Bio je vedar dan u decembru 2021. i sneg je lagano padao iznad farme Madaoki, domorodačke atrakcije za posetioce i prostor za događaje nedaleko od Otave u Kanadi.
Bila sam na Pibon (zimskom) festivalu, a umetnica iz Anišinabea Ronda Snou stupila je na malu binu koja je izgledala kao da još podrhtava od bujnih koraka pau-vau plesačica koje su upravo sa nje sišle.
Nacionalno je poznata po svojim živopisnim slikama u stilu Vudlandsa,
Snou je bila ovde da priča o doživotnom radu na očuvanju ugroženog odžibve duhovnog konja.
Rasa, poznata i kao indijski poni Lak la Kroa, jedina je poznata autohtona rasa konja u Kanadi.
- Izgubljeni svet Arktika: Irvasi, guske, breze i slonovi
- Zašto je teško vratiti izumrle životinjske vrste u život
- Naučnici hoće da ožive mamute da se bore protiv klimatskih promena
Snou je objasnila da je bila još mlada devojka koja je živela u severozapadnom Ontariju kada je čula neke starešine kako pričaju o ovim malim, izdržljivim konjima koji žive slobodno u borealnoj šumi.
Bila je očarana.
„Pomislila sam – jednog dana ću ih pronaći“, rekla je.
Obilazila je starosedelačke zajednice i čula mnoge priče o uzajamnom odnosu domorodačkih naroda sa duhovnim konjem odžibve, doživljavajući životinje kao vodiče i učitelje.
Kao što su se ribari Metisa svake zime udruživali sa konjima kako bi izvukli ribu iz zamrznutih jezera.
Iako konji tada nisu bili pripitomljeni, ribari su ih koristili da kopitama da naprave rupe za pecanje na ledu, a oni bi ih nagrađivali hranom i skloništima.
Ali, pošto su ih evropski naseljenici gotovo istrebili, jer su divlje životinje smatrali smetnjom, ovi konji su bili malobrojni.
Rasa je preživela zahvaljujući događaju koji Snou prikazuje na slici „Pljačka preko leda pri svetlosti Meseca“.
To je priča koja je mogla biti napisana u Holivudu.
Samo četiri kobile su 1977. godine ostale na ostrvu u Lak la Kroa, severozapadnom Ontariju.
Pošto su divlje životinje smatrali zdravstvenim rizikom, kanadski zdravstveni zvaničnici su planirali da ih zakolju.
Ali, pre nego što su to uspeli da urade, četvorica muškaraca iz Odžibvea izveli su smelo spasavanje.
Okupili su kobile, stavili ih u prikolicu i odveli ih preko zaleđenog jezera i preko granice do Minesote, gde su odgajane sa španskim mustangom.
Pažljiva nega i selektivni uzgoj od tada su oživeli duh konja odžibve, kojih sada ima oko 180 i koji se vratio u Kanadu.
Priče koje je Snou čula o dugoj i bliskoj vezi duhovnog konja odžibvea sa domorodačkim narodom suprotstavljaju se opšteprihvaćenoj istoriji konja u Severnoj Americi.
Ta priča kaže da su konji nekada slobodno galopirali po kontinentu pre nego što su izumrli tokom poslednjeg ledenog doba pre više hiljada godina, i da ih nije bilo sve dok Evropljani nisu stigli.
Međutim, prema domorodačkim pričama i verovanjima, konji su oduvek bili na kontinentu koji poznaju kao Ostrvo kornjača, a nedavna istraživanja – iako ih glavna nauka osporava – to podržavaju.
Španci su doveli konje u sadašnji Meksiko 1519. godine, ali istraživanje doktorke Ivet Raning Hors Kolin citira pisane španske izveštaje koji 1521. stavljaju stada u sadašnju Džordžiju i Karolinu.
Ona tvrdi da je dokaz da su konji bili ovde pre Evropljana: kako Kolin primećuje, bilo bi nemoguće da su se ti španski konji namnožili i doputovali tako daleko za samo dve godine.
