulturama i civilizacijama koje nisu mogle da komuniciraju jedne s drugima: iste priče pojavljuju se na indijskom potkontinentu i u Južnoj Americi, u vreme kad nije bilo nikakvih prekookeanskih putovanja“, kaže Ris. Ona dodaje da u mnogim ovim mitovima „strah od nepoznatog u vezi sa vaginom postaje opravdanje za činove ekstremne svireposti – izbijanje zuba tokom silovanja ili teško seksualno napastvovanje.“

Ris navodi i više modernih manifestovanja ovog frojdovskog straha, ponajviše film Zubi američkog režisera Mičela Lihtenštajna. U ovom hororu iz 2007. godine, simpatija mlade nevine Don pokušava da je siluje, samo da bi mu njena vagina odgrizla penis. Don otkriva kako da koristi svoju opasnu vaginu da bi se svetila seksualno nasilnim muškarcima.

Jedan od razloga zašto pokazujem svoj grlić materice je da obavestim loše informisane da mi ni vagina ni grlić materice nemaju zube – Eni Sprinkls

Mit o vagini dentati odigrao je važnu ulogu u neobičnom performansu umetnice Eni Sprinkls, Javno obaveštenje o grliću. Izvodeći ga uživo tokom devedesetih, ona bi otvarala svoju vulvu spekulumom i pozivala članove publike da osvetle baterijskom lampom njenu unutrašnjost i na mikrofon kažu šta tamo vide. Sada možete da iskusite njen rad na njenom sajtu – gde ona komentariše: „Jedan od razloga zašto pokazujem svoj grlić materice je da obavestim loše informisane, koji se čine da potiču samo iz muške populacije, da mi ni vagina ni grlić materice nemaju zube. Možda ćete se onda malo smiriti i sabrati.“

Sprinkls dopušta drugima da se oglase o – u njihovo ime? – njenim genitalijama, ali postoji i dugi istorijat raspričane vagine: organa koji govori istinu koju njena vlasnica ne može, neće ili ne želi da se pročuje.

„Ideju o samostalnoj vagini počela sam da viđam često u svom istraživanju“, kaže Ris, koja veruje da je naša opšta nemogućnost da pričamo o vaginama navela žene da se često osećaju odvojeno od vlastitog dela tela. Ali u slikarstvu i književnosti postoji i tradicija muškaraca koji kontrolišu žene terajući njihove vagine da gunđaju u sebi…

Risini primeri sežu čak do srednjovekovne francuske poezije, i priče Du Chevalier Qui fist les Cons Parler. Nakon što vitez dobije magične moći od tri žene nalik vešticama, koje mu omogućavaju da se obraća intimnim delovima tela žena, on je koristi da u dvorcu napravi veliku pometnju. Žene gube kontrolu: šta god da ih pita, vagine će morati da odgovore istinito.

Da li mogu da imam seks tokom menstruacije i ostali mitovi

Vagine koje govore istinu pojavljuju se i u Les Bijoux Indiscrets francuskog pisca iz 18. veka Denisa Diderota, u kom duh iz čarobne lampe daje sultanu magični prsten koji može da naredi „najiskrenijem delu“ žene da govori istinu. On to uglavnom koristi da dovede u pitanje ženinu vernost – jasan pokazatelj koliko je muška sumnja da je žena neiskrena odavno povezana sa sumnjom u njene seksualne apetite. I, naravno, još jedan primer kako muškarac na silu kontroliše ženino telo.

U Saut Parku, Hilari Klinton ima vaginu dentatu koja odgriza čoveku glavu

Skoriji primeri brbljive vagine uključuju američku filmsku komediju iz 1977. godine Chatterbox, u kojoj vagina glavne junakinje Penelope – nazvana Virdžinija – počinje da govori, pa čak i da peva. Iako se Penelopa brine da je njena vagina „mala zver poganog jezika“ koja samo želi seks, Virdžinija uskoro postaje poprilična zvezda. Još jednom dolazi do razdvajanja žene i njene vagine: film se poigrava idejom da je ona oslobođenija i iskrenija od njene vlasnice, dok Penelopa u tišini trpi sramotu.

