Pet godina na slobodi teže mu je nego tri godine robije.

Sa Markom* sam razgovarala 2019. kad je tek izašao sa odsluženja kazne u Cezaru – Centralnom zatvoru u Sremskoj Mitrovici.

Tada se osećao kao da „ima žig na čelu” i policajci su ga često legitimisali.

U međuvremenu je prošla pandemija, razbuktali su se ratovi u Ukrajini i Gazi, skočile cene, a on i dalje pokušava da se snađe „u normalnom” svetu.

„U zatvoru ti je uskraćeno sve živo, posebno u zgradi gde sam ja bio, ali sam se tamo snašao mnogo lakše nego napolju.

„Možda sam sebi pravim pritisak, ali definitivno ne mogu s ovim ljudima gde svako gleda kako će da te za*ebe“, započinje danas priču 50-godišnji Beograđanin.

Đule oko noge ili savest

Dok mazi belu argentinsku dogu koja mu već dva meseca unosi ogromnu radost u život, priseća se šta je sve radio u prošlosti – prodavao drogu, bio makro – i uveren je da i dalje nosi „lošu karmu“.

„Osećam neki bagaž, kao đule oko noge koje mi ne da da živim opušteno, možda je to moja savest.

„Ko zna koliko sam života upropastio i koliko se ljudi razvelo zato što im je dete narkoman“, preispituje se naglas.

Marko ponekad ode do obližnje crkve u kojoj je kršten, iako nije religiozan, jer veruje u životnu ravnotežu.

Poslednjih pet godina obavljao je različite, uglavnom slabo plaćene, poslove – razvozio robu, čistio bazene, radio kao obezbeđenje.

„Faktički, radim kao portir“, opisuje mi.

Nigde nije bio prijavljen, ima zdravstvenu knjižicu kao nezaposlen.

Naučio je da živi skromno, po izlasku je „godinu dana jeo samo pirinač”, te se ne žali na platu od oko 500 evra mesečno.

Kuca je velika maza, kaže — Druženje sa psom Marku pričinjava veliko zadovoljstvo

Pokušavao je i da pokrene malu firmu, ali ga je partner u poslu prevario prošle godine i to mu je urušilo krhko stečeno poverenje u ljudski rod.

Izdaju čoveka koji mu je bio i privatno blizak, ne može sebi da oprosti.

„Mislim da sam od tada u depresiji, nisam prežalio što me je namagarčio“.

Iako je često od tada bezvoljan i tužan, mentalnim zdravljem se tek ponekad pozabavi, u sporadičnim razgovorima sa bivšim terapeutom.

Teško do posla

Misli okupira obavezama, a svaki od poslova dobio je na preporuku i „ćutanje“ o prošlom životu.

„Čak i da hoću u Gradskoj čistoći da radim, prvo pitaju za potvrdu da li sam osuđivan.

„Razumeo bih tu politiku da sam ja pljačkao banku, naravno da ne mogu da se zaposlim u banci ili pošti ili da sam silovatelj, ne mogu da radim u vrtiću, ali ja imam neko drugo delo“, dodaje.

Osuđen je zbog neovlašćenog držanja i stavljanja u promet opojnih sredstava, što je drugo krivično delo po učestalosti među 10.000 osuđenika u Srbiji.

„Ja sam čuvao obraz i nisam bio cinkaroš.

„Tamo imaš poštenijih i ispravnijih ljudi nego napolju“, kaže mi, lako se prebacujući na priče o zatvoru.

Iako ima pasoš i radio je kratko sezonski posao u Grčkoj, zatvorena su mu mnoga vrata i za rad u inostranstvu.

Sve to ga lako može vratiti „u kombinacije“ i kriminal, pa nazad u zatvor, što je čest slučaj u Srbiji, gde je procenat povrata osuđenika visokih 60-70 odsto, pokazao je naučni projekat Prison Life (Život u zatvoru).

View this post on Instagram
A post shared by BBC News na srpskom (@bbcnewsnasrpskom)

Ako bi bio ponovo uhapšen, dobio bi višegodišnju robiju, ne samo što je povratnik, već i zbog toga što se u međuvremenu izmenio zakon i kazne su povećane.

„To (kriminal) je realna opcija, ali u inostranstvu, ovde bih izdržao maksimum šest meseci“, kaže paleći zamotanu cigaretu sa stola.

Puši pet cigareta dnevno, ali isključivo jaki albanski duvan od kog „uši otpadaju“.

Filtere – flopove, pravi od gomile sačuvanih kutija od lekova za smirenje i pritisak, koja stoji odmah do televizora koji ne radi.

