Jednog vedrog nedeljnog jutra, ljubitelji divljih životinja okupili su se u Miramaru, živopisnom poluostrvu. Oni su u misiji istrebljenja.
OrganizacijaMiramar bez predatora želi da zaštiti ptice u ovoj oblasti Velingtona, glavnog grada Novog Zelanda, tako što će ih osloboditi pacova – sve do poslednjeg.
Nakon što obuku hi-vis jakne (jakne sa visokom vidljivošću), volonteri dobijaju puter od kikirikija – idealan mamac za glodare – i otrov.
Svakom se dodeljuje komad tkanine kojom će proveravati zamke sa spiralnom oprugom i kutije za mamce prekrivene toksinima.
„Srećno drugari“, kaže Den Kup, koji vodi grupu.
- Ima li pacovima mesta u tropskom raju
- Zašto su tokom pandemije pacovi postali agresivniji
- Kako se rešiti pacova – Njujorčani imaju ideju
GPS aplikacija vodi Kupa kroz grmlje do uređaja na njegovoj ruti.
Na svakom zamenjuje mamac i ažurira informacije u aplikaciji.
Nijedan ne pokazuje znake posete pacova.
Ali dok istražuje tlo u potrazi za izmetom i drugim tragovima, njegov telefon vibrira.
Jedan učesnik je postavio sliku u Vocap grupi: mrtav pacov u zamci.
Ovo nije dobrodošla vest.
„Dejv će se osećati dobro što ga je uhvatio, ali smo tužni da još ima pacova“, uzdiše Kup.
Iskorenjivanje pacova i drugih predatora je cilj ne samo za Miramar već i za ceo Novi Zeland.
Vlada očekuje da taj zadatak bude završen do 2050. godine.
To je težak zadatak.
Najveće ostrvo koje je uklonilo sve pacove je Južna Džordžija, teritorija duga 170 kilometara u južnom Atlantiku.
Novozelandski zaštitnici prirode veruju da se taj podvig s vremenom može postići na području većem od Velike Britanije.
Drugi ukazuju na praktične i etičke probleme.
U srcu projekta je jedinstvena ekologija. Novi Zeland se odvojio od drevnog superkontinenta pre 85 miliona godina, mnogo pre pojave sisara.
Bez kopnenih predatora, ptice bi mogle da se gnezde na zemlji i ne bi morale da lete.
Štaviše, Novi Zeland je bio poslednje veliko kopno koje su naselili ljudi.
U 13. veku Polinežani su doneli miševe i pacifičke pacove.
Šest vekova kasnije, Evropljani su predstavili veće sisare koji su se hranili bespomoćnim pticama.
Skoro trećina autohtonih vrsta je zbrisana od naseljavanja ljudi.
Napori da se spasu ostali nisu novi.
Šezdesetih godina prošlog veka, zaštitnici prirode su uspeli da očiste pacove sa malih priobalnih ostrva.
Ali borba protiv predatora nije postala društveni fenomen sve do 2010.
„Nabujao je i postao nacionalni totem“, kaže Džejms Rasel, biolog sa Univerziteta Okland i predvodnik projekta 2050.
Jedan faktor, kaže Rasel, bila je pojava infracrvenih kamera.
U 20. veku najvidljivije štetočine i mete velikih odstrela bili su veliki biljojedi kao što su jeleni i koze.
Ali od 2000-ih, ljudi koji istražuju divlje životinje mogli su da pokažu šta mali sisari rade noću.
Slike pacova koji nasrću na jaja i piliće naširoko su se delile.
„Taj snimak je bio uzbudljiv“, kaže Rasel.
Tadašnji ekolog je računao da Novi Zeland gubi 26 miliona ptica godišnje zbog predatora.
Poznati fizičar, ser Pol Kalagan, popularizovao je 2011. godine san o zemlji bez predatora.
Rasel i drugi mladi zaštitnici prirode su tvrdili da se to može učiniti, ako se ima dovoljno investicija i mobilizacije.