A sasvim sigurno vas neće iznenaditi da u Saut Parku postoje animirane verzije raznih raspričanih telesnih delova žena, obično da bi sabotirali žene na poziciji moći. U jednoj epizodi je Opra Vinfri dobila samostalnu vaginu koja je nezadovoljna i zahteva više pažnje za sebe. Hilari Klinton, za to vreme, ima vaginu dentatu koja odgriza čoveku glavu. S druge strane, u celovečernjem filmu Saut Park, snimljenom 1999. godine, javlja se dobroćudniji raspričani organ; mistični, skoro mitski klitoris.

autorka — Autorka Eva Ensler rasplamsala je razgovor o vaginama svojom hit predstavom Vaginini monolozi (Getty Images)

Ali vagine mogu da govore i u ime svojih vlasnica, a ne samo protivno njihovim željama. U ozloglašenom delu umetnice Keroli Šnimen iz 1975. godine Unutrašnji svitak, ona se skinula, izvukla svitak iz svoje vagine i krenula da ga čita: tekst je prepričavao razgovor koji je Šniman vodila o svom radu sa pokroviteljskim filmadžijom koji je smatrao njen rad suviše haotičnim, suviše opsednutim osećanjima.

Princip zadovoljstva

Od ozbiljnog do luckastog: Netfliksova Velika usta još je jedan crtani film o tinejdžerima sa brojnim raspričanim delovima tela. Ali za razliku od Saut Parka, komedija Nika Krola o srednjoškolcima koji prolaze kroz pubertet je dobronamerna, odmerena i zapravo prepuna zdravorazumskih saveta. Stidne dlake, podivljali hormoni i vagine postaju personalizovani.

Ali upadljivo je da, iako je vagina glavne junakinje Džesi odvojena od nje i izrazito karakter za sebe (glas joj pozajmljuje Kristen Vig), kad se obraća Džesi, ona to radi da bi je ohrabrila i pokazala joj koliko bi mogle zajedno da se zabavljaju. „Čast je biti deo tebe“, kaže ona, nazdravljajući Džesi nakon njihovog prvog orgazma. Ova vagina zagovara jedinstvo kroz zadovoljstvo, a ne sramotu ili razdvajanje.

Zadovoljstvo: prilično važna funkcija za bilo koju vlasnicu vagine – a opet depresivno retka tema u umetnosti. Budući da je vagina vekovima uglavnom bila sakrivena, ako ne računamo pornografiju, samo postići njenu vidljivost čini da se da je pravi izazov – a najslavnija dela privlačila su oštre kritike i od muškaraca i od žena. Uzmite samo dva najslavnija primera: instalaciju Džudi Čikago iz 1979. godine Večera i pozorišnu dramu iz 1996. godine Vaginini monolozi Eve Ensler.

Čikago je postavila tri stola za zamišljenu žurku sa 39 žena, među njima boginje, kraljice i ikone 20. veka kao što su Virdžinija Vulf i Džordžija O’Kif (čije su slike cveća često tumačene kao da prizivaju vulve, iako je ona lično negirala da joj je to bila namera). Pored zlatnih pehara, vezenih salveta i stolnjaka, tu su i tanjiri oblikovani kao individualne, apstraktne vulve nalik leptirima.

To je monumentalno delo, ali je izazvalo prezir među muškim kritičarima umetnosti u vreme kad je postavka otvorena i godinama kasnije (kritičar umetnosti Los Anđeles tajmsa nazvao ju je „nezgrapna papazjanija ljigavosti i kiča“; Njujork tajms ju je kasnije nazvao grubom, vulgarnom i didaktičnom). Rad je privukao i gnev nekih feministkinja koje su tvrdile da je svela žene i njihova dostignuća usredsredivši se samo na njihove genitalije. Muzeji su otkazali njegovo izlaganje, Čikago je imala problema da ga udomi (od 2007. godine srećno je smešten u Bruklinskom muzeju), a njegova ozloglašenost naškodila je njenoj karijeri.

