Otvarajući ulazna vrata, mentalno sam se pripremila za prepreke na koje ću da naiđem.

Za početak, nešto mi je bilo potrebno iz šupe – područja u kojem vladaju monstruozni pauci veličine mišjih beba i koji vrebaju u ćoškovima sa njihovim krznenim, nezgrapnim i isturenim nogama.

Zatim sam pomerila neke pločice i užurbano preskočila formaciju paukova koja se krila ispod njih i tu napravila dom.

Na kraju sam usmerila nove listove moje puzavice, pazeći da ne prekrijem dugonoge kosce koji su prekrivali stabljiku biljke.

Na kraju je moje putovanje bilo završeno u bašti u kojoj me je čekao pravi šok.

Na popločanom delu je ležao, raširenih nogu, kao da je pao sa velike visine, već izbledeli Stripijev leš.

Ovaj talentovani pletač mreža je vladao mojom baštom pune tri godine, a s vremenom se dogodilo i nešto veoma čudno – počeo je da mi se sviđa.

Videvši ga tamo, svrgnutog sa njegove poslednje dvodimenzionalne kreacije koja se nalazila na mojoj korpi za veš, odjednom mi više nije izgledao kao krvoločni vanzemaljac, već više kao neka druga životinja sa srcem koje je upravo prestalo da kuca.

Ali ne doživljavaju svi paukovi ovako spokojan kraj.

Onog trenutka kada ih ugledamo kako polako tapkaju preko poda naše dnevne sobe ili kada uglom oka registrujemo kako se spuštaju sa plafona, velike su šanse da će skončati zgaženi, otrovani, usisani ili će jednostavno završiti u slivniku, što dalje od našeg doma.

Zbog čega toliko lako, bez mnogo razmišljanja, skoro refleksno, ubijamo paukove?

Ljudi, naravno, rutinski ubijaju životinje kad god im se to svidi – mnoge aktivnosti, od vođenja farme do laboratorijskih eksperimenata, ne bi bile moguće van ove neprijatne stvarnosti.

Ali praksa tamanjenja paukova se najčešće opisuje kao neka čudnovata i hrabra pobeda.

„Ugledao sam pauka u kupatilu, poprskao ga otrovom i gledao kako polako umire, trebalo mu je oko minut batrganja“, napisao je jedan zadovoljni kupac sredstva za ubijanje paukova na Amazonu.

„Leševi paukova (mnogo njih) na podu ili njihovi ostaci na mreži“, napisao je drugi, opisujući ovaj „dobar rezultat“.

Kompleksni oblik života

Masakri paukova slični ovim opisanim su još više uznemirujući ako znamo da ljudi i paukovi baš i nisu toliko različiti.

Iako su se naši evolutivni putevi razišli još pre otprilike 530 miliona godina, i dalje delimo neke organe i delove tela – čašice kolena, na primer – kao i slične moždane hemikalije, kao što su dopamin ili adrenalin.

Nikad niko nije direktno proučavao paukove emocije, ali nije teško zamisliti da smo međusobno povezani više nego što mislimo.

Ne može se baš reći da im je mozak preterano težak i da im opterećuje ramena (ili noge – nekada jednostavno nema dovoljno mesta za mozak u paukovoj glavi).

U svakom slučaju, poznato je da su pojedine vrste sposobne za izuzetno kompleksna intelektualna dostignuća, kao što je isplanirano strateško kretanje u cilju zavaravanja plena.

Moguće je i da imaju jedinstvenu vrstu inteligencije koja im omogućava da uz pomoć paučine bolje razmišljaju.

I ukoliko uspeju da izbegnu histerične ljude, pojedine vrste paukova su u stanju da žive decenijama.

Najstariji poznati pauk na planeti – poznat i kao Broj 16 – živeo je do poštovanja vredne 43. godine.

I to na samo jednom mestu, u jazbini u rezervatu Severne Bungule, u blizini Tamina u jugozapadnoj Australiji.

U vreme kada ga je smrt zadesila 2018. godine, Leanda Mejson, ekološkinja koja ga je godinama proučavala, izjavila je za Vašington Post da je ovaj pauk tragično izgubio život u najboljim godinama usled uboda parazitske ose.

A ako nam je potreban još neki razlog da razmotrimo kako je život paukova dragocen, imamo i činjenicu da je – baš kao i u slučaju svih današnjih životinja – svaki pojedinačni arahnid proizvod neprekinutog naslednog niza koji se proteže sve do pojave prvog života na planeti pre 3,8 milijardi godina.

