Sova utina u Kikindi — Mala ušara vreba iz prikrajka, na grani ogolelog drveta u Kikindi

Februarska kiša, umesto snega, sipi po pločnicima centra banatskog grada Kikinde i pomalo remeti našu misiju, a to je potraga za najtajanstvenijom i najmudrijom pticom, po uvreženom mišljenju mnogih, majstoricom noćnog lova i baronicom krošnji gradskih stabala – sovom utinom.

Bez previše znanja gde da je tačno tražimo, šetamo pešačkom zonom, osluškujemo i obazrivo gledamo ka granama okolnog drveća, koje decenijama pružaju utočište ovoj vrsti ptica.

Konačno nailazimo na tablu koja nedvosmisleno ukazuje da smo na pravom mestu – na pragu zimovališta malih ušara, kako glasi njihov narodski naziv.

Gotovo se šunjajući, prilazimo nekom listopadnom drvetu na čijim ogolelim granama počinji da se naziru nekakve pufnaste grudvice, kamuflirane u braon-sivkasti prikaz.

Mora da su one.

Pogled je repetiran, pa gledamo malo levo, pa desno i sve tako dok se najednom nije ukazala – ponosita i razborita naša draga, pernata drugarica, prvo jedna, pa onda nekoliko njih.

„Arhimede, ti li si?“, umalo ne upitah jednu utinu koja mi je neodoljivo zaličila na vernog pomoćnika čarobnjaka Merlina iz crtaća „Mač u kamenu“.

Nedaleko od nje, na susednoj grani jednog od mnogobrojnih stabala, zasađenih tik uz Muzej, gimnaziju i pravoslavnu crkvu.

Nešto dalje, među četinama susednog drveta ušuškalo se još jedno jato pernatih loptica.

I dok ih zabezeknuti gledamo u njih, izazivamo pažnju srednjoškolaca koji sa prozora gimnazije oponašaju huk sove, ali one ne mare, a i nama je simpatično jer smo sada sigurni – na pravom smo mestu.

Komšinice sovice, da li može selfi?

U dalji obilazak centralnim gradskim drvoredima poveo nas je Dragan Čobić, nastavnik biologije iz Kikinde.

On se sa malim ušarama susreo još početkom osamdesetih kao gimnazijalac, dok ih je sa prozora učionice gledao na obližnjim hrastovima.

„Bilo mi je interesantno gledati sovu na par metara udaljenosti“, govori Čobić za BBC na srpskom.

Tada je, kaže, jata utina bilo daleko više nego danas i pored centra, naseljavale su i drveće u susednim ulicama i drugim parkovima u gradu.

Dok pokušavamo da kroz gusto granje visokog četinara zapazimo da li je u pitanju sova, ili neka povijena grana, Čobić nam skreće pažnju na zid stare kuće koja se naslanja na gimnaziju.

Na fasadi, u „gipsanoj plastici“, nalazi se nekoliko sova, koje svedoče i podsećaju, prema Čobićevim saznanjima, da su utine boravile na ovom prostoru još u vreme Austrougarske.

Kikinda — Sova na fasadi kuće iz vremena Austrougarske

Koračajući dalje nailazimo na omanji hrast, tik uz glavno šetalište.

„Pre jedno pet, šest godina, dok je bio manji, ovde ste mogli da napravite selfi sa sovom koja je bila na nešto više od dva metra iznad zemlje.

„I uopšte se nije plašila, to je neverovatno“, osmehujući se objašnjava Čobić dok nam rukom pokazuje na višu granu gde je boravila njena drugarica.

Kaže da bi van grada, u prirodi, ovo bio nezamislivi scenario jer bi utina odletela „kada bi joj čovek prišao bliže od 30 metara“.

Međutim, utine u Kikindi su se prilagodile.

Pitome su i ne plaše se.

„Kikinđani nikada nisu dirali sove.

„To je neki suživot – niti one smetaju nama, niti mi njima“, dodaje Čobić koji je završio ornitološki smer na Biološkom fakultetu.

Sove u Kikindi — Tabla na pragu zimovališta sova utina u Kikindi

Putevima sovinih gvalica – izbljuvaka nesvarenih ostataka glodara i beličastog izmeta našli smo se pod krošnjom veličanstvenog i razgranatog bora.

Podsetio me je na neko čarobno drvo iz knjige – na primer o Hariju Poteru, pa se umalo nisam osvrnuo da vidim da li nailazi korpulentni Hagrid, da me potapše po ramenu i da me pita da njegovu Hedvigu vratim na nazad na drvo.

