Živojin Pavlović, slikar brutalne lepote na filmu

Prigradski sanjari bez talenta, razočarani revolucionari, ljudi koje kroz život do uništenja vodi strast.

U Jugoslaviji, zemlji pobednici u Drugom svetskom ratu, u zenitu izgradnje samoupravnog socijalizma u javnosti nije bilo baš mesta za njih, barem ne na filmskom platnu.

Likove poput Džimija Barke, neuspešnog šlager pevača i sitnog prevaranta iz filma Kad budem mrtav i beo (1968) ili Velimira Bamberga, usamljenika koji se nada da će ga ljubav izbaviti iz monotonosti života (Buđenje pacova, 1967), oživeo je reditelj Živojin Pavlović, a oni njega jednim od najznačajnijih filmskih autora u Evropi.

„Zbog autorstva, njegove inteligencije i obrazovanja, ti filmovi imaju danas veliku vrednost“, kaže glumac Svetozar Cvetković za BBC na srpskom.

Jugoslovenski film je do tada „ulepšavao stvarnost“, ali Crni talas, pravac koji je pored Pavlovića okupljao još nekoliko autora, „prikazivao je ono nepatvoreno, ulično, sirovo“, objašnjava Goran Gocić, književnik i urednik knjige Kino-poeta velikog crnila (2023) o Živojinu Pavloviću.

• Aleksandar Saša Petrović: Od veličanstvenog reditelja do nepodobnog stvaraoca
• Dušan Makavejev: Pionir crnog talasa u Jugoslaviji
• Bekim Fehmiu na ničijoj zemlji

Crni talas – zlatno doba jugoslovenske kinematografije

Krajem 1950-ih i početkom 1960-ih, filmski autori širom sveta, poneti društvenim gibanjima, traže drugačiji izraz.

U Italiji su neorealizam oličavala dela reditelja Roberta Roselinija i Vitorija de Sike, a u Francuskoj Žan-Lik Godar, Fransoa Trifo i Klod Šabrol snimaju filmove sve cenjenijeg Novog talasa.

I jugoslovenski autori prate nova kretanja, te 1958. osnivaju Akademski kino klub, čiji su članovi, između ostalih, bili Živojin Pavlović, Kokan Rakonjac i Tomislav Gotovac.

Nalik kolegama u Evropi, jugoslovenske reditelje zanimaju „modernije i realističnije priče iz svakodnevice, snimaju van studija, na ulici, eksperimentišu naracijom u filmu,“ kaže Greg Dekjur, autor knjige Crni talas: Polemički film u socijalističkoj Jugoslaviji (1963-1972).

„Pored svih tih talasa, naziv Crni talas mora da privuče pažnju“, kaže Dekjur sa osmehom.

Uz Pavlovića, autori Crnog talasa su, između ostalih, Dušan Makavejev (Ljubavni slučaj službenice PTT), Aleksandar Petrović (Skupljači perja), Želimir Žilnik (Rani radovi) i Jovan Joca Jovanović (Mlad i zdrav kao ruža).

Vreme u kojem nastaju ovi filmovi bilo je liberalnije i sklonije eksperimentu, ali po usponu Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, dolazi do usporenja, ocenjuje Gocić.

„Tada je zabeleženo u današnje vreme neverovatnih šest odsto nezaposlenosti“, ukazuje.

Autori Crnog talasa su levo orijentisani i vide težak život siromašnijih, kao i da revolucija nije svima donela isti napredak.

Njih privlači „tamna strana društva i socijalizma, ono što tadašnje birokrate nisu želele da se vidi.“

„Kao da su gledali na svet ispod zatamnjenih stakala“, smatra Greg Dekjur.

Pavlovića su interesovali ljudi u gradovima, marginalci, zanemareni od sistema, opsedali su ga mitovi na kojima je počivala zemlja u kojoj je živeo, ali i seks, politika i kriminal, objašnjava Dekjur.

Nisu samo teme pobuđivale pažnju, „već i način na kojima se njima bavio“, ukazuje Gocić.

„Njegova estetika je bila šokantna, nova i radikalna“.

Zasedom do zabrane: „Mamu vam vašu, i vi ste mi neka revolucija“

Crnotalasovski pogled na život kroz filmski objektiv osvojio je kritiku, zaintrigirao publiku, ali je autorima doneo brojne probleme.

Unutrašnje krize su potresale tadašnju vlast socijalističke Jugoslavije, studentske demonstracije 1968. nisu donele sve očekivane društvene promene, a filmovi Crnog talasa imali su neobičnu sudbinu.