Kada je reč o duhovnom konju odžibve, prema Odžibve konjskom društvu, DNK testiranje pokazuje da su oni zasebna rasa od konja koje su Evropljani uveli u Severnu Ameriku.
- Kamen iz Rozete: Kako je slučajno otkriće dovelo do dešifrovanja hijeroglifa
- Pet drevnih svetih mesta iz svih krajeva sveta
- Vasko de Gama: Putevima velikog istraživača
Kada sam se u novembru 2022. vratila na farmu Madaoki, videla sam još dokaza da su odžibve duhovni konji možda dugo hodali ovom zemljom.
Ambasadorka kulture Megi Dauner, koja je Mohavk, upoznala me je sa stadom na farmi – nema više divljih stada – koja su bila čupava u zimskim krznima i jasno građena za surovo, severno okruženje.
Imali su kompaktna, snažna tela, guste grive, male, dlakave uši i dodatne preklope na nosu koji su ih štitili od hladnoće.
Konji Mukadaj-Vaguš (Crna lisica na Odžibve jeziku), Gvingviši (Siva sojka) i Migzi (Orao) su dojurili i gurnuli njuške kroz ogradu da se maze.
Dauner je ukazala na karakteristične odžibve oznake dvogodišnjeg Migzija – tigrove pruge na njegovim nogama i dobro izraženu dorzalnu prugu koja se proteže niz kičmu – za koje se farma nada da će od njega napraviti cenjenog pastuva.
Kao ambasadorka, Dauner kaže da je njen posao da se poveže sa autohtonom zajednicom i neautohtonom zajednicom, „da (promoviše) svest o domorodačkim kulturama i da smo mi još ovde“.
Konji su „četvoronožni ambasadori“, rekla je ona.
„Ova rasa se suočila sa mnogim (istim) izazovima kao i mi starosedeoci. Oni su se suočili sa iskorenjivanjem. Ali konji su vrlo otporni i mogu mnogo toga da nas nauče.“
Konji su atrakcija, ali predstavljaju širi rad farme da se povrati i proslavi domorodačka kultura.
„Naše istorije su slične“, rekla je Dauner.
Kao mlada domorodačka žena, ona vidi simetriju u vraćanju izgubljenog.
„Zato što je kanadska vlada to stavila van zakona, naši mladi ljudi ne znaju sopstvenu istoriju. Isto je i sa ovim konjima. Postoji ta veza između nas.“
U prostoru za događaje na farmi, koji je postavljen za dobrodošlicu odeljenju koje učestvuje u jednom od školskih programa autohtone kulture, Trina Mater-Simard, osnivačica Indigenous Experiences, koja upravlja farmom, rekla mi je da je ideja o osnivanju farme pokrenuta kada je čula Rondu Snou u podkastu o odžibve duhovnim konjima 2020.
„Bila sam izuzetno inspirisana“, rekla je.
„Moje ćerke su dugogodišnje jahačice. Već godinama imamo konje. I ja sam odžibve i jednostavno nisam mogla da verujem da nikada nisam čula za (njih)“.
„Videla sam mnogo (sličnosti) sa našom sopstvenom pričom“, nastavila je, „na način koji možemo lako da podelimo, o njihovoj povezanosti sa zemljom, raseljavanju i otpornosti: da su se sveli na samo njih četvoro, a ipak su još ovde.“
Mater-Simard i njene ćerke kupile su četiri konja sa farme u Alberti i potražile neko mesto da ih drže.
U isto vreme, Indigenous Experiences je tražio stalno mesto budući da je delovao iz privremenog prostora ispred Kanadskog istorijskog muzeja u Gatinou, u Kvebeku, odmah preko reke Otave.
Na farmi od 164 hektara, kompanija je pronašla savršeno rešenje: sa toliko zemlje, mogli su da uključe konje u svoju kulturnu zajednicu i da se prošire kako bi ponudili obrazovanje.
A konji imaju mnogo toga da nas nauče, rekla je Mater-Simard.
