Bilo da ste otišli na pecanje ili kupanje u obližnjoj reci i jezeru, postoji velika šansa da će vas iz prikrajka sa zapetim kleštima i raskolačenim očima, nadzirati neki od slatkovodnih rođaka morskih kraba i jastoga.

Iako se čini da je na ovom prostoru njihova pojava retka, u Srbiji postoji veliki broj različitih vrsta rakova, koji se sreću, kako u potocima i rekama ravnica i planina, tako i u pećinama i barskom mulju.

„Prema dosadašnjim procenama, koje se svakako moraju uzeti s rezervom, na području zapadnog Balkana je registrovano oko 785 vrsta rakova, od kojih su 203 endemske. Oko polovine ovih vrsta je prisutno u Srbiji“, kaže za BBC na srpskom profesorka Dragana Miličić sa Biološkog fakulteta u Beogradu.

Rakovi u Srbiji žive svuda gde postoje površinske, ali i podzemne vode, u primitivnim, parazitskim i sićušnim formama, pa do nešto razvijenijih i većih primeraka.

„Međutim, o pravom broju je teško govoriti, zbog nepristupačnosti njihovih staništa i dostupnosti primeraka, kao i relativno malog broja istraživača koji se bave ovom heterogenom grupom životinja“, dodaje Miličić.

„U pravom trenutku, na pravom mestu“

Početkom avgusta u Specijalnom rezervatu prirode (SRP) Zasavica u Mačvi, otkrivena je još jedna, na tom prostoru, nova vrsta.

Pronađen je „živi fosil“ latinskog naziva Triops cancriformis, praistorijski rak star 530 miliona godina.

„Ova vrsta pripada staroj filogenetskoj liniji poreklom iz kambrijuma, kada se dogodila velika „kambrijumska eksplozija“ pojave mnogobrojnih organizama, koji se smatraju precima vrsta koje danas žive na Zemlji“, objašnjava Miličić.

Pronašao ju je Mihajlo Stanković – dugogodišnji stručni saradnik-istraživač SRP Zasavica, na mestu gde „retko ko uopšte gleda da li ima života“.

„Nađeni su u jednoj bari, na šumskom putu, koju su napravili traktori prilikom prolaska“, objašnjava za BBC na srpskom Mihajlo Stanković.

U bari dubokoj desetak centimetara, sa slojem blata od par centimetara, nalazilo se desetak jedinki.

„Posle deset dana kad sam otišao ponovo da vidim da li ih ima, više ih nije bilo, što u stvari potvrđuje da njihovo kompletno razviće – pojavljivanje, parenje, polaganje jaja i uginuće, oni obave za nekoliko dana“, dodaje Stanković.

Video: Zavirite u čudesni podvodni svet Beograda

Javni akvarijum i tropikarijum na Dedinju čuva razne vrste riba, gmizavaca i vodozemaca.

Profesorka Miličić kaže da u periodu kada na staništu nema vode, ovi rakovi preživljavaju u vidu otpornih mirujućih embriona (cisti), koji u podlozi mogu da opstanu i po više decenija, pa i stotina godina.

Zbog toga se Stanković, kaže, našao „u pravom trenutku, na pravom mestu“.

„Jaja koja su tamo sad, koja su vrlo sitna, bukvalno stoje i čekaju povoljan trenutak da se ponovo pojave.

„To može da bude sledeće godine, možda bude za 50 godina, sve zavisi od toga kad će se poklopiti svi optimalni uslovi za njihovo pojavljivanje“, govori Stanković.

Prema njegovim saznanjima, ovaj rak iz reda Notostraca istraživan je na više od petnaest lokaliteta u Srbiji, ali na mnogim od tih lokaliteta „više ne postoje ili nisu skoro obilaženi“.

Iz istog reda je pre petnaestak godina u Zasavici pronađen i Lepidurus apus, takođe „živi fosil“.

Bara na kolskom putu u Zasavici gde je pronađen rak Triops cancriformis

Rakovima bogata Srbija

Slatkovodni rakovi naseljavaju tekuće vode – od izvora do ušća, tako i jezera, bare i močvare, kanale, ribnjake, čak i podzemne vode, kaže profesorka Miličić.