instalacija — Instalacija Džudi Čikago Večera (sada u Bruklinskom muzeju) sadrži tanjire u obliku vulve (Getty Images)

A opet je njen rad oduvek bio izuzetno popularan kod publike koja posećuje galerije, a posebno kod žena. Čikago je sa Večerom u svakom slučaju zadovoljavala nekakvu glad, potrebu. A isto biste mogli da kažete i za Vaginine monologe Eve Ensler, rad koji je nastao na osnovu intervjua koje je Ensler vodila sa ženama od šestogodišnjakinja do sedamdesetogodišnjakinja, od preživelih žrtava rata u Bosni do seksualnih radnika za žene, a koji se bavi seksom, menstruacijom, telesnim imidžom, silovanjem i ženskom genitalnom mutilacijom (FGM).

Nije sve sumorno: u monolozima se pojavljuje i veseli seks i višestruki orgazmi. Komad Enslerove postao je međunarodni fenomen, izvođen širom sveta 14. februara svake godine, koji je postao poznat i kao V-dan, inicijativa koju je Ensler pokrenula da bi sakupila sredstva za okončanje nasilja nad ženama. To je feministički tekst koji se pokazao privlačnim i za slavne ličnosti: svi od Alanis Moriset preko Glen Klouz do Opre Vinfri okušali su se u pojavljivanju u njemu.

Ipak, hiper-vidljivost predstave Eve Ensler privukla je i naizgled beskrajne kritike: nazivana je suviše samozadovoljnom, uskog fokusa, nedovoljno radikalnom, esencijalističkom, kolonijalističkom ili naprosto – šapnimo to? – suviše uspešnom. Ali kakav god epitet ljudi pokušali da prilepe Ensler, komad je zaista pomogao da razgovori o vaginama uđu u glavni tok.

I zaista vlada osećanje kao da bismo mogli da uđemo u eru gde viđamo više opisa, ne samo ženskog polnog organa, već i ženskog seksualnog zadovoljstva. Čini se da umetnici u 21. veku umeju da opišu vagine a da one ne budu nužno traumatične ili posvećene rušenju tabua.

Video spot Arijane Grande za „God is a Woman“ dovoljno je očigledan da svi zaključe: ovo je oda vulvi – Florens Šekter

Uzmite na primer britansku spisateljicu i glumicu Belu Hisom, za koju Gardijan kaže da bi mogla da se „smatra milenijalskom naslednicom Eve Ensler“ zahvaljujući njenoj predstavi Radujući se svojoj čudesnoj vulvi mlada žena je čestitala samoj sebi, koja podstiče žene da vole i sebe. Postavljena u Londonu 2019. godine, predstavlja uključuje ceremonijalnu masku za glavu sa klitorisom koji svetli i na pozorišne daske izvodi radost masturbacije i orgazme.

U vizuelnoj umetnosti, njujorška umetnica Gada Amer koristi vezenje u svojim živopisnim nacrtima žena kako masturbiraju; ona se nada da igla i konac mogu da unesu nežnost u takve slike koje „prosta objektifikacija ignoriše“. Hrabri, živopisni rad Čabalale Self takođe kombinuje kolaže i šivenje, predstavljajući moćne, samouverene crne žene, koje često šire preterano široke butine ili zaobljene guzove kako bi pokazale svoje genitalije – šareno srce, možda, ili dugu.

I pop muzika je dala svoj doprinos: muzički spotovi uvek su bili izrazito seksualno sugestivni, ali novije muzičarke se poigravaju sa znalačkim vizuelnim nagoveštajima da bi jasno stavile do znanja da pevaju o vlastitom zadovoljstvu. Uzmite na primer video spot Arijane Grande za singl iz 2018. godine „God is a Woman“, gde se ona uvija u raznim sugestivnim bazenima, plamenovima i ženskim sobama – i u jednom trenutku joj se pridruži hor pravih vrištećih dabrova. Nije ni čudo da je taj spot jedan od omiljenih pop-kulturnih opisa za Šekterovu:„dovoljno je očigledan da svi zaključe: ovo je oda vulvi.“

Zašto vagine ne bi bile smešne?