Protivno svakom razumnom predviđanju, roditelji, praroditelji i prapraroditelji – i tako dalje, milenijumima – današnjeg pauka su uspeli da prežive dovoljno dugo zarad reprodukcije.

A onda je nečije teško stopalo zgazilo pauka potomka samo zato što je zasmetao nekome u kupatilu.

Pa da li smo mi onda samo i jednostavno okrutni – ili tu ima još nečeg?

Prema Džefriju Lokvudu, postoji nekoliko razloga zbog kojih imamo problem da saosećamo sa paukovima – u stvari, ova nesrećna stvorenja poseduju čitavo sazvežđe različitih svojstava koja čine kombinaciju za koju smatramo da je jedinstveno odvratna.

„Svima govorim kako su pauci neka vrsta savršene evolucione oluje – ili da su barem jedna od sličnih vrsta, a ako bi trebalo da izaberemo i takvog insekta, onda bi to bile stenice“, kaže Lokvud, profesor prirodnih i humanističkih nauka na Univerzitetu Vajoming i autor knjige Prokuženi um: Strah, mržnja i ljubav ljudi prema insektima.

Drevni neprijatelj

Možda je najočigledniji razlog zbog kojeg paukove vidimo kao potpuno opravdanu metu za gaženje naš patološki strah od stvari koje imaju osam nogu i koje teško da mogu da uzdrmaju našu empatiju.

Ljudska deca stara tek pet meseci kao da se mnogo više plaše slika paukova nego bilo kojih drugih bića, što nam sugeriše da je ta naša averzija prema njima delom urođena i da je verovatno evoluirala sa nama u cilju prevencije da slučajno ne zgrabimo nešto otrovno.

Za ovaj prirodni oprez se prvo smatralo da je skup kulturoloških faktora, kao što je ponašanje roditelja koji paukove opisuju zastrašujućim dok odrastamo.

Alarmantna nova istraživanja i prikazi dodaju nove elemente našoj panici.

Neki stručnjaci su iracionalni strah koji mnogi ljudi imaju od ajkula pripisali filmu Ajkula iz 1975. godine, pa je tako moguće da i metaforične zlokobne formacije paukova iz filmova imaju udela u svemu.

U svakom slučaju strah ne daje kompletnu sliku, naročito zbog toga što nemamo istu vrstu averzije prema drugim zglavkarima koji su podjednako opasni.

Jedno od mogućih objašnjenja je njihova vanzemaljska pojava i nerazuman broj očiju – do 12 – previše nogu i „nevidljivi“ očnjaci (na izvlačenje).

I njihovo ponašanje se drastično razlikuje od mnogih sisara – pletenje mreže kao zamke za slučajne prolaznike, zatim mumificiranje plena i isisavanje njihovih unutrašnjih organa ili proždiranje svojih partnera i usputno pravljenje čitavih rojeva potomaka.

„I tako tu njihovu različitost povezujemo sa uobičajenim opisom da su paukovi – mislim da bi tehnički termin bio – jezivi“, kaže Lokvud.

Paukovi su i genetski tuđinski.

Iako su paukovi i ljudi daleki rođaci, mnogo smo manje u srodstvu sa njima nego sa drugim životinjama kao što su sisari, pa čak i gmizavci.

Ovo može da predstavlja problem, jer što više zajedničkih osobina sa drugima ili pak što smo bliži jedni drugima više i saosećanja imamo za njih.

Jedno istraživanje iz 2019. godine je otkrilo da je empatija za životinjama kod ispitanika slabila u skladu sa količinom vremena koje je proteklo od trenutka kada su nam se razvojni putevi razdvojili.

Čak su i naučnici izričito naklonjeniji proučavanju harizmatičnijih i nama sličnijih vrsta.

Jedna studija iz 2010. nam je otkrila da na svaku objavljenu studiju o ugroženim vodozemcima, dođe oko 500 onih koje se tiču ugroženih krupnih sisara.

Sve zajedno, ovaj opojni i široko rasprostranjeni miks straha i otuđenja može fundamentalno da utiče na našu sposobnost da brinemo za pauke na isti onaj način na koji ovi faktori marginalizuju manjinske grupe ljudi.

Tako je, na primer, posle jednog eksperimenta zaključeno da izlaganje uznemiravajućim prizorima ljude čini manje empatičnim, ali samo prema onima koji se nalaze izvan njihove zajednice.

Ova kombinacija je, u stvari, toliko efektna u smanjivanju empatije, da je to postao klasičan način za podsticanje mržnje prema neprijatelju ili pojačavanju ksenofobije u svrhe ratne propagande – a paukovi se često koriste u ove svrhe simultano.