„Brojne adaptacije telesne građe i njihova velika raznovrsnost, omogućavaju im opstanak u najrazličitijim staništima.“

Pojedini rakovi naseljavaju nizijske vode, neki su stanište pronašli u planinskim oblastima i u pećinama, dok se „mali broj vrsta adaptirao na život na kopnu, ali u izrazito vlažnim sredinama ili u humusu“, dodaje.

Profesorka Miličić naglašava da je Balkansko poluostrvo, a posebno teritorija Srbije, poznato kao žarište (hot spot) biodiverziteta mnogih grupa rakova, od kojih su neki endemični – žive samo na nekom užem prostoru.

„Po broju vrsta i zastupljenosti, rakovi zauzimaju jedno od prvih mesta u fauni slatkih voda Srbije gde imaju značajnu ulogu u lancima ishrane.“

Iako je među ljudima rašireno mišljenje da rakovi žive u čistim vodama to nije uvek slučaj.

„Neki rakovi se hrane organskim česticama u raspadanju, pa se u nekim zemljama danas uspešno koriste za prečišćavanje otpadnih voda“, dodaje Miličić.

Šta se dešava kada upecaš raka?

Prisustvo rakova, prema mišljenju stručnjaka i iskustvu terenaca, ne treba da nas plaši, jer štipanje kleštima sledi tek ukoliko osete da su ugroženi i ako ih čovek dira.

Najčešće se dešava da se uplaše i pobegnu kada osete ljudsko prisustvo.

Do bliskog susreta sa čovekom može da dođe i kada se zakači za udicu pecaroša, što se mnogo puta desilo Nemanji Spasojeviću iz Novog Sada, ribolovcu koji više od sto dana provede na rekama Srbije.

„Zgrabi kleštima mamac, drži i ne pušta. Ti ga bukvalno zgrčenog izvadiš iz vode i ubaciš u čamac.

„On tako zgrčen posle nekog vremena pusti mamac, ti ga onda uhvatiš za leđa i vratiš ga nazad u vodu. Nema nekih velikih interakcija“, govori Spasojević za BBC na srpskom.

Međutim, nekoliko puta ga je rak, ne ostavljajući veće posledice, uštinuo, ali samo kada ga je dirao na obali.

„Ako mu se u plićaku približiš i hoćeš da ga uhvatiš rukom, on pobegne jer ne napadaju ljude i beže od nas. Eventualno bi neko nesrećnim slučajem mogao da stane na njega, pa te tad malo bocne, ali oni nisu direktna pretnja za ljude, što domaći, što strani“, dodaje.

U Srbiji se razlikuju domaće (autohtone) i strane (alohtone) vrste rakova, a Spasojević ih je viđao obe – najčešće rečnog raka latinskog naziva Astacus astacus i američkog – Orconectes limosus.

„Sretao sam astakusa na Dunavu i taj obično bira vodu sa većim protokom, sa kamenom podlogom, više kiseonika, manje zagađenja.

„Nalazio sam ga uzvodno i nizvodno od Novog Sada što je dobar znak, pošto se nizvodno od Novog Sada izlivaju komunalne vode“, kaže Spasojević, rođeni Novosađanin, koji sada živi u Beogradu i peca na Savi.

Strani rakovi kao štetočine

U Dunavu, Savi i Tisi živi američki rak – Orconectes limosus, invazivna vrsta koja je u Srbiju došla izvana i koja ugrožava život drugih vrsta u vodi jer prenosi gljivično oboljenje na domaće zglavkare, hrani se ikrom i drugom ribom.

„Nemci su ih doneli da bi nadomestili brzo nestajanje domaćeg raka, koji je bio pogođen kugom. Zatim je 1959. godine 9.500 američkih rakova ubačeno na tri lokaliteta u blizini Budimpešte, i od tada počinje njihovo širenje po rekama u okruženju“, rekao je za Novosti Ivo Karaman, biolog i profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu (PMF) u Novom Sadu.

U Srbiji se američki rak pojavio početkom dvehiljaditih – prvo u blizini Apatina, a onda i na Dunavu kod Novog Sada.

Spasojević, inače apsolvent biologije na PMF-u u Novom Sadu, ih stalno sreće kada peca u Vojvodini.

Kaže da ih je mnogo u kanalskom sistemu Dunav-Tisa-Dunav, kao i rukavcima Dunava, te ponekad deluje kao da je muljevito dno popločano njima.

