Intervju sa dve kosovske glumice zvuči ovako: jedna od njih govori srpski, ali se pomogne engleskim, pa pomaže drugoj, čiji srpski i engleski ponekad nisu dovoljni i potrebno joj je da se izrazi na maternjem albanskom, dok im se pitanja postavljaju na srpskom ili engleskom.

„Jezik je bio jedan od faktora koji je učinio da smo različiti – kad želite nekog da vidite drugačijim, tako ćete ga i videti, i to ćete koristiti kao izgovor.

„Jezik može biti korišćen upravo za to, primećivanje i isticanje različitosti“, kaže za BBC na srpskom Rebeka Ćena.

Obe imaju iskustva glume na stranim jezicima, ali pažnju okruženja privuče ako svoj posao rade na srpskom jeziku.

„Nema potrebe da se to posebno komentariše, ali ljudi to i dalje rade.

„„Pitali su se šta radimo u Beogradu, šta tražimo tamo – a u pitanju je umetnost, razmena kultura“, kaže Šengulj Ismailji koja je nastupala u predstavama srpskih dramaturga.

• Koliko se danas razumeju Srbi i Albanci i da li novi rečnik može da pomogne
• Šta su dobili Srbija i Kosovo, a šta Ričard Grenel
• Sava Janjić: „Nismo primetili promenu posle Vašingtonskog sporazuma“

Srpski jezik – „dobro zvuči“ ili „znak poraza“

Rebeka Ćena i Šengulj Ismailji boravile su u Beogradu, na festivalu kosovske kulture „Mirdita, dobar dan“, u okviru kojeg je prikazan film „Agina kuća“.

I u ovom filmu, jednu od centralnih figura igra – jezik.

Devetogodišnji dečak, sin jedne od žena smeštenih u sigurnoj kući na Kosovu, trudi se da nauči nekoliko reči srpskog jezika da bi mogao da oslobodi oca za koga veruje da je u srpskom zatvoru.

Jedna od protagonistkinja filma kaže da je u životu ključno ceniti jezik drugog.

„Ja dobro govorim srpski, ali se to ponekad vidi kao znak poraza zbog svega što se desilo.

„Činjenica je da sam ja oduvek znala srpski, a da se neki moji prijatelji nikad nisu ni trudili da ga nauče – ali treba imati u vidu prošlost drugih ljudi.

„Rat se ne bi desio da smo se bolje znali“, kaže Rebeka Ćena, ćerka poznatog kosovskog glumca i režisera Muharema Ćene, dobitnika Sterijine nagrade za režiju 1968. godine.

Ćena kaže da su pre rata devedesetih godina i Srbi i Albanci učili oba jezika, „jedino su Srbi malo manje govorili albanski“.

„U mom društvu, čak iako nas je bilo deset Albanaca i jedan Srbin – svi smo se trudili da pričamo srpski.

„Zato su to neki videli kao znak potčinjavanja, inferiornosti.“

Šengulj Ismailji srpski je govorila sa drugaricama, održavala ga živim kroz titlove filmova.

„Moj sin ima osamnaest godina i kaže da bi voleo da govori srpski, kaže da mu se dopada kako zvuči.

„Pošto je i on glumac, misli da će mu možda trebati – da će i on možda nekad doći u Beograd“, kaže ona.

Teško do jezika suseda

Na Kosovu danas postoje dva fakulteta koja se zovu Univerzitet u Prištini – i ni na jednom se ne mogu studirati srpski i albanski jezik.

Prištinski univerzitet koji priznaje Srbija izmešten je u Kosovsku Mitrovicu, a na Filozofskom fakultetu može se učiti srpski jezik i književnost, ali ne i albanski jezik.

Na Filološkom fakultetu u Beogradu postoji katedra za albanski jezik.

U okviru onog koji nastavu održava u Prištini, na Filološkom fakultetu postoje brojne katedre, ali nijedna za srpski jezik.

„Još 2012. godine grupa starijih profesora imala je ideju da se formiraju studije balkanistike na kojima bi se školovali studenti kako za nauku o jeziku, tako i za njegovu praktičnu primenu – ljudi bi mogli da rade kao prevodioci, ranici u administraciji, ambasadama.

„Ne možete da preživite bez suseda, bez obzira koliko ste snažni ili slabi, ne možete se uvek oslanjati na strance“, kaže za BBC na srpskom Ljindita Sejdiu Rugova, dekanka Filološkog fakulteta Univerziteta u Prištini.

Program balkanistike dobio je akreditaciju, ali se 2015. godine na studije prijavilo svega petnaestak studenata.