Političari su se tada uključili.
Zakon je 2016. godine označio najgore predatore za iskorenjivanje: tri vrste pacova (pacifički, brodski i norveški pacov), kune (hermelini, lasice, tvorovi) i oposume.
Kao inspirativni rok izabrana je sredina veka.
Bez predatora 2050, javni organ, osnovan je da usmerava državni i privatni novac u lokalne projekte za testiranje strategija iskorenjivanja.
Najambiciozniji od njih je Velington bez predatora.
U gradu od 200.000 ljudi, ima za cilj da uništi niz štetočina, posebno pacove koji uspevaju u urbanim sredinama.
Tim od 36 članova projekta pretvorio je amaterske hvatače pacova u prave istrebljivače.
Snabdeo ih je antikoagulansnim otrovom, koji je mnogo efikasniji od zamki, kao i GPS aplikacijom koja čuva informacije sa svakog uređaja u realnom vremenu.
Kamere su instalirane u žarišnim tačkama.
„Ako se pojavi neki pacov“, kaže direktor Velington bez predatora Džejms Vilkoks, „moj tim za planiranje zna gde želi da stavi sopstvene resurse“.
Svaki pacov pronađen mrtav se šalje u laboratoriju na obdukciju.
Ovo je ključno jer antikoagulansi, po sastavu, ubijaju polako.
Pacovi su inteligentne društvene životinje i uče da izbegavaju stvari koje im očigledno štete.
Dok otrovni pacov umire daleko od kutije za mamac, Velington bez predatora su potrebne autopsije da bi se pratila efikasnost.
„Otvaramo ih da vidimo da li su ih ubili toksini“, objašnjava Vilkoks.
„Moramo i da razumemo: da li je mužjak, da li je ženka, da li se nedavno razmnožio? Da li jurimo jednog pacova ili porodicu pacova?“.
Miramar je bio na čelu gradske ofanzive protiv predatora.
Pacovi su sada retkost na poluostrvu i mnoge domaće ptice su se vratile.
Prepoznatljiv zov tuija, čiji se broj u Velingtonu 1990. godine smanjio na samo nekoliko parova, sveprisutan je.
„U našoj bašti sada tui leti sve vreme“, kaže Pol Hej, dugogodišnji stanovnik Miramara.
„Ptičji život je apsolutno uzeo maha, naročito u poslednjih pet godina“.
Napori širom grada imaju koristi od ranijeg koncepta očuvanja koji je bio pionir u Velingtonu: ograde otporne na predatore.
Prvo urbano ekoutočište na svetu otvoreno je 1999. godine, kilometar i po od centra grada dok tui ptice let.
Sada se zove Zelandija, zaštićena je ogradom od osam kilometara.
Posetiocima se proveravaju torbe i moraju da prođu kroz barijeru sa dvoja vrata koja podsećaju na vazdušnu komoru.
Iza tako rigoroznih biosigurnosnih mera, ptice koje su nekada bile retke nisu samo preživele, već se šire u okolna naselja.
Sada postoje desetine ograđenih utočišta širom Novog Zelanda.
Jedno od najvećih, Bruk, prostire se na skoro 700 hektara, tri puta više od Zelandije, u Nelsonu na Južnom ostrvu.
Godinu dana nakon što je 2016. postavljena ograda za zaštitu od predatora, područje je očišćeno od štetočina.
Sada je izazov osigurati da niko ne uđe.
Neprestana budnost je od suštinske važnosti.
Ptica grabljivica bi mogla slučajno ispustiti pacova.
Drvo bi moglo da padne na ogradu i omogući lasici da se uvuče.
Svako oštećenje ograde aktiviraće sistem upozorenja.
„Ako se alarm oglasi usred noći, neko od nas će doći gore i pogledati“, kaže Nik Robson, Brukov operativni menadžer.
Kamere i jastučići za mastilo upozoravaju osoblje na svaki upad.