Sa udaljenih terena je u Srbiju, odnosno Dunav, dospela i kineska kraba.

Ona se, kaže profesorka Miličić, brzo proširila Evropom nakon što je tokom prošlog veka preneta iz Kine.

Na ovaj prostor dolazi „incidentno – ispuštanjem balastne vode trgovačkih brodova koji putuju iz pravca Kineskog mora“, a retko i „pri uvozu za potrebe akvaristike“, navodi Miličić.

„Ova vrsta ima visok invazivni potencijal, a s obzirom da se hrani vodenim beskičmenjacima, ribljim jajima i ribljom mlađi, može imati negativan efekat na autohtoni živi svet, naročito na retke i ugrožene vrste.“

Video: Upoznajte ribu koja je svetska zvezda

Upoznajte Ovak, ribu koja je postala superstar tokom epidemije korona virusa

Borba za opstanak

Zbog velikog lova na rakove, njihova brojnost u prirodnim vodama je smanjena, postali su ugroženi, a neke vrste su dovedene do ivice iščezavanja, navodi Miličić.

Pored rakova, ugrožene su i sve druge životinje koje su povezane sa njima u lancu ishrane.

Poslednjih decenija se kvalitet površinskih i podzemnih voda izmenio, što je takođe dovelo do „dramatičnog pada prirodnih populacija“.

Stoga se javila potreba za njihovom zaštitom, naglašava profesorka.

U Srbiji je lov na rakove regulisan Zakonom o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda.

Profesorka Miličić kaže da su na spisku „strogo zaštićenih vrsta“ potočni rak – Austropotamobius torrentium, rečni rak Astacus astacus, pećinska vrsta Niphargus kragujevensis i druge.

Lov i korišćenje ovih vrsta je strogo zabranjen, osim u naučne svrhe „pod strogo ograničenim uslovima i sa odgovarajućom dozvolom“.

„Mnoge od tih vrsta su lokalni endemiti ili relikti, koji su u davnoj evolutivnoj i geološkoj prošlosti ove naše prostore koristili kao skloništa (refugijume) za vreme glacijacija, tj. ledenih doba.

„Usled izolacije, oni su do danas uglavnom zadržali gene i morfološki izgled svojih predaka, od kojih su najverovatnije postajale (divergirale) nove vrste“, dodaje.

Nemanja Spasojević kaže da pojedini ribolovci koriste rakove kao mamac i da uglavnom problem nastane zbog toga što većina ne ume da razlikuje domaću, zaštićenu vrstu od američkog raka.

Ipak, on smatra da domaćeg raka i riblji fond prvenstveno ugrožava čovek.

„Uvek su najveće štetočine ljudi – pod broj jedan ribokrađa i uništavanje mrestilišta, zatim zagađenje, pa tek onda alohtone vrste.“

Kaže da je iz nebrojano puta iz vode vadio bačene mreže, gume, džakove, čak i kolica iz supermarketa, i da je tu pronalazio slatkovodnog raka – nekada skrivenog, češće zarobljenog.

Cenjeni u svetu, skromnih mogućnosti kod kuće

Mihajlo Stanković smatra da u Srbiji nedostaje stalno praćenje i beleženje podataka o rakovima, te da postoje „veliki periodi preskakanja i odsustvo kontinuiteta“.

„Možemo pričati – ima ih ovamo, ima ih onamo, ali je pitanje od kada su ti podaci, da li je to realno stanje sada na terenu jer za relativno kratko vreme, par godina, može da se promeni kompletan sastav faune određenih grupa na nekom prostoru“, dodaje.

Kaže da su terenska istraživanja u Srbiji „vrlo slaba“, da se uglavnom obavljaju u okviru nekog međunarodnog projekta ili određene studije i da instituti i fakulteti ako nemaju projekte, „teško da će bilo šta na terenu uspeti da odrade“.

Entuzijazam za izučavanjem rakova ovde ipak ne jenjava, od fakulteta u Kragujevcu, Beogradu i Novom Sadu, do drugih naučnih instituta.

„Iako o njihovom postojanju većina ljudi malo zna, ove vrste predstavljaju značajan deo biodiverziteta Srbije, po kojima je teritorija naše zemlje poznata i veoma cenjena u svetskoj naučnoj javnosti“, zaključuje profesorka Miličić.

Pogledajte video o hrabrim spasiocima iz Australije