Ipak, nije nas dočekala Poterova sova, ali pri pogledu ka krošnji, jeste velelepan prizor jata oko tridesetak utina, toliko sličnih, a zapravo izuzetno različitih.

Neke od njih nas pažljivo osmatraju, dok većina miruje i odmara, zatvorenih očiju i naduvanih poprsja, što je znak da se osećaju bezbrižno.

Ipak, uhvatio sam jednu koja me poput kakvog žbira posmatra i skoro da želi da mi kaže – „ja ovde gospodarim, ali ima mesta i za tebe moj ljudski prijatelju“.

Blizu nje je druga sova koja me malo prekoreva, a ima i onih koje kao da se pitaju – „šta nas kog vraga posmatrate i slikate, imam li ja u mojoj zimskoj vikendici prava na privatnost?“.

Bor u Kikindi — Bor iz bajke na čijim granama tridesetak utina odmara

Nastavnik biologije Čobić, koga naše promatranje izuzetno veseli, smirenim glasom dodaje da se svake godine dešava da iz tih skrovitih mesta odakle nas posmatraju, neka sova padne na zemlju.

U toj situaciji, dodaje, potrebno je popeti ih na stablo ili najbližu granu, odakle se one vrate nazad u krošnju, koristeći kljun, kao papagaji.

Kaže da se utinama nekada u zimovalištu pridruži neka ritska sova, dok se na teritoriji čitave Kikinde sreću još i kukuvija i kukumavka, poznatija kao sivi ćuk.

U njegovoj kući, na periferiji grada, ispod nadstrešnice gnezdi se kukuvija.

Pre nekoliko godina tokom leta, desilo mu se da mu kljunasta susetkinja pokuca na staklena vrata.

„Negde oko 11 sati uveče se samo čuo udarac u staklo – odmah mi je palo na pamet da je sova.

„Kada sam prišao, video sam kukuviju kako stoji dole i gleda me“, osmehujući se prepričava nesvakidašnju dogodovštinu sa ovom vrstom sove.

Očekivao je da kada otvori vrata, da će pobeći, međutim ova neustrašiva ptica je preskočila prag i ušetala u kuću.

Posle nekoliko minuta jurnjave po stepeništu, dostojanstveno je išetala kroz vrata na koja je prethodno pokucala, uz osmeh prepričava Čobić.

U Kikindu po hranu, sklonište i mir

Kikinda je najveće urbano zimovalište sova na svetu.

Svake godine nekoliko stotina sova ovde provede zimu, a njihov najveći broj zabeležen je u decembru 2009, kada ih je, prema podacima Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, bilo 743.

U ovaj banatski grad na granici sa Rumunijom, utine obično dolaze krajem jeseni, u novembru i ostaju sve do kraja zime ili početka proleća, negde u martu,

„Jata se najčešće pojavljuju kad dune vetar, opadne lišće i kad padne prvi sneg.

„I ta jata nisu uvek ista – neke godine ih ima više, nekada manje, a nekada odu na neko drugo mesto“, govori doktor ornitologije Saša Marinković za BBC na srpskom.

Male ušare iz Srbije, ali i susednih zemalja, odabrale su Kikindu da prezime, pre svega zato što im žitna polja u neposrednoj blizini i ambari puni kukuruza nude izobilje hrane.

Na meniju su uglavnom miševi, voluharice i ostale vrste glodara koje se hrane raznim vrstama žitarica.

„Sova dnevno mora da pojede oko 60 grama miševa, a pošto ih tamo ima nekoliko stotina i borave oko tri meseca u hladnom periodu godine, može da se sračuna koliko tona miševa pojedu na tom području“, kaže Marinković, stručni savetnik na Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ u Beogradu.

Drugi razlog zbog koga se utine ovde okupljaju je sama lokacija, odnosno zelena oaza, smeštena, između raznih zgrada, u srcu grada.

„Ako se pogleda iz vazduha Kikinda podseća na jednu šumu sa puno zelenila i drveća, a sam centar, gde ima i najviše sova, je najzeleniji i ima dovoljno starog i velikog drveća“, kaže za BBC na srpskom Slobodan Knežević iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS).

Dodaje da im centar još pogoduje jer su okolne zgrade napravile zaklon od „vetra koji briše po ravnici“.

Tako ušuškane u „visokim krošnjama drveća“, navikle su se na život sa ljudima u ovom periodu godine i tu pronašle sopstveni mir i bezbednost.

Još jedan od razloga grupisanja malih ušara u jata tokom zime je i „izbegavanje predatora“.

