Serafina Ila Kuispe probudila se u bolničkoj mrtvačnici u centralnoj oblasti Kusko, na peruanskim južnim visoravnima, pošto je proglašena mrtvom tokom operacije podvezivanja jajnika.
Imala je 34 godine i kaže da nikad nije pristala na operaciju kojoj je podvrgnuta 1997.
Iste godine i u istoj bolnici, Viktorija Huaman primila je anesteziju i probudila se nekoliko sati kasnije nesvesna da je bila podvrgnuta zahvatu sterilizacije u 29. godini.
Rudesinda Kvila imala je 24 godine kad su joj lekari rekli da neće dobiti krštenicu za četvrtog sina ako ne pristane na podvezivanje jajnika.
Ona je to odbila i bila je silom vezana za krevet dok su joj ubrizgavali anestetik.
Kvila se probudila satima kasnije da bi joj osoblje reklo da se „nikad više neće kotiti kao životinja“. Godina je bila 1996.
Ove žene su među hiljadama njih koje tvrde da su prisilno sterilisane devedesetih u sklopu programa kontrole rađanja u vreme vladavine tadašnjeg predsednika Alberta Fudžimorija.
Sada će sud u Peruu prvi put saslušati njihove priče da bi odredio mogu li da traže pravdu i odštetu posle 25 godina dugog spora.
- „Ostala sam na ulici trudna, sa detetom u kolicima i 150 dinara u džepu“
- Carski rez ili prirodni porođaj: Kako način rođenja utiče na zdravlje beba
- „Devojčice, a ne majke“ – zemlja u kojoj svaki dan šestoro dece ima abortus
Kako glasi slučaj?
Više od 270.000 žena i 22.000 muškaraca, većina iz domorodačkih zajednica Kvečua i porodica sa niskim primanjima, sterilizovano je između 1996. i 2001. godine, prema zvaničnim podacima koje je objavilo Ministarstvo zdravlja Perua.
Program kontrole rađanja, poznat kao Dobrovoljna hirurška kontracepcija, pokrenut je u sklopu inicijative za suzbijanje siromaštva, čiji je cilj bio da smanji stopu rađanja među siromašnim porodicama.
Vlada je tvrdila da su zahvati sprovođeni uz pristanak pacijentkinja.
Ali više od 2.000 žena izjavilo je da su bile prisiljavane, uznemiravane, ucenjivane ili obmanjivane da se podvrgnu zahvatu.
Peruanski tužioci optužili su Fudžimorija i članove njegovog kabineta za navodnu odgovornost u primeni masovnog programa planiranja porodice.
Njihovi pravni timovi tvrde da je sterilizacija nuđena i ženama i muškarcima kao izbor za metod kontrole rađanja.
Ali kongresna istraga iz 2002. godine pokazala je da postoje čvrsti dokazi da se medicinsko osoblje nalazilo pod pritiskom da postigne kvote sterilizacije i da su zahvati rutinski sprovođeni bez pristanka žena.
U izveštaju se kaže da su žene iz domorodačkih naroda, od kojih su mnoge govorile samo jezik Kvečua, neproporcionalno izložene programu, koji ih je diskriminisao.
Većina nije dobila odgovarajuću post-operativnu negu, a neke su umrle kao posledica srodnih zdravstvenih problema i komplikacija.
Nekoliko grupa aktivista koje zastupaju žrtve smatraju da je državna politika bila „zasnovana na diskriminaciji i rasizmu“ i da je dovela do smrti najmanje 40 žena kao rezultat operacije podvezivanje jajnika.
„Nisam razumela šta su mi to uradili“
„Nisam razumela šta su mi to uradili u bolnici u Kusku“, rekla je Huaman Udruženju Peruanki pogođenih prisilnim sterilizacijama (AMPAEF), čija svedočanstva tužioci koriste kao dokaz na sudu.
Ona kaže da je saznala za to tek nakon što se osećala loše i otišla u lokalnu kliniku u selu Zurite.
„Tad smo otkrili, moj muž i ja, da su mi podvezali jajnike.“
Huaman je rekla da je njen muž nju okrivio za tu operaciju i da je na kraju ostavio nju i njihovo troje dece.
„Ja sam i otac i majka mojoj deci, stalno se osećam loše, osećam bolove i senzacije pečenja na mestu na kom sam imala operaciju, stalno me boli glava“, rekla je ona.
„Osećam se očajno. Ne mogu ništa da radim, a moja deca pate kad me vide bolesnu.“
„Još sam bila budna kad su krenuli da me otvaraju“
Pošto je na svet donela četvrto dete, Rudesinda Kvila kaže da su lekari u gradiću Anta, takođe u oblasti Kusko, rekli njoj i njenom mužu da se „kote kao svinje“.
Pokušali su da je ucene da se podvrgne operaciji, rekla je za AMPAEF.
„Rekli su mi da mi neće dati krštenicu za sina ako mi ne podvežu jajnike.“
„Mog muža je policija dovela sa farme na kojoj je radio.
„Pokušali su da ga prisile da potpiše pristanak. Kad je dobio, pretili su da će ga uhapsiti.“
Kvila je rekla da se uplašila i da je pokušala da pobegne sa klinike, ali su je uhvatili za ruke, vezali joj šake i stopala, i da je dobila injekciju sa sedativom.
„Još sam bila budna kad su mi otvorili stomak.
„Osetila sam jak bol i vrisnula sam, tako da su mi dali još jednu injekciju“, rekla je ona u svom svedočanstvu.
„Probudila sam se popodne. Posle nekoliko dana, moja rana se inficirala i otišla sam sa mužem u bolnicu.