Na jednom od kultnih britanskih postera iz vremena Drugog svetskog rata, Hitler je prikazan kao nezgrapan arahnid koji je opkoračio Zemlju, sve uz ispisanu visceralnu pretnju: „Jednu po jednu. Sve noge ćemo mu polomiti“.

Gubitak kontrole

Mnoge od najstrašnijih priča o paukovima imaju element iznenađenja u sebi – kao ona o čoveku koji je obukao svoj stari kostim za Noć veštica koji je godinama ležao negde na njegovom tavanu, na šta je neko drugi primetio kako je detalj sa paukom na njegovom vratu pun pogodak.

Posle toga je usledilo mnogo vrištanja, jer ovo zapravo nije bio deo prigodnog izgleda, već pravi pauk koji se išunjao iz kostima.

Lokvud objašnjava da je jedan od najmoćnijih faktora u našoj averziji prema paukovima – njihova sposobnost da prkose našoj kontroli.

„Mi mislimo da upravljamo ovim svetom, ali pauci i insekti i dalje nadiru

„Samo se pojavljuju iz naših drvenih podova i sličnih mesta. I tako dolazimo do tog osećaja, mislim da je to ispravan osećaj, da ipak ne uspevamo da kontrolišemo sve na ovom svetu“, kaže on.

Paukovi su jednostavno previše dobri u skrivanju, a i previše su brzi.

Za razliku od divljih golubova ili lisica, zid nije dovoljan da ih zadrži napolju.

Iako sada živimo u svetu totalne kontrole – kada i grejanje u našem stanu možemo da upalimo skroz sa druge strane sveta, oni se i dalje neočekivano pojavljuju u našim krevetima i cipelama, kao što to već milenijumima rade.

Voleli to mi ili ne, nemoguće je iskoreniti ih iz naših domova.

Ekolog Stiven Kelert u vlastitoj knjizi Nadmoćno srodstvo: Biofilija u ljudskoj evoluciji i razvoju kaže: „Ono što možda i najviše uznemirava je to što ova stvorenja (insekti, paukovi i drugi beskičmenjaci) nemaju mentalni život“.

On objašnjava da nama izgleda kao da oni nisu u stanju da iskuse emocije kao što su ljudske – kao da su njihovi sopstveni umovi irelevantni za njihov opstanak. (Ovo je, naravno, samo iluzija.)

Sve ovo znači da je moguće da zgazimo pauka, a da ne dobijemo nikakvu povratnu informaciju – a ukoliko je naša meta uspela da utekne ili ako je naš zadatak ostao nezavršen, nećemo dobiti mnogo signala da radimo nešto neprijatno.

U svakom slučaju sve ovo važi samo kada su oni mali – mnogi imaju problem da ubiju veće primerke.

„Imamo pauka lovca koji je ogroman, otprilike ovoliki“, kaže Greg Nili, pokazujući otprilike 15 cm.

„Ali mi ih ovde ne ubijamo, oni su naši prijatelji. Možda ćemo da ih isteramo iz kuće, ali ih ne ubijamo“, kaže Nili, profesor funkcionalne genomike na Univerzitetu u Sidneju na kojem proučava bol kod vinskih mušica i još nekih drugih životinja.

Lokvud se slaže sa ovim.

„Isto se može reći i za veoma velike bubašvabe – moja žena ima neku vrstu normalne averzije prema insektima, ali ona nikada ne bi, a znam i mnoge druge koji to takođe ne vole, zgazila bubašvabu zbog krckanja koje takav čin proizvodi“, kaže on, objašnjavajući kako je, mnogo godina pre toga, njegova supruga insekte hvatala tako što ih je preklapala plastičnom čašom za jogurt, koju bi on kasnije morao da iznosi iz kuće.

„To je izgledalo kao skup osuđenika na smrt.

„Ima nečega u tome što nemamo neki veliki problem da ubijamo druga bića ukoliko ne dobijamo neki senzorni signal od njih, koji bi nam poručio da se radi o pravom ubijanju i nasilju“, kaže Lokvud.

Zlikovačko lice

Pored ovih pretećih kljova i hitrih nožica, paukovi se suočavaju i sa problemima estetske prirode, makar iz ljudske perspektive – ne izgledaju kao ljudske bebe.

Bejbifejs efekat je izuzetno uticajna i skrivena sklonost među ljudima, a to znači da nenamerno ljude – i životinje – sa bebećim izgledom tretiramo kao da su prave bebe.