„Bilo nam je važno da ljudi, koji žele da budu deo kosovskog društva, uče jezik svojih suseda – ako dođe Albanac, on bi učio srpski, ako Srbin ili Bošnjak dođe, učio bi albanski.

„To je bio dobar program u kome bi se radilo i na pomirenju među ljudima.“

Ipak, posle samo jedne upisane generacije, program je ostao bez akreditacije jer nije bilo dovoljno profesora koji bi bili stalno zaposleni i predavali ključne predmete.

Kao zamena, usledilo je pokretanje programa hrvatskog jezika, na koji se upisalo znatno više – pedeset studenata, što dekanka vidi i kao plod intenzivnije reklamne kampanje.

Na ideji ponovnog uvođenja balkanskih jezika na studije u Prištini intenzivnije se radi od 2019. godine i osnivanja Jezičkog centra koji bi koristio celom Univerzitetu Prištini.

„Ovaj program bi pomogao svim stanovnicima Kosova da se bolje integrišu u društvo kome pripadaju, to je i prilika da se upoznaju, razgovaraju, ne samo da uče već i da se socijalizuju.

„Albanci bi učili albanski kao maternji jezik, a balkanski jezik bi im bio dodatno znanje – Srbi bi učili svoj jezik kao maternji, a albanski bi im bio drugi jezik“, pojašnjava Sejdiu Rugova.

Ona kaže da je cilj da program počne u septembru 2021. godine i dodaje da se intenzivno radi na pronalasku profesora koji bi predavali pre svega srpski jezik u Prištini.

Koliko se danas razumeju Srbi i Albanci?

Predrag Vujić, novinar BBC na srpskom

Jezičke prepreke označene su kao jedan od glavnih problema inkluzije i komunikacije zajednica na Kosovu.

Istraživanje Centra za socijalne inicijative na Kosovu na jesen 2018. godine pokazalo je da mladi Srbi i Albanci na Kosovu većinom ne poznaju jezik druge zajednice, ali isto tako većina se izjasnila da želi da nauči srpski, odnosno albanski jezik.

Prema tom istraživanju, samo pet odsto Srba na Kosovu priča albanski jezik, 31 procenat delimično razume, a 64 odsto ispitanih ne priča uopšte.

Albanci pričaju srpski jezik u većem procentu – 18 odsto govori, 49 odsto delimično razume, a 31 procenat ne govori srpski jezik.

Ovi procenti drastično padaju među mlađim stanovništvom. Čak 95 odsto mladih Albanaca ne priča srpski jezik, a samo četiri odsto delimično razume.

Više od 71 odsto Srba želi da zna albanski jezik, ali ovaj procenat je manji kod mladih ljudi – 62 odsto.

Oko 73 odsto Albanaca želi da nauči srpski jezik, ali samo 27 odsto među mladim Albancima.

Kad za jezik postoji poseban poverenik

Koliko je zamršeno jezičko pitanje na Kosovu pokazuje i činjenica da postoji i poseban nezavisni organ Vlade Kosova – Poverenik za jezike.

Slaviša Mladenović na ovoj funkciji je od decembra 2012. godine, ali kaže da njegova dva mandata nisu ni približno dovoljno vreme da bi se jezička situacija u društvu promenila.

„Idealna situacija je da Poverenik za jezike nije potreban – da svi imaju pravo da štite i promovišu svoj jezik, kulturu, da se na njemu obrazuju, informišu, ali i poznaju jezike ostalih.

„To je jako teško postići i u tome nisu uspele ni mnogo razvijenije demokratije – ova priča nije sprint nego maraton, potrebno je pedesetak godina da bi se nešto postiglo na tom polju“, kaže Mladenović za BBC na srpskom.

On kaže da postoji istinski interes zajednica da nauče jezik svojih suseda.

„Hiljade aplikanata žele da prisustvuje kursevima na internetu i to mi je bolji pokazatelj volje od onog što je javni diskurs.

„U njemu nedostaje hrabrosti, dominiraju oni koji se suprotstavljaju toj ideji jer je tako jednostavnije i lakše za razumevanje širokim masama.“

Posebnu šansu vidi u mladim ljudima jer kaže da problem nije u njima, već u onima koji utiču na formiraju mišljenja mladih.

„Predškolska i deca mlađih razreda osnovnih škola nemaju nikakve predrasude o jeziku druge zajednice, veoma su zainteresovani za učenje.

„Negativno je da su učenici viših razreda osnovnih škola i srednjoškolci sve manje spremni za učenje jezika svog okruženja – vidim to kao posledicu loših poruka školstva i medija.

