Mnoge stvari u Srbiji su označene kao „muške“ – pivo, fudbal, automobili, a neki smatraju da listi preti da se priključi i najprestižnija književna nagrada.
Za 66 godina otkako se dodeljuje, nagrada za najbolji roman godine po izboru magazina NIN samo pet puta je otišla u ruke spisateljice.
U užem izboru za 2019. godinu našla se samo jedna žena.
- Književna nagrada razbuktala strasti u Srbiji
- Rumena Bužarovska o novoj knjizi, dijaspori, starijim i mlađim feministkinjama
- Borba protiv seksizma u stripovima
A šta ovakve brojke govore o položaju spisateljica u Srbiji?
„Mislim da je statistika najbolji, ali i najsuroviji pokazatelj stanja“, kaže za BBC na srpskom Jelena Lalatović, književna kritičarka i istraživačica u Institutu za književnost i umetnost.
„Takva politika nagrađivanja doprinosi tome da mit da žene pišu manje ili lošije u odnosu na muškarce opstaje i u 21. veku, u 2020. godini.“
Da li je pisana reč jedini kriterijum?
Od 1954. do 2019. godine nagrada je samo pet puta dodeljena ženama.
Dobitnice su bile:
- Dubravka Ugrešić – Forsiranje romana rijeke (1988)
- Svetlana Velmar Janković – Bezdno (1995)
- Grozdana Olujić – Glasove u vetru (2009)
- Gordana Ćirjanić – Ono što oduvek želiš (2010)
- Ivana Dimić – Arzamas (2017)
Sa romanom Yugoslav, Ana Vučković jedina autorka koja se našla u najužem izboru za 2019. godinu.
Vladimir Manigoda, glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće Kontrast smatra da „ovakva disproporcija svakako govori mnogo toga“.
„Dovoljno je reći da je prva dobitnica bila Dubravka Ugrešić tek 1988, posle 34 godine postojanje te prestižne nagrade“, kaže Manigoda za BBC.
„Književnost je dugo bila muško igralište gde žene nisu rado zalazile. U tom smislu Ugrešić jeste bila ledolomac pre svega takve percepcije i zbog toga jeste najznačajnija živa autorka na ovim prostorima.“
Manigoda ističe da razlozi za takav položaj žena u književnosti u Srbiji imaju jasne sociološke, istorijske i političke uzroke, ali da je dobra stvar je to što se „situacija menja i to rapidno“.
Bez obzira što je tokom godina među dobitnicima i nominovinim piscima bilo manje autorki nego autora, jedan od članova žirija NIN-ove nagrade, filozof Ivan Milenković kaže da je „jedini bitan kriterijum – tekst“.
„Kao član dva saziva NIN-ovog žirija, ni u jednom trenutku članovi nisu pravili kriterijum po polnoj pripadnosti“, kaže Milenković za BBC.
„Jedini relevantan kriterijum je književni kriterijum.“
Milenković smatra da „to što je mali broj žena dobio NIN-ovu nagradu nije i ne može da bude odraz književne scene“, dodajući da „moramo uzeti u obzir da je proces emancipacije žena strahovito dug i težak“.
„Ne može se zanemariti sve veći broj spisateljica, a to što nema dovoljno verifikacije kroz nagrade ili u javnom prostoru, što žene nisu dovoljno vidljive na književnoj sceni, verujem da je to zbog toga što manje žena piše od muškaraca“, kaže Milenković.
Književna kritičarka Jelena Lalatović se ne slaže sa ovom konstatacijom.
„Iako nemamo jasne statističke podatke, letimičnim pregledom produkcije je jasno da žene pišu ne samo u podjednakom broju, nego na podjednako zanimljiv, književno uobličen i umetnički izazovan način“, kaže Lalatović.
„Osamdesete i devedesete su kod nas donenele fascinatnu generaciju spisateljica kao što su Svetlana Slapšak, Daša Drndić, Dubravka Ugrešić i druge.“
„Žene koje danas pišu – uključujući i mlađe autorke poput Ane Vučković, Andree Popov Miletić, Lane Bastašić – imaju bogatu književnu tradiciju na koju mogu da se oslone, koju su im ostavile spisateljice .“
Lalatović dodaje da je tvrdnja da je proces emancipacije žena spor „mogla da opstane na samom početku 21. veka, ali danas to prosto nije argument nego izgovor“.
Slučaj Tabašević: Nagrađivanje književnosti ili seksizma?
Prošle godine, vest da je pisac Vladimir Tabašević 65. dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine, izazvala je burne reakcije jednog dela javnosti.
Tabaševiću se zameralo, pre svega, što je 2017. godine, očigledno revoltiran odlukom žirija da 63. NIN-ovu nagradu dodeli Ivani Dimić za roman Arzamas, putem Fejsbuka izneo niz komentara koje su mnogi okarakterisali kao mizogine.
Pisac se u istom statusu zahvalio „svima na porazu, a specijalno žiriju“.
„Usluga je učinjena meni, jer da sam pogodio NIN-a, otišao bih u kriminal, jer jedino tamo bih mogao iznova da se nađem“, napisao je Tabašević.
On je nešto kasnije u intervjuu za list Blic izjavio da je nedobijanjem NIN-ove nagrade zapravo „dobio mnogo toga“.
„Nedobijanje nagrade znači i definitivno razbijanje fantazije da ‘sistem prepoznaje’ napor i trud. Ne. Sistem prepoznaje igrače koji igraju po pravilima, i to je sve“, izjavio je tada Tabašević.
Međutim, žiri ga je samo dve godine kasnije demantovao, nagradivši ga za roman Zabluda Svetog Sebastijana.
