Noći bez sna i sve učestalije halucinacije.

Zujanje u glavi i glasovi koji ga progone.

Višesatni razgovori sa praznim zidom.

Milan* je imao 16 godina kada su roditelji primetili promene u njegovom ponašanju.

„U početku sam samo čuo šumove, a potom jasne rečenice: ’Spasićemo te, spasićemo te’.

„Nikada mi se nisu pričinjavali ljudi, samo glasovi”, govori on za BBC na srpskom.

Milanu je ubrzo dijagnostikovan rani stadijum šizofrenije, koja se najčešće javlja u kasnoj adolescenciji.

Šizofrenija je hronično, duševno oboljenje koje dovodi do poremećaja u opažanju, mišljenju, emocijama i motorici, a koje može da se leči, objašnjava Miloš Rakić, psihijatar.

„Stresna porodična situacija, smrt bliske osobe, traume u ranom detinjstvu samo su neki od faktora koji mogu da podstaknu razvoj ove bolesti.

„Oporavak i tok bolesti zavise od redovnog uzimanja terapije i ako se dijagnostikuje na vreme, uz adekvatno lečenje, može da se drži pod kontrolom“, dodaje za BBC na srpskom.

Iako je značenje reči šizofrenija, „razdvojeni um“, ne znači da ljudi sa ovim oboljenjem imaju podeljenu ili višestruku ličnost.

Oko 24 miliona ljudi na svetu ima neki oblik šizofrenije, podaci su Svetske zdravstvene organizacije za 2022. godinu.

Nema preciznih podataka za Srbiju, ali se pretpostavlja da se sa ovom bolešću bori oko 40.000 ljudi.

’Bio sam uplašen’

Milan, kome to nije pravo ime, pristao je na razgovor bez oklevanja.

Razgovaramo u malom kafiću, daleko od gradskog žamora.

Stisak ruke mu je čvrst, glas smiren i dok govori vodi računa o svakoj reči.

Na drvenom stolu, pored šolje čaja, posloženi su beli papiri, ispisani čitkim rukopisom.

Milan ih s vremena na vreme ovlaš pogleda.

„Beleške – lakše mi je da zapisujem”, kaže on, gledajući me pravo u oči.

Ispija gutljaj toplog napitka i vraća se u 2005. godinu kada se javljaju prve promene u njegovom ponašanju.

„Uvek sam bio veseo, pun energije, ali se to iz dana u dan gasilo”, priča on.

Roditelji su mislili da ga muče uobičajeni tinejdžerski problemi, a on se sve više povlačio u sebe.

Prestao je da se druži sa prijateljima i provodio sate i sate u sobi.

Kada ga je majka čula kako u praznoj prostoriji priča sam sa sobom, odlučila je da potraži stručnu pomoć.

Nije se opirao, ali je sve vreme tvrdio da mu nije ništa.

Živeli su u malom mestu na severu Srbije i lekar opšte prakse ih je uputio do najbliže Klinike za psihijatriju.

„Bio sam uplašen, nisam znao gde me vode i ponavljao sam da će me spasiti moji prijatelji.

„Samo što nije bilo nikakvih prijatelja, oni su postojali u mojoj glavi”, kaže Milan, 19 godina kasnije.

Na klinici su ga zadržali, jer su sumnjali na ranu fazu šizofrenije.

Mesec dana je dobijao lekove, antipsihotike, i halucinacije su prestale.

Nakratko.

Simptomi šizofrenije

halucinacije (pričinjavanje glasova ili priviđanje stvari kojih nema);
paranoja;
preuveličana ili iskrivljena percepcija, verovanja i ponašanja;
redukovani govor;
smanjeni društveni kontakti (asocijalnost),
nedostatak motivacije;
nerazgovetni govor;
problemi sa logičkim razmišljanjem;
dezorijentacija

Izvor: Američka psihijatrijska asocijacija

’Pomoglo je’

Milan je nastavio terapiju i usledile su dve godine mira.

Vešto je krio bolest – bilo ga je, kaže, sramota.

Ali po završetku srednje škole, glasovi su se ponovo vratili.

Bio je sa društvom kada je doživeo prvi, kako opisuje, jači napad.

Počeo je da se trese, a drugovi su bili izbezumljeni.

I to je poslednje čega se seća.

„Kasnije su mi rekli da sam bio bled, da sam lutao po prostoriji i pričao nepovezano.