„Kad su u većoj masi ređe ih diraju vrane, retko ih napada kobac ili eventualno gavran“, dodaje Marinković.

Ova vrsta sove ne naseljava samo Kikindu.

Njena jata se viđaju po svim manjim ili većim mestima u Vojvodini, ali i ostatku zemlje.

Ova vrsta predstavlja jednu od najbrojnijih noćnih ptica grabljivica u Srbiji.

Prema podacima iz knjige Ptice Srbije: procena veličina populacija i trendova gnezdarica u periodu od 2008. do 2013. godine bilo ih je između 19.000 i 28.000.

Najpametnije ptice na svetu

Danju spavam, noću ludujem

Sove su ptice koje noće love, a danju miruju i spavaju.

„Utine se već u sumrak polako upućuju ka poljima gde love i kada se nahrane, vraćaju se pred zoru u zimovalište i tu provode ostatak dana odmarajući“, govori Knežević iz DZPPS.

Iako deluje da su preko dana potpuno nezainteresovane za dešavanja u okolini, Knežević kaže da su one i tada vrlo oprezne i obazrive.

„Male ušare vrlo dobro osmatraju njihovo okruženje i ukoliko uoče opasnost, one će vrlo lako i bez imalo dileme odleteti odatle“, dodaje on.

Stoga je izuzetno bitno, ističe, da tokom boravka ispod „stabala koja predstavljaju njihova zimovališta“, ljudi budu tihi i da samo uživaju posmatrajući ih, bez naglih pokreta i vike.

Kada se utina uplaši ona sakupi perje, pribije krila uz telo, uspravi se, podigne uškice – perje na glavi koje nas podseća na uši, iako nema tu funkciju, i pokušava da se utopi u okoliš, pa ako naposletku proceni da je ugrožena – odleti.

„A ukoliko su bezbrižne, naduvaće perje, biće pufnaste i imaće zatvorene oči i delovaće kao što zamišljamo sovu – mudru pticu koja sedi na grani“, dodaje Knežević.

Sa toplijim vremenom, većina sova napušta zimovališta i vraća se odakle je došlo, ali neke ipak ostaju u Kikindi da se gnezde.

„Boravak u zimujućim jatima je prilika da nađete partnera, tako da zavisi u kom trenutku odradi biologija i hemija, pa ako se pronađe partner i pogodno gnezdo, nije isključeno da one ostanu i u Vojvodini“, navodi Knežević.

Kaže da kada se sove upare i zasnuju leglo, postaju „vrlo teritorijalne“ i „ne dozvoljavaju da na istom drvetu bude još jedan par“.

Sove, inače, ne prave svoja gnezda.

Neke se useljavaju u šupljine u drvetu, neke u kućama, a utine nastanjuju gnezda u kojima je boravila neka vrsta vrane, kao što je gačac, svraka ili siva vrana.

Čobić kaže da je i u glavnoj ulici Kralja Petra u Kikindi jedne godine prebrojao sedam gnezda.

„Ona je navikla da se gnezdi blizu naselja jer su ljudi pokupili svu hranu iz prirode i lageruju je u gradove.

„Imamo i u Beogradu jata sova po parkovima, a isto tako svako mesto u Vojvodini koje ima u centru borovu šumu, obično uz crkvu, tu ima i sova“, dodaje Marinković.

Sove Srbije

U Srbiji živi 10 vrsta sova.

–Utina (Asio otus)

–Kukuvija (Tyto alba)

–Kukumavka (Athene noctua)

–Gaćasta kukumavka (Aegolius funereus)

–Mala sova (Glaucidium passerinum)

–Ćuk (Otus scops)

–Ritska sova (Asio flammeus)

–Šumska sova (Strix aluco)

–Dugorepa sova (Strix uralensis)

–Buljina (Bubo bubo)

Nastanjuju različite delove i terene širom Srbije, od ravničarskih predela i šuma, do brda, pećina i kanjona.

Doktor ornitologije Saša Marinković kaže da je najbrojnija vrsta sove – utina, dok su najređe buljina, mala i dugorepa sova.

Na osnovu Pravilnika o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva sve sove spadaju u strogo zaštićene vrste, što znači da su i zakonom zaštićene.

Ptice zloslutnice i ostala sujeverja

Saša Marinković smatra da su ljudi osetljivi prema sovama jer ih podsećaju na njih.

„Imaju binokularni vid – oči su im postavljene napred, a i izgledaju kao mali čovečuljci u pernatim kaputićima“, dodaje.