„Međutim, na nivou univerziteta vraćamo se na početno stanje – ljudi uviđaju potrebu, češće su u kontaktu sa drugom zajednicom, i tako se ponovo okreću učenju jezika.“

Mladenović kaže da u kosovskom društvu postoji „kritična masa“ ljudi koji ne bi drugima nametali stigmu ako se opredele za učenje jezika suseda.

„Razumem i one koji se tome protive zbog loših iskustava iz prošlosti, pa su gnevni na jezik i ćirilicu, ali dovoljna većina građana Kosova nema predrasuda o jeziku svojih komšija.“

Rečnik i aplikacija

Posle više od 30 godina, grupa profesora albanskog i srpskog jezika iz Srbije i sa Kosova napravila je veliki korak ka boljem razumevanju dva naroda – izrađen je novi albansko-srpski/srpsko-albanski rečnik sa oko 40.000 reči – opširnije o rečniku pročitajte ovde.

Osim rečnika, zaone koji su željni znanja jezika suseda, a rečnik deluje kao isuviše formalan i težak način učenja, kao nadgradnja elektronske verzije novog rečnika nastala je i aplikacija „Vokap“ – virtuelni profesor koji podučava srpski i albanski jezik.

Ekonomski podstrek

Osim promocije jezika i nastojanja da se u potpunosti sprovodi Zakon o upotrebi jezika koji propisuje ravnopravnu upotrebu albanskog i srpskog jezika na Kosovu, poverenik za jezike kaže da se zalaže i da plate prevodilaca u administraciji budu povećane i tako se stimulišu ljudi da profesionalno studiraju jezike.

„Svesni smo da postoji mnogo pogrešnih prevoda, ali nadležni u institucijama ne čine dovoljno da bi se to promenimo – prevodom se i bave ljudi koji često nemaju dovoljno kvalifikacija, a među njima je u administraciji samo jedan Srbin.

„Ljudi u tome moraju videti interes, moramo ih motivisati kroz suptilnu kampanju jačanja svesti kako to doprinosi društvu, uklanjanja stigme za one koji uče jezike.“

U začarani krug ušlo se jer je broj profesora koji se mogu baviti podučavanjem – sve manji.

„Problem raste jer dolaze mlađe generacije profesora – moja generacija je jedna od poslednjih koja govori srpski, naši asistenti gotovo da ga ne govore, iako neki među njima pomalo razumeju.

„I zbog toga smo želeli da pokrenemo studije balkanistike“, kaže dekanka Filološkog fakulteta u Prištini Ljindita Sejdiu Rugova.

Ona dodaje da interesovanje dolazi i od kompanija koje bi da posluju u regionu.

Na opasku da bi ekonomija mogla da reši ono što kulturna razmena sporo menja, glumica Rebeka Ćena priznaje da je tako nešto – neminovno.

„Korist, finansijski dobitak – to je ono što je drugačije i što bi moglo da promeni stvar.

„Više ljudi bi moglo da oseti tu korist“, saglasna je ona.

Dok ekonomija ne uradi svoj deo posla, među kosovskim Albancima je sve manje onih koji govore srpski, dok kosovski Srbi u malom broju govore albanski.

Situacija koja bi mnoge podsetila na devedesete, kada su kosovski Albanci bili u poziciji manjinske zajednice koja je tvrdila da se njen jezik ne uvažava.

„Albancima je u mnogim slučajevima negirano pravo na upotrebu albanskog jezika, ali je bar ono što su institucije radile na tom jeziku bilo urađeno veoma kvalitetno.

„Osećaj koji su Albanci imali tada verovatno liči na osećaj koji Srbi imaju sada, ali tadašnji osećaj nikako ne sme da bude opravdanje za kršenje prava na jezik danas“, kaže poverenik za jezike Slaviša Mladenović.

Dekanka Filološkog fakulteta izbegava da upoređuje sadašnje vreme i eventualno zamenjene uloge Srba i Albanaca na Kosovu.

„Ne mogu da pravim poređenja jer je to teško, i mi ne želimo da se na to vraćamo već želimo da gledamo u budućnost, gde će naša deca slobodno birati jezik koji žele da uče – ako i dalje ima mladih Albanaca na Kosovu koji bi da slušaju Parni valjak ili Bijelo dugme, postoji nada da ima i mladih Srba koji bi slušali pesme na albanskom i zajednički život bi bio moguć.

„Ne mogu da zamislim da jezik može biti barijera, ja sam lingvistkinja i jezik za mene uvek otvara vrata“, zaključuje Sejdiu Rugova.

Dvanaest godina nakon proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 115 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]