Ili uzmite na primer fantastični spot Džanel Mone za „Pynk“ iz 2018. godine, njenu himnu „samo-ljubavi, seksualnosti i snazi pice“. Mone i njene koleginice plesačice nastupaju u pantalonama nalik vulvi, a spot je prepun roze vizuelnih zamena za vaginu: milkšejkova, sladoleda, ostriga i grejpfruta.

Ona nije jedina koja se ubacila u voćni fazon: losanđenelska umetnica Nevin Mahmud pravi predivne skulpture od mermera i alabastera koji nekako uspevaju da izgledaju toplo i senzualno: breskve otvorene da otkriju unutrašnjost od kamena, nežno savijeni ljiljani (koje Mahmud naziva „najerotičnijim cvetom“) i rascepljeni oblik po imenu Smokva/Vagina.

Erotski potencijal voća takođe je briljantno iskorišćen u spotovima američke multimedijalne umetnice Stefani Sarli: ona nežno utrljava prepolovljene kriške voće kružnim pokretima ruke – potom gura prste u njih sve dok se ne rasprsnu. Veličanstvene su i presmešne, a opet otkrivaju da, čak i sada, sama sugestija ženske ejakulacije ume da bude kontroverzna. U samo jednom mesecu 2016. godine, Instagram je suspendovao i vratio nalog Sarlijeve tri puta – crvena narandža privukla je posebno otrovne komentare – mada je njen najavljeni cilj da promoviše veće prihvatanje ženske seksualnosti putem humora.

Ženska tela se toliko često nude kao čisto seksualna da ume da bude oslobađajuće kad krene da se slavi groteskna, uvrnuta i često urnebesna funkcionalnost tela – Lusi Makormik

Ali umetnici koji se makar trude da kažu da ženski polni organi umeju da budu smešni – na isti način na koji penisi svakako jesu – u svakom slučaju je optimističan razvoj događaja. Britanska umetnica performansa Lusi Makormik takođe je stekla reputaciju šokantno eksplicitnim urnebesno smešnim predstavama, koje izvrgavaju ruglu smešna očekivanja od performativne ženske seksualnosti.

„Ženska tela se toliko često nude kao čisto seksualna da ume da bude oslobađajuće kad krene da se slavi groteskna, uvrnuta i često urnebesna funkcionalnost tela“, kaže ona. Njena aktuelna predstava Post-popularna, na primer, uzima ideju traženja heroja u sebi veoma bukvalno: ona vadi čokoladnog Minijaturnog heroja iz svoje vagina i jede ga.

Još jedna vizuelna umetnica koja je eksplicitna po pitanju upotrebe humora je Megumi Igaraši, najpoznatija kao autorka „pica čamca“: kanua modelovanog po 3D skenu njene vulve. Ali 2014. godine, dok je pokušala da prikupi sredstva da ga napravi, upala je u nevolju: Igaraši je uhapšena u rodnom Japanu nakon što je prodala podatke koji su omogućili ljudima da prave 3D printove njene vagine. Kažnjena je sa 400.000 jena – tada oko 2.575 funti – za distribuciju opscenih slika, uprkos tvrdnjama da je nevina. Njena odbrana bila je pogodak pravo u centar: odbila je da prihvati da su „umetnička dela oblikovana kao ženske genitalije opscena“.

Takva cenzura dokazuje da smo još uvek daleko od toga da budemo opušteni po pitanju vagina kao što bi trebalo, čak i ako su kreativni opisi vagina i vulva u njihovom raznolikom sjaju – haotične, luckaste, smešne, seksi, prelepe i osnažene – zaista sve sposobnije da zauzmu ravnopravno mesto za stolom. Da ne pominjemo, konačno, da su dobile čitav muzej za sebe.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.