Funkcioneri Saveza komunista nisu direktno zabranjivali filmove, već bi dozvolili premijeru, a zatim sprečili dalje prikazivanje, opisao je Dinko Tucaković u filmu Zabranjeni bez zabrane (2007).

Pavlovićev film Zaseda iz 1969. doživeo je takvu sudbinu, iako je nagrađen specijalnim CIDALC priznanjem prestižnog filmskog festivala u Veneciji.

Priča o mladom Dalmatincu Ivu Vrani, koji je kraj rata dočekao u centralnoj Srbiji gde se pridružuje članovima Ozne u razračunavanju sa preostalim četnicima i seoskim buržujima, završava se njegovim razočaranjem glavnog lika u revolucionare.

Film, koji je Pavlović smatrao najdražim delom u koji je utkao „moje detinjstvo, mladost, moj grč nad istorijom“ prikazan je na Filmskom festivalu u Puli, ali ga publika nije videla sve do 1990.

„Tim filmom je stalno manipulisano. Kad god treba nešto da se ispovrti, Zaseda se spomene kao primer antikomunističkog filma, što je čista laž.

„Ja mislim da je Zaseda komunistički film“, rekao je Pavlović početkom 1980-ih u intervjuu koji su sa njim vodili reditelj Slobodan Šijan, scenarista Nebojša Pajkić i filmski kritičar Nenad Polimac.

„Taj film je potcenjen, a hrabar je i poseban“, smatra Greg Dekjur.

• Goran Paskaljević, odlazak člana „zlatne praške petorke“
• Bekim Fehmiu na ničijoj zemlji
• Folk muzika na filmu: Komedija ili teška depresija

Intelektualac na filmu

Pavlović se predano bavio pokretima kamere, dugim sekvencama, „onim šta je suština filma“, kaže Dekjur.

„Snimanje filma nije preterano voleo kao čin, nerviralo ga je na neki način, ali je voleo da gleda to što je snimio.

„Ukoliko bi bio zadovoljan, baš se dobro spremao za svaki sledeći dan, što ga razlikuje od drugih reditelja s kojima sam radio“, opisuje Svetozar Cvetković proces rada sa Pavlovićem.

Cvetković je glumio u tri Pavlovićeva filma (Zadah tela, Dezerter i Na putu za Katangu), što smatra „velikom privilegijom“.

Izazovno mu je bilo da igra likove koji su „često antagonisti i nema previše optimizma u njihovom kraju – ili nestaju, ili se utapaju u tu sredinu.“

Posle zabrane Zasede, Pavlović počinje saradnju s glumcem Radetom Šerbedžijom, s kojim će snimiti četiri filma (Crveno klasje, Hajka, Zadah tela i Dezerter) i seriju Pesma po romanu Oskara Daviča.

Iako je radio s brojnim svetskim rediteljima, Šerbedžija je izjavio kako nikada nije osetio uzbuđenje koje je imao u Pavlovićevom kadru.

I pored nagrada na festivalima, Pavlović je danas zaboravljen reditelj u inostranstvu, ocenjuje Gociću.

„Za tu vrstu uspeha, potrebna je i lična inicijativa, a on je bio pomalo nadrndan tip.“

Krivudavom rekom do dve NIN-ove nagrade

Pavlović je napisao i 32 knjige, a za romane Zid smrti (1985) i Lapot (1992) dobio je Ninovu nagradu.

Tokom snimanja filma Na putu za Katangu, nadomak borskog rudnika, svakog jutra čuo zvuk pisaće mašine na kojoj je Pavlović privodio pisanje romana Lov na tigrove, seća se Cvetković.

„U njegovoj književnosti sve se dešava potpuno suprotno od onoga čemu se nadate. Ako se nadate da će biti nešto dobro, neće biti dobro“, kaže.

Po motivima Pavlovićeve proze, njegov sin Nenad je snimio film Trag divljači 2022.

Premijeru poslednjeg filma Država mrtvih, Živojin Pavlović nije dočekao.

Preminuo je 29. novembra 1998, a film je četiri godina kasnije završio Dinko Tucaković.

„Žika je stvarno otišao mlad, možda to zvuči paradoksalno, ali nije morao da umre u šezdesetim.

„Bio je esencija Crnog talasa, a to je najuticajniji i najvažniji filmski pravac na prostoru Jugoslavije,“ kaže Goran Gocić.

Šest tomova dnevnika koji je vodio celog života objavljeno je posle Pavlovićeve smrti, 2006. godine.

„On je uspeo da sebe dovede do nečega što bi bilo neka vrsta katarze u odnosu na život i sredinu u kojoj živi“, zaključuje Cvetković.

Pogledajte video: Pokret Nesvrstanih, Jugoslavija i dokumentarni film – Mila Turajlić o snimanju film

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]