Dodeljivanje nagrade za najbolji roman Vladimiru Tabaševiću, Lalatović ne vidi „samo kao politiku nagrađivanja muškaraca, već politiku nagrađivanja seksizma“.
„Kada dve godine posle onakvih komentara, NIN-ov žiri nagradi Tabaševića, to je istovremeno nagrađivanje maltretiranje i vređanja spisateljica“, kaže Lalatović.
„To daje poptuniju sliku o dubini seksizma u književnoj kulturi i krugovima kod nas.“
Da li je neki pisac ili spisateljica pravio skandale, ponašao se sporno u javnosti na društvenim mrežama – nije relevantno, smatra Milenković.
„Moj kriterijum, a duboko verujem i kriterijum kolega iz žirija, nikako ne može da bude vanknjiževni element“, smatra filozof.
„Čak ni Peter Handke koji je, podržavajući zločinački režim Slobodana Miloševiće, sebe diskvalifikovao kao građanina i moralnu osobu, nije manji pisac zbog toga“, dodao je.
Jelena Lalatović smatra da se lik i delo ne mogu tako lako odvojiti.
„Nagrade se uvek dodeljuju osobama i to nije manje zanemarljiv aspekt nagrade. Književni svet opovrgava ili potvrđuje društveni kontekst u kom nastaje“, dodala je Lalatović.
Marginalizacija žena u književnosti i šta je to „žensko pismo“
„Za početak, postoji ona vrsta marginalizacije kada neko čuje da je žena napisala knjigu i to se automatski okarakteriše kao ‘žensko pismo'“, kaže spisateljica i novinarka Ana Vučković.
„Ako se desi da me taj neko poznaje, onda kaže ‘Da, ali te ne pišeš to žensko đubre’. Kakvo žensko đubre, šta to uopšte znači?“
Iako je reč o formi književnog izražavanja, termin „žensko pismo“ se često koristi u negativnom kontekstu.
„Žensko pismo je prosto jedna poetička forma, postrukturalistička forma koja se odnosi na nova istraživanja jezika i pokušaj primene toga u književnom svetu“, kaže Lalatović.
„Žensko pismo samo po sebi nije nešto što treba da marginalizuje spisateljice, već nešto što afirmiše inovativan i nepatrijahalan odnos prema jeziku, ali se kod nas koristi da diskvalifikuje autorke.“
Pored marginalizacije autorki, ženski likovi, kao što je to slučaj i filmskoj industriji, često su kroz pisanje objektivizovani i okićeni stereotipima.
Jedno od oružja kojim se spisateljice bore protiv toga je samo pisanje.
„Samim tim što su žene sve više pišu i što ima više autorki, više je aktivnih junakinja koje nisu samo objekat“, kaže Ana Vučković.
„Postoje i izdavači koji afirmišu dobre autorke. Tu je Štrik, nova izdavačka kuća koja objavljuje autorke koje su u raznim razdobljima i političkim klimama bile skrajnute.“
U prošlogodišnjem užem izboru za NIN-ovu nagradu našlo se četiri romana autorki.
Prekasno Branke Krilović, Odustajanje Jelene Lengold, Uhvati zeca Lane Bastašić i Deseti život Saše Savanović.
Romane Uhvati zeca i Deseti život objavila je izdavačka kuća Kontrast.
„Ne samo romani već i autorke su naišle na izuzetan prijem kako kod publike, tako i kod kritike“, kaže Vladimir Manigoda.
„To je nešto što posebno raduje, jer smatram da jedno bez drugog ne ide i da prava književnost mora kod svakoga da probudi interesovanje u manjoj ili većoj meri.“
On dodaje da na književnoj sceni postoji neka opšta podela na žensku i mušku književnost, ali da ovaj izdavač nju ne priznaje.
„O književnosti razmišljamo isključivo sa estetskog i idejnog stanovišta.
„Pretpostavka je da podelu podstiču teme koje autorke poetizuju u knjigama i koje nejčešće govore o tipično ženskom iskustvu.
„To na sam tretman može uticati samo povoljno jer je čitateljska publika dominantno ženska“, kaže Manigoda.
https://www.instagram.com/p/B3wjz_ZpDQ_/
NIN-ova nagrada u novoj deceniji
Filozof Ivan Milenković smatra da se poslednjih godina naziru znaci oporavka domaće književnosti za koju kaže da je već trideset godina u krizi.
„Ti znaci se vide pre svega kod hrabrih i mladih ljudi, koji više ne beže u neku srpsku prošlost, tražeći motive u Nemanjićima, Prvom svetskom ratu ili Balkanskim ratovima, već se direktno suočavaju sa sadašnošću.
„To je najvažnija karakteristika ovogodišnje NIN-ove nagrade“, kaže Milenković.
Ana Vučković je drugi put u užem izboru za ovu nagradu.
Kada se prvi put našla među kandidatima, bilo je to za roman Epoha lipsa juča. Imala je samo 17 godina.
„Bila sam zbunjena jer sam bila tinejdžerka. Sada vidim koje su dobre strane nagrade“, kaže Vučković.
„Posle nekog vremena shvatiš da i pored toga što si nešto ranije objavljivao, to nije ulaznica za sledeću knjigu. U tome NIN-ova nagrada pomaže. Vrata će mi biti otvorenija sledeći put.“
Ipak, još uvek nije sigurna da li želi da dobije NIN-ovu nagradu.
„Pošto sam ovih dana i ekstrovertna i introvertna, ne mogu da odlučim da li mi se dobija NIN ili me to malo plaši“, kaže Vučković.
„Dobro je biti u užem izboru, jer je svetlo i na vama, a i na nekim drugim ljudima.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
