Životinje i priroda u Srbiji: Kad se zmija zavuče u kolevku za bebe i u saksiju na terasi

U svetskoj kinematografiji zmije su neretko predstavljene kao zastrašujući grabljivci koji kidišu na ljude, u Indiji ih pomoću instrumenta pungi hipnotišu, u Kini su horoskopski znak, a značajno mesto zauzimaju i u različitim religijama širom sveta.

Kod mnogih ljudi ovi gmizavci bude osećaj nelagode i straha, međutim, postoje osobe koji ne zaziru od njih, te kada ih pozovu u pomoć, zmije hvataju golim rukama i odnose ih nazad u prirodno stanište.

„Poslednji put je bilo sad, početkom oktobra, u jednom selu blizu Vranja, ispred škole u šahti sam našao leglo i izvlačio sam ih“, govori za BBC na srpskom Vladica Stanković, vatrogasac i sertifikovani hvatač zmija.

Zmije je nalazio na raznim mestima, a jednom, kaže, i u kolevci za bebe.

• Misterija zmija pronađenih u jastučnici
• Odmetnuti piton uplašio Zagrepčane, stručnjaci smiruju – „kao kad pobegne kanarinac“
• Piton pobegao iz stana u Francuskoj

Stanković kaže da ih je, iako je jesen, toplije vreme „isteralo na čistinu“, dok su vremenske prilike nekada dozvoljavale da ih hvata i tokom zimskih meseci.

U Srbiji postoji deset vrsta zmija, od kojih su tri otrovnice, a ostale iz porodice smukova.

Zavisno od vrste, široko su rasprostranjene – od ravničarskih predela, do većih nadmorskih visina na planinama Srbije.

„Uhvati me ako smeš“

Vladica Stanković, osnivač Udruženje za zaštitu gmizavaca i životne sredine „Poskok“ iz Vladičinog Hana, već petnaest godina hvata zmije.

Pronalazio ih je, kaže, na različitim mestima – od podruma i tavana, preko stepeništa, ormara i kreveta, do mašina za šivenje, motora zamrzivača i skutera.

„Najzanimljivija mi je ona u kolevci, dok je dete bilo tu. To je bilo u Vranju, pozvali su me ljudi, ja sam izašao i izvukao tu zmiju“, prepričava Stanković nesvakidašnji događaj s početka karijere.

Ipak, najteže je pronaći zmije koje su se sakrile negde u unutrašnjosti automobila, tvrdi Stanković.

„To su teške i najproblematičnije intervencije koje nekada po tri sata traju.

„Imam ja tu neku zglobastu kameru kojom svuda možeš da pogledaš, ali je to takva životinja da se svuda zavuče, u motorima automobila, u branicima i onda je tu muka.“

Pozivi su do sada uglavnom pristizali sa juga Srbije, ali je imao intervencije i u Novom Sadu, Beogradu, Sokobanji…

Pogledajte video: Da li biste držali zmiju kao kućnog ljubimca?

„Sve ih vraćam u prirodu, ne bih mogao pred Gospoda ako neku ubijem“

Stankovića ponekad angažuje Zavod za zaštitu prirode, koji mu je i dodelio sertifikat, kao što je bio slučaj u Boljevcu podno planine Rtanj, gde je u jednoj kući zapaženo leglo zmija.

Kaže da zmije dolaze u kuće tragajući za hranom, prvenstveno za miševima, a katkad i zalutaju, pa ukoliko pronađu skrovito i bezbedno mesto, tu ostanu dok ih ne vide.

U njegovom poslu, naglašava, najvažnije je prvo poznavati zmije i teren, a onda biti oprezan i obezbediti se.

„Moraš da znaš šta radiš, da budeš priseban, da imaš srce i pre svega moraš da voliš taj posao. Ako ne voliš to, ne obraćaš pažnju i nisi pedantan, onda ne vredi“, govori Stanković.

Zarad lične bezbednosti, otrovnice hvata u rukavicama, dok ostale grabi golim rukama.

Međutim, cilj je uvek isti – vratiti životinju u prirodu.