Tako, na primer, veće oči, visoka čela, mali nosevi i brade i anđeoske usne mogu kod ljudi da pokrenu moćne osećaje empatije, saosećanja i privrženosti.

Ovaj efekat može da dovede i do velikog broja već zabeleženih zabuna. U slučajevima očuvanja životne sredine, često se primećuje da „slatke“ vrste privlače znatno više pažnje i finansiranja, dok „ružnije“ vrste o kojima se brinu ljudi, recimo u zoološkim vrtovima i laboratorijama, žive lošije jer nam je teže da prepoznamo njihovu patnju.

Sićušnih i izbuljenih očiju, pauci potpadaju u tu kategoriju i naši ništavni majmunski mozgovi ih prepoznaju kao izrazito nesimpatične jedinke kojima pripisujemo neprijatne osobine jer su manje drage, tople i jer im se ne može verovati.

Nasuprot tome, one vrste paukova sa većim očima se smatraju manje strašnim.

Takav primer predstavljaju paukovi skakači koji imaju dva glavna jelenja oka, ali i jedan par skrivenih očiju sa zadnje strane glave.

Oni su toliko simpatični da su ih naučnici u jednoj studiji čak opisivali kao „paukove za primer“ – svrsishodne ambasadore manje privlačnih rođaka.

Oni već igraju glavne uloge u nekim viralnim video klipovima u kojima je njihovo blesavo zavođenje partnera montirano uz muziku kao što je pesma YMCA.

Manjkava hijerarhija

Bez obzira na to što paukove smatramo potrošnim napastima, postoji mnoštvo argumenata, ali i psiholoških trikova koji nam govore da bi njihove živote trebalo da respektujemo.

Paukove bi, za početak, trebalo da antropomorfizujemo što je više moguće i da upotrebimo normalnu moždanu saosećajnost koju imamo za druge članove naše vrste.

Ovaj metod se preporučuje i kao način za zadobijanje javnosti zarad većeg angažmana kod očuvanja ugroženih životinjskih vrsta (što, na kraju krajeva, mnogi paukovi i jesu).

Ovo se može postići i tako što ćemo pauke predstavljati kao bića sa svojstvima koja liče na ljudska, pripisujući im humanije osobine, emocije i rodne odrednice – „Hej, vidi kako je ljuta!“ – i fokusirajući se na sličnosti, a ne na različitosti.

Ipak, postoji i škola drugačijeg mišljenja.

Pošto empatija nije nipošto savršena alatka, trebalo bi da prestanemo da je koristimo kao osnovu za donošenje odluka zasnovanih na moralnim obzirima.

Umesto toga, mogli bismo da životima paukova pripišemo neke vrednosti koje se baziraju na racionalnim proračunima – kao što je njihova funkcija u ekosistemu.

Ne bi bilo loše da sami sebe podsetimo da paukovi ubiju oko 400-800 miliona tona lovine svake godine, što se, između ostalog, odnosi i na insekte koji kod ljudi izazivaju različite bolesti.

Takođe, mogli bismo da prestanemo da ubijamo pauke zbog njihovih veština i biologije – i da se naoružamo znanjem o njihovoj domišljatosti i sposobnosti da donose kompleksne odluke iako su nekoliko hiljada puta sitniji od sisara.

Postoji još jedan način.

„Mislim da ljudi smatraju da su neki oblici života vredniji od drugih…ali ne razmišljaju mnogo o tome. Oni sebi ne postavljaju takva pitanja“, kaže Džeraldin Rajt, profesorka entomologije na Oksfordu.

Ona ističe da je naše zanemarivanje paukova deo zapadnjačke osobenosti, jer neke kulture i religije, kao što je budizam, već milenijumima smatraju da su sva živa bića dragocena.

U svakom slučaju, neki stručnjaci se nadaju da postepeno počinjemo da prihvatamo pauke i insekte – naročito u vreme kada ljudi sve više pažnje obraćaju na biodiverzitet i zaštitu čovekove sredine.

„Druga promena se odnosi na ideju da svaka individua ima suštinsku važnost i da ne bismo smeli da je ubijamo iz čista mira“, kaže Donald Brum, nekadašnji profesor životinjske dobrobiti na Univerzitetu u Kembridžu.

I baš dok sam pisala ovaj članak, primetila sam da se neki novi Stripi smestio u moju baštu – možda jedan od naslednika mog starog prijatelja.

Mislim da ću ga ostaviti na miru, volela ga ili ne.

Pogledajte i ovu priču