Međutim, postoje i oni koji veruju da sove „donose nesreću“ i da „treba bežati od njih“.

„Kod nas se često smatra pticom zloslutnicom i ljudi se plaše nje, pošto je nedostupna, u noćnom periodu kada oni slabo vide, pa se razvio taj kult – nemoj sova da mi se javi sa kuće, to je loš znak“, objašnjava Marinković.

On i njegove kolege edukativnim programima godinama pokušavaju da šire znanje, menjaju svest ljudi i objasne da sove treba štiti, zajedno sa ostalim pticama.

„Čuo sam da su neki ljudi čak zazidali dimnjake gde se sova nagnezdila zbog straha da im se nešto ne dogodi, tako da mislim da je edukacija jako dobra, da se tako nešto ne bi dešavalo.“

Kaže da su imali i slučaj u beogradskom Bloku 45, gde su se stanari okolnih zgrada žalili na zvuk koji ispuštaju mladunci utine u periodu kada izlaze iz gnezda.

„Tražile su od nas da uklonimo sove pa smo im objasnili da ne smemo da ih diramo jer su sove zaštićena vrsta i da će tako biti par dana dok mladunci ne odlete, da se strpe malo.

„Nisam mogao da shvatim, automobili im ne smetaju, a sove im smetaju“, dodaje Marinković.

Zbog toga smatra da je Kikinda dobar primer kako izgleda kada cela zajednica stane u zaštitu sova.

„Ali većina građana treba da shvati da mi moramo da imao taj životni prostor sa tim vrstama koje su pristale da budu sa nama.

„To je naše bogatstvo“, zaključuje Marinković.

Ambasadorke Kikinde

Kikinda je zahvaljujući sovama dospela na ornitološku i turističku mapu sveta.

U ovaj grad mamutice Kike i najstarije ciglane u Srbiji, sove su dovele brojne televizijske ekipe širom sveta.

„Duhovna strana cele priče je da one njihovim boravkom u Kikindi, ukrašavaju čitav grad, oplemenjuju ga na jedan vrlo specifičan način“, govori Knežević iz DZPPS.

Dodaje da su meštani uvideli „značaj i bogatstvo“ koje imaju u njihovom dvorištu, te da su nizom akcija i poteza pokazali koliko im znače.

„Tamo ne možeš da nađeš nekog Kikinđanina koji će reći da njemu sove izmetom i gvalicama prljaju i ruže trg, to njima ne smeta, oni to počiste i nastavljaju da uživaju u posmatranju sova.“

Isto tako, smatra Knežević, sove im pružaju besplatnu „ekosistemsku uslugu“, kako se to danas naziva u „modernoj zaštiti prirode“, jer hraneći se glodarima sprečavaju prenošenje zarazne bolesti na ljude, kao i da uništavanje useva i hrane koju jede stoka.

O posvećenosti stanovnika Kikinde malim ušarama govore i umetničke sklupture, informativne table, kao i „Sovembar“ – zabavno naučna manifestacija koja traje tokom celom meseca novembra i održava se skoro 10 godina

Knežević ističe da je centar grada Kikinde, zimi u potpunosti posvećen sovama.

„Od centra je napravljeno malo zaštićeno područje, pa kada postavljaju rasvetu, ona ne bude u samom centru i ne kače je po drveću za razliku od Beograda.“

Stoga zaključuje da Kikinđani „istinski vole sove – njihov zaštitni znak i ambasadorke grada“.

„Pokazatelj da nismo savim uništili prirodu“

Nastavnik Čobić smatra da iako već decenijama žive zajedno, Kikinđani su tek od kada je počelo prebrojavanje malih ušara, pre nešto više od deset godina, shvatili da je njihov rodni grad po tome izuzetan i značajan.

„Drago mi je da ih vidim i dalje i želeo bih da ih svi mi čuvamo i da ih ne diramo.

„One su nam, u neku ruku, pokazatelj da nismo još sasvim uništili prirodu jer kad njih ne bude onda će stvarno biti mnogo razloga da se zabrinemo i za naš opstanak na ovoj planeti“, zaključuje Čobić.

U susret noći, kiša je prestala da pada, a na horizontu se nakratko pojavilo sunce, dovoljno visoko da poslednji put za danas obasja razgranati bor, odakle nas i dalje nemo posmatraju ove dobre, šćućurene ptice.

I dok jedna njihova pernata sestra, ispuštajući jedinstveni huk, lagano odlazi u noćni lov, tiho napuštamo jato utina i mašemo im – do narednog susreta i iduće zime.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.