„Slično (tradicionalnoj starosedelačkoj kulturi davanja) zahvalnosti za životinje koje su dale život da bi obezbedile hranu i ono što je bilo potrebno za preživljavanje“, rekla je ona, „naša zajednica je na naš odnos sa konjima gledala kao na recipročan odnos: gde su naši preci pružali hranu i zaštitu tokom oštrih zima, a poniji su pomogli zajednici da preživi, (pomažući u) pecanju na ledu ili pomažući u transportu robe i ljudi.“
Pošto odžibve konje smatraju srodnim dušama – „kao jednakima koji uzvraćaju“, dodala je – oni sebe nazivaju „skrbnicima“ konja, a ne vlasnicima.
Od otvaranja krajem 2021. godine, stado farme je poraslo na devet – najnoviji dodatak je ždrebe po imenu Gižik (Kedar), koga je donela na svet Viškosivika (Slatka trava) u snežnoj oluji u aprilu.
Pored dobrodošlice, posetiocima da upoznaju konje i posete pijacu opskrbljenu umetnošću i zanatima autohtonog porekla, farma je domaćin niza besplatnih festivala koji proslavljaju godišnja doba.
Kada sam prisustvovala zimskom festivalu, gledala sam inuitske grlene pevače, kako su se gostili paprikašom od bizona i banokom (hlebom koji se povezuje sa starosedeocima Kanade), a zatim sam šetala šumom duž staze nasleđa farme, koja je bila obrubljena interpretativnim natpisima koji opisuju tradicionalnu lekovitu upotrebu biljaka koje tamo rastu.
Ostale kulturne ponude uključuju pravljenje lutaka od kukuruzne ljuske Haudenosauni, čas slikanja koji vodi Snou i radionice hvatača snova i mokasina.
Farma se nalazi na tradicionalnoj teritoriji Algonkuina, ali namerno uključuje mnoge različite domorodačke kulture.
„Pošto smo u glavnom gradu nacije, u mogućnosti smo da, na mali način, predstavimo tu raznolikost“, rekla je Mater-Simard, misleći na činjenicu da je Kanada dom stotinama prvih naroda, među kojima su Inuiti i Metisi.
Farma takođe vodi program kulinarske obuke, koji podučava mlade o tradicionalnoj proizvodnji hrane.
Ima šemu učenja uz pomoć konja, koju vodi Dauner i koja uključuje duhovne konje, a vodi i umetničke i zanatske radionice kao i časove poslovnog razvoja za autohtone zanatlije.
Pitala sam Mater-Simard o budućim planovima za farmu i ona je duboko udahnula pre nego što je napravila listu ambicioznih projekata, kao što je dolazak bizona da obezbedi tradicionalnu hranu i nove šumske staze za duhovne konje koje više liče na njihova tradicionalna divlja staništa.
Razmišljala sam o tome koliko su ovi konji blizu nestanka i bila sam dirnuta mišlju da ću moći da ih posmatram kako rastu i napreduju u narednim godinama.
Kroz deljenje perspektiva starosedelaca, Mater-Simard se nada da Madaoki (što znači „deljenje zemlje“ na Anišnabeu) može poslužiti i kao prostor gde se autohtone zajednice mogu ponovo povezati sa zemljom i mesto pomirenja između domorodačkih i neautohtonih naroda.
Turizam se „stvarno promenio u poslednjih nekoliko godina dok ljudi traže svoj put pomirenja“, rekla je ona.
„Naša industrija voli da kaže da je autohtoni turizam zaista pomirenje na delu jer vam daje opipljiv način da se povežete sa zajednicom i nešto naučite.“
U središtu svega su odžibve duhovni konji, koji su i sami živi prikazi pomirenja.
Konji su učitelji, kaže Dauner.
„Oni instinktivno imaju saosećanje jedni prema drugima u svom stadu.
„Moramo da počnemo da prevodimo (njihova učenja) u naše društvo, kao mešanu zajednicu autohtonih i neautohtonih ljudi.“
Pogledajte video:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