Ali najbolji alat za otkrivanje i najgori neprijatelj predatora je čovekov najbolji prijatelj.
„Psi su posebno obučeni da otkrivaju određene štetočine i ignorišu druge“, kaže Robson.
„Može da se desi da pas otkrije pacova dok naši uređaji ne mogu.“
Sprečavanje ponovne invazije je briga posebno za ostrva na moru.
Rakiura, ili ostrvo Stjuart, je najveće od njih.
Od kopna ga deli 25 kilometara vode, ima pacova, ali je oduvek bio bez kuna.
Ova relativna izolacija je omogućila retkim pticama da se tamo gnezde i zaštitnici prirode naporno rade da bi je sačuvali.
Pas detektor Gedžet je slavna ličnost sa sopstvenom Fejsbuk stranicom: možete je pratiti dok proverava prilazne čamce da li ima slepih glodara.
Tokom proteklih 20 godina, Zajednica ostrva Stjuart/Rakiura i Fond za zaštitu životne sredine (Sircet), zaustavila je pacove i druge štetočine da unište koloniju ptica ovčetina, vrsta koja se gnezdi na zemlji koja je skoro nestala sa kopna.
„Držimo položaje“, kaže Šona Sangster, predsedavajuća Sirceta, dok pregledava zamke u žbunju.
- Njujork objavio rat pacovima: Treba nam krvožedni istrebljivač
- Pacovi pojeli 200 kilograma zaplenjenog kanabisa, kažu iz indijske policije
Jaka odbrana je od vitalnog značaja za mala obližnja ostrva koja su već oslobođena predatora.
Pacovi mogu da plivaju 800 metara – stalna je borba držati ih podalje od tih utočišta i ugroženih ptica u kojima se nalaze.
Državni novac je pomogao.
Rakiura bez predatora, projekat pokrenut u okviru šeme iz 2050. godine, obezbedio je stručnost, plaćeno osoblje i zgodne alate kao što su zamke za samostalno punjenje.
One lome lobanju bilo kakvog pacova koji se približi i zahtevaju minimalno održavanje: žrtve padaju na zemlju, a priroda ih uklanja.
Rakiura bez predatora nema ni blizu budžeta svog kolege iz Velingtona.
Ali lokalni zaštitnici prirode uživaju nivo popularne podrške o kojoj drugi delovi zemlje mogu samo da sanjaju.
Tokom 2020. i 2021 kaže Sircet, 261 osoba je posvetila vreme tom cilju, što je ogromna stopa mobilizacije na ostrvu od 440 stanovnika.
Prošle godine, grupa je delila zamke školarcima i podelila nagrade za najviše uhvaćenih pacova, najvećeg pacova, onog sa najvećim zubima i onog sa najviše krzna.
Mladi su odgajani u zajednici u kojoj je kontrola predatora veoma važna, kaže Sangster.
„Ono što je malo neobično iz spoljašnje perspektive deo je njihovog svakodnevnog života.“
Sircet takođe promoviše odgovorno vlasništvo kućnih ljubimaca na ostrvu.
Mačke – ubice ptica koje su bezbedne od iskorenjivanja zbog njihove privlačnosti za ljude – moraju biti sterilisane i mikročipovane.
Psi, koji imaju tendenciju da pomešaju kivi sa pufnastim igračkama, takođe mogu biti opasni.
U okviru Sircet programa obuke koji je dobrovoljan (za vlasnike, to jest) elektronski kivi donosi blagi šok za pse koji postanu previše prijateljski raspoloženi, učeći ih da zaobiđu ptice u širokom luku.
Držanje položaja je dostignuće.
Ali kakve su šanse da Rakiura, oblast veličine šireg Londona, postane potpuno oslobođena predatora u roku od 27 godina?
Sangster je oprezna po ovom pitanju.
„Pucajte u zvezde: možda ćete sleteti na Mesec“, kaže ona.