„Znam samo da sam danima posle toga plakao”, prepričava Milan.

Usledio je još jedan boravak na psihijatriji, ali ovog puta duži – hospitalizovan je na četiri meseca.

Nije hteo detaljnije da priča o boravku na klinici.

„Pomoglo je”, kaže kratko.

O tim danima znaju samo najbliži i njegova sadašnja devojka.

Ono malo prijatelja što je imao, u međuvremenu je izgubio.

„Kod nas, čim čuješ da neko ima šizofreniju, odmah misliš da je lud”, kaže pomalo razočarano.

Poslednjih godina se sve više govori o ovom oboljenju, ali i dalje postoje stereotipi i predrasude, kaže psihijatar.

„Reč šizofreničar i dalje ima pogrdno značenje, zato se radi na tome da se izraz u potpunosti izbaci iz klasifikacije bolesti.

„Stigma koja i dalje prati ovo oboljenje negativno se odražava na samog pacijenta, jer se dešava da po saznanju pomišlja da mu nema pomoći, javljaju se samoubilačke misli, neki odbijaju terapiju što samo vodi do pogoršanja njihovog stanja”, objašnjava Rakić sa višegodišnjim iskustvom rada u psihijatrijskoj bolnici Toponica u Nišu, na jugu Srbije.

Ljudi sa šizofrenijom nisu nužno opasni, iako su pod većim rizikom od pojave nasilnog ponašanja.

Konzumiranje alkohola i droge izaziva mnogo više nasilja.

„Nije istina da neko sa ovim oboljenjem u jednom trenutku može da se ponaša normalno, a da u sledećem postane drugačija osoba“, ukazuju sa britanskog Kraljevskog koledža psihijatara.

‘Preguraćeš i raskid’

Po izlasku iz bolnice, Milan je uglavnom vreme provodio sa porodicom, plašeći se da ostane sam.

Smirivala ga je priroda, te su često boravili na planini.

„I sada me to umiruje i kad-god mogu otputujem van grada”, kaže mi.

Osim nas i konobara, u kafiću nema nikog.

Milanu ne prijaju gužve i galama.

Ne sluša više ni muziku, a i filmove uglavnom gleda bez tona.

„Čak mi ni zvuk na telefonu nije uključen.

„Doktor kaže da su to posledice bolesti”, dodaje.

Milan je u jednom trenutku poželeo da nastavi školovanje, ali se bojao da ne doživi još jedan napad.

U dogovoru sa psihijatrom upisao je višu školu.

Ali nije bilo lako.

„Izbegavao sam da se družim, mislio sam da svi znaju za moju bolest.

„U početku su me gledali kao čudaka, kao da sam vuk samotnjak”, priseća se.

Vraćao bi se kući potišten i uznemiren.

Dešavalo mu se da satima zuri u jednu tačku, a bilo je dana kada nije mogao ni da jede.

„Roditelji su sve vreme bili tu, ali im nije bilo lako.

„Oni su me, pored lekova, i ’izvukli’“, govori Milan.

Milanu je jedan od težih trenutaka bio da saopšti sadašnjoj devojci da ima šizofreniju.

„Jedva sam izustio, drhtale su mi ruke, preznojavao sam se. Znam da sam dobro, da uzimam lekove, da držim bolest pod kontrolom, a opet to je čudno oboljenje, u svakom trenutku može da se vrati krizni period.

„’Ostaviće te, ali treba da zna, preguraćeš i raskid, kao što si sve do sada’ tešio sam se.”

Ali devojka ga nije napustila, bila je i jeste, kako kaže, „najveća podrška”.

U tom trenutku prvi put primećujem blago uzbuđenje na njegovom licu.

„Ne možeš ni da zamisliš koliko mi ona znači”, dodaje.

U tom trenutku uzima telefon, na pozadini ekrana je njihova zajednička fotografija.

Nasmejano gledaju jedno u drugo.

Milan, danas 35-godišnjak, radi i vodi, kako kaže, običan život.

Periodi povlačenja i uznemirenosti se javljaju sporadično, a on je prihvatio da je „šizofrenija deo njega”.

Godinama ne razmišlja da li će se simptomi ponovo vratiti.

„Najgore je prošlo i ne želim više da se time opterećujem.

„Nije lako, ali sam naučio da za sve ima rešenje”, dodaje optimistično.

*Ime sagovornika je promenjeno na njegov zahtev