„Medicinske sestre su odbile da mi ukažu pomoć.“
„Vređali su mog muža i nazivali ga životinjom.
„Trebalo mi je mnogo vremena da se rana zaceli, jer sam se plašila da se vratim na kliniku.“
- Majke koje se kaju zbog toga što su rodile decu
- Zbog antibebi pilule mogla je da umre
- „Bebi-bum“ tokom izolacije, žene ne mogu do kontraceptiva
Zašto slučaj traje toliko dugo?
Iako se za priče ovih žena zna više od dve decenije, ovo je prvi put da su one stigle do peruanskih sudova.
Do sada je Peru priznao odgovornost države samo za smrt Marije Mamerite Mestance Čavez, pošto je Inter-američka komisija za ljudska prava (IACHR) zahtevala istragu.
Mestanca je bila 33-godišnja domorotkinja koja je 1998. umrla nekoliko dana posle operacije, zbog nedostatka post-operativne nege.
Zdravstveni radnici su je pre toga posetili deset puta i pretili joj zatvorom.
Aktivisti tvrde da je bila prisiljena da se podvrgne operaciji.
Slučaj su pokrajinski tužioci prvobitno arhivirali, ali je 2010. godine IACHR poručio Peruu da mora da istraži i kazni odgovorne za njenu smrt.
Tokom godina, otvorene su tri krivične istrage protiv Fudžimorija i njegovih bivših zdravstvenih zvaničnika i nakon toga zaključene zbog nedostatka dokaza.
Bivši predsednik je oduvek tvrdio da nije direktno učestvovao u vođenju programa za kontrolu rađanja, iako je kongresna komisija 2002. godine pronašla dokaze da je pritiskao zvaničnike da postignu kvotu sterilizacije.
Bivši predsednik je u zatvoru od 2007. godine zbog korupcije i kršenja ljudskih prava, ali je 2014. godine oslobođen bilo kakve odgovornosti za program sterilizacije.
Tužioci su 2018. godine podigli optužnice protiv njega i bivših ministara zdravlja na osnovu optužbi koje su iznele 2.074 žrtve, među kojima je i pet preminulih žena.
Ali sudska saslušanja nisu mogla da se nastave kao što je planirano, u januaru ove godine, zato što nije bilo prevodilaca koji bi pomogli ženama koje govore jezikom Kuečua, od kojih mnoge ne govore tečno španski.
- „Činilo mi se da tonem“ – žene u Srbiji o postporođajnoj depresiji
- Nasilje nad ženama u Srbiji: Nije teško samo nasilje, već i proces posle toga
„Sramotno odlaganje“
Marija Ester Mogojon, portparolka AMPAEF-a, rekla je za BBC da je odlaganje „neobjašnjivo i sramotno“.
„Prošlo je 25 godina otkako su započete sterilizacije. Slučaj je proveo 16 godina u tužilaštvu i bio je arhiviran i ponovo otvoren.
„neobjašnjivo i sramotno“To je zločin protiv čovečnosti“, rekla je aktivistkinja.
Prisilne sterilizacije se u međunarodnom pravu smatraju zločinom protiv čovečnosti.
Prošle godine je AMPAEF podneo tužbu protiv Perua Odboru Ujedinjenih nacija za eliminaciju svih oblika diskriminacije protiv žena (CEDAV), zahtevajući da zemlja istraži ovaj slučaj i ponudi repatrijaciju žrtvama prisilne sterilizacije.
„To je praktično odsustvo političke volje, odsustvo razumevanja šta su ljudska prava, odsustvo saosećanja prema žrtvama i potpuni nemar od strane države“, kaže Mogojon.
Zvanični registar za žene koje tvrde da su bile prisilno sterilisane otvoren je konačno 2015. godine – i od tada se za njega prijavilo više od 7.200 njih.
Da li će ove žene dobiti odštetu?
Sada će se priče ovih žena čuti na sudu kako bi sudija mogao da odluči da li slučaj može da se nastavi.
Sporost peruanskog sudskog sistema znači da su male šanse da će one dobiti presudu u skorije vreme, a kamoli bilo kakvu finansijsku odštetu za kršenje svojih prava.
Peruanska komisija za istinu i pomirenje je 2004. godine objavila konačni izveštaj o zločinima počinjenim tokom unutrašnjeg sukoba u zemlji u kom je učestvovala maoistička gerila osamdesetih i devedesetih.
Mnoge žrtve bile poticale su iz zajednica sa niskim primanjima koje govore jezik Kvečua u Andima – ali sterilizovane žene nisu do kraja priznate među njima i stoga nisu bile podložne obeštećenju.
Početkom ove godine, peruanski Kongres izmenio je zakon o reparaciji tako da obuhvati žrtve seksualnih zločina, ulivši nadu onima koji su bili prisilno sterilisani tokom tog perioda.
Ali Mogojon kaže da ovu mogućnost sada osporava Ministarstvo pravde, koje tvrdi da se program sterilizacije nije desio u kontekstu unutrašnjeg sukoba.
„Pošto se zakon izmenio, nismo videli postojanje političke volje za integralnu odštetu žrtvama. Nekada su govorili da nemaju pravnog osnova da isplate odštetu, a sada je imaju i ne žele da je sprovedu“, kaže Mogojon za BBC.
„Žene su prilično zgrožene. Prošlo je 25 godina od početka borbe za pravdu i nekakvo okončanje traume.
„Neke žene su već umrle tokom trajanja ovog postupka. Većina i dalje živi u siromaštvu. To je potpuni nemar države.
„I kao što s pravom kažu, one ne traže milostinju, već samo traže sopstvena prava.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