Sa njim razgovaram u njegovom porodičnom stanu, odakle je otišao u „mardelj“, kako žargonski naziva zatvor.

Tu se doselio tek nedavno, stvari mu još nisu raspakovane, ali za razliku od prošlog razgovora, sad bar ima fotografije sebe i prijatelja u telefonu.

Prošli put je uspomene čuvao samo kroz tetovaže – šare.

Marko bi život u gradu rado zamenio selom

Na levom ramenu mu je mali pauk – znak da je bio u zatvoru, na bicepsu zmaj u suncu – simbol da je pucao u čoveka.

„Jesam pucao, ali nisam ubio. Takve su bile devedesete i to je bio deo posla“, rekao je tada, nekadašnji plivač i sportista koji je dve decenije živeo s druge strane zakona.

Kad je uhapšen, progutao je dve kesice sa 2,5 grama čistog heroina.

Pošto je tada kao težak zavisnik bio u krizi, tokom pritvora je danima pokušavao da na silu „gurajući prste” i pijući vodu povrati progutano kako bi se domogao droge.

Nije mu uspelo.

Ubrzo je počeo sa odvikavanjem, uz šest bensedina i dva brufena, koliko su mu dali u zatvoru.

Ponosan je što se „skinuo na suvo”, ali su mu opijati i dalje u podsvesti.

Dva puta je sanjao isti san – da je ponovo uzeo drogu.

„Budim se, majica mokra i mislim se ’pa zar si, posle osam godina, napravio recidiv, budalo, kretenu’“, kaže Marko.

Danas su mu jedini porok cigarete.

Ne izlazi, pije nes kafu bez mleka i šećera i vodu.

‘Kratak fitilj nije problem, fitilj nemam’

Srdačniji je u razgovoru, manje se mršti nego 2019, iako mu i dalje grube crte lica naglašava frizura – ošišan je na keca.

„Foliram se da sam uklopljeniji“, kaže uz osmeh, ali dodaje da su i njegovi malobrojni prijatelji primetili da se postepeno vraća u društvo.

U hodniku zgrade mu se tek nekoliko komšija ljubazno javlja, ostali ili okreću glavu ili kažu „dobar dan“ iz straha, dodaje.

U međuvremenu je blago osedeo i uradio zube, ali mu sportska odeća i zategnuti mišići pomažu da izgleda mlađe.

Osim velikog psa, usrećuje ga i trening.

Svakog dana trči, radi vežbe, udara džak, pliva.

„Ono što mi je nekad bio heroin, to mi je sad trening. Bilo da je kiša, sneg, svejedno, oblačim se, našminkam i idem napolje“, kaže uz osmeh.

Krivo mu je što nije više čitao knjige, jer mu je sad s godinama mozak „postao kaša”.

Nema koncentracije ni za crtanje koje mu je i u zatvoru bilo hobi i zbog čega je imao nadimak Umetnik.

Ponekad sluša muziku i pogleda neki film.

Na pitanje da li i dalje ima problema sa „kratkim fitiljem”, ima spreman odgovor.

„Ne, jer nemam fitilj uopšte više“, zasmeje se.

Ranije je želeo da nađe devojku, u međuvremenu je, stičem utisak, odustao od ljubavi.

Neobavezne veze ima, ali to je sve.

„Sam sebe nekad ne mogu da podnesem, sreća da sam sam“.

Ima nekoliko bliskih prijatelja i sestru koja živi u Americi.

Važna mu je porodica, ali decu, kaže, treba da prave iz ljubavi oni koji su sposobni da od njih „naprave ljude, a ne dileje“.

Odrastao je „na ulici”, u centru Beograda, bio je srednjoškolac u vreme ratova i sankcija 1990-ih.

Danas, šali se u njegovoj ulici „ima više robije, nego radnog staža“.

„Kad sam prvi paket prodao, znao sam gde to vodi i da će jednom moj broj biti izvučen”, kaže.

Pošto ima svega 9,5 godina staža koji je sam sebi uplaćivao, digao je ruke od penzije.

Momku odraslom na asfaltu, najveća želja sada je da ode na selo, kupi plac, sagradi prizemnu kuću sa tremom, zasadi dve aleje luka i krompira i „zapati dve-tri kokice“.

Ima „neopisivu želju” da pobegne od ljudi, iako su mu se najbliži našli kad je trebalo i pomagali, što im ne zaboravlja.

„Za pet godina vidim sebe na toj livadi, ako da Bog i uopšte budem živ.

„Možda sam i sidu imao, a ona umrla u meni s obzirom na to šta sam sve trpao u sebe – nije, šalim se, proverio sam čim sam izašao”, kaže otkrivajući koliko je ozbiljan.

*Ime je izmenjeno