Izvodljivost čitavog projekta 2050. bila je predmet debate među zaštitnicima prirode.
Džejms Linč, osnivač Zelandije, ima rezerve na osnovu praktičnosti i isplativosti.
On podržava krajnji cilj uklanjanja predatora.
„Problem je“, kaže Linč, „u tome što trenutno nemamo kutiju sa alatima za ovo.“
Većini domaćih ptica, primećuje on, nije potrebno okruženje bez predatora da bi napredovale.
Retke koje to uspeju, tvrdi on, mogu da prežive na moru ili u urbanim utočištima.
Umesto da pokuša da očisti celu zemlju od štetočina, Linč preporučuje usredsređivanje sredstava na šumu oko ograđenih područja kako bi se maksimizirao opstanak ptica koje izlaze vani.
Taj koncept je, kaže, funkcionisao u Velingtonu i predstavlja najbolju nadu širom zemlje dok se razvijaju alati za potpuno iskorenjivanje.
Drugi smatraju samu ideju Novog Zelanda bez predatora maštovitom.
Istraživač zaštite prirode Vejn Linklejter ističe da je u proteklih 150 godina Novi Zeland izgubio svaki rat koji je vodio protiv zečeva, jelena i drugih štetočina.
Kampanje za istrebljenje inteligentnih, osećajnih bića nisu samo neizvodljive, već su i etički pogrešne, dodaje Linklejter.
„Uporedili smo ogromna sredstva i strast ljudi i primenili smo veliku okrutnost. Kako smo mogli da budemo toliko zadovoljni patnjom?“.
Nagon da se društvo očisti od podlih sila, masovna mobilizacija i slogani podsećaju Linklejtera na evanđeosku revnost.
Pokret bez predatora, kaže on, „zavisi od demonizacije vrste i stvaranja neprijatelja toj vrsti da biste je mogli ubiti“.
Osim toga, ko je Homo sapiens, taj najinvazivniji od sisara predatora i sistematski uništavač staništa, da objavi totalni rat stvorenjima koje je doneo sa sobom?
Umesto postavljanja nemogućih nacionalnih ciljeva, Linklejter preporučuje da se dozvoli zajednicama da odrede sopstvene ciljeve biodiverziteta.
Stanovnici Oklanda mogli bi da žive sa nekoliko pacova i oposuma, dok bi stanovnici ostrva Stjuart mogli dati prednost zaštiti kivija i ptica ovčetina.
Za biologa Džejmsa Rasela, koji je mnogo učinio da pruži naučnu podršku projektu 2050, lokalizovane strategije su besmislene.
„To je neambiciozan model uobičajenog poslovanja“, sleže ramenima.
Spasavanje ptica na nekoliko mesta, nastavlja on, lažna je ekonomija: zahteva stalna ulaganja da bi se sprečilo vraćanje predatora.
Iskorenjivanje je skupo, ali „platite ga jednom, i onda je gotovo.“
Rasel priznaje da još niko ne zna kako da završi posao.
Tehnologija kontrole štetočina je, međutim, napravila ogroman napredak od 1960-ih: ko zna šta se kontinuiranim ulaganjem može postići u narednih 27 godina?
Što se tiče moralnih zamerki, nema čvrstih i brzih odgovora.
Na pojedincima i društvima je da izvagaju složene argumente.
Novozelanđani su, kaže Rasel, kolektivno odlučili da je žrtvovanje nekih vrsta da bi se spasile druge ispravna stvar.
Istina je da je trenutno protivljenje iskorenjivanju prigušeno i da je entuzijazam izražen.
Vrativši se na poluostrvo Miramar, Den Kup nestrpljivo očekuje dan kada će on i njegove kolege hvatači pacova konačno biti višak.
„Imate izbor da nastavite da radite zauvek, ili da uložite ogroman iznos unapred da biste dobili poslednjih pola procenta pacova i onda ne morate ponovo da radite“, kaže on.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