„Ja ne bih smeo pred Gospoda da se nekoj nešto desi. Ima tu i bolesnih, neka povređena, ja gledam da samo bude dobro i da je vratim u prirodu. To je najvažnije“, dodaje.

Godišnje u proseku uhvati od 80 do 100 zmija, od čega su kaže „98 odsto neotrovne“.

Međutim, pamti situaciju kada je morao da uhvati otrovnog poskoka koji se šćućurio u saksiji na terasi jedne kuće.

„Zove me neka žena usred bela dana i kaže: ,Dođi, molim te, poskok je u samoj saksiji’. Ja dođem, a on se stvarno umotao i stoji u saksiji.“

Dešavalo mu se da ga zmija tokom intervencije ugrize. Do sada je to, srećom, uvek bio neotrovni smuk.

Otkud zmije u oktobru?

Aleksandar Simović iz Srpskog herpetološkog društva „Milutin Radovanović“ kaže da je „aktivnost zmija u oktobru skroz normalna pojava za naše krajeve“, posebno posle veoma sušne druge polovine leta i malo padavina.

„Kako je krajem septembra i početkom oktobra bilo padavina, tako su i zmije (a i ostali gmizvaci) krenule da budu aktivnije, pa su ih stoga ljudi više primećivali“, objašnjava Simović za BBC na srpskom.

Kaže da je u toku period kada zmije love poslednje obroke pred zimski san – hibernaciju.

Međutim, ukoliko je toplo, neke vrste zmija se mogu videti i u novembru i decembru, blizu njihovih „zimovnika“.

Nakon izlaska iz hibernacije – u martu u nižim, u aprilu u višim predelima, zmije pred i tokom parenja, povećavaju aktivnosti, koje podrazumevaju i udaljavanje od hibernakuluma – mesta zimskog sna, gde mogu biti smeštene na stotine njih.

„Zatim na red dolazi i parenje, gde zmije mogu da se vide na najrazličitijim mestima bez previše obaziranja na okolinu, a često se može videti borba mužjaka za ženke kod određenih vrsta“, kaže Simović.

Meseci u kojima se najčešće viđaju u prirodi su april, maj i jun.

Simović kaže da je jedan od razloga vegetacija koja je „tek u početku razvijanja“, tako da ljudi mnogo lakše vide zmije.

Vrste zmija na Balkanu

Zmije iz porodice ljutica (otrovnica):

– Poskok (Vipera ammodytes), sreće se na teritoriji čitave Srbije južno od Save i Dunava. Od ostalih zmija ga razlikuje jasno izražen rog na vrhu njuške.

– Šarka (Vipera berus), severno od Save i Dunava živi na očuvanim staništima uz reku Savu, poput specijalnog rezervata prirode Obedska bara, na Fruškoj gori i Vršačkim planinama. Južno od ovih reka rasprostranjenost im je ograničena nadmorskom visinom od 1.200 metara, pa se sreću na Kopaoniku, planinama oko Vlasinskog jezera i na samom jezeru, Goliji, Staroj planini i drugim.

– Šargan (Vipera ursinii), živi na Kosovu, na Šar planini i Prokletijama.

Zmije iz porodica smukova:

– Belouška (Natrix natrix), rasprostranjena širom Srbije i uglavnom se može videti uz vodena staništa.

– Ribarica (Natrix tessellata), naširoko rasprostranjena i uslovljena vodenim staništima zbog ribe kojom se uglavnom hrani.

– Eskulapov ili šumski smuk (Zamenis longissimus), živi na čitavoj teritoriji Srbije, hrani se uglavnom glodarima i sreće se u naseljenim mestima.

– Stepski smuk (Dolichophis caspius), odgovaraju mu otvorenija i osunčanija staništa.

– Četvoroprugi smuk (Elaphe quatuorlineata), mediteranska vrsta koja naseljava krajnji jug Srbije.

– Šilac (Platyceps najadum), takođe mediteranska vrsta koja živi uz granicu sa Makedonijom.

– Smukulja (Coronella austriaca), sreće se od najviših do najnižih delova Srbije, a ljudi je zbog karakteristične šare, često mešaju sa šarkom.

Edukacija u školama, psihologija preko telefona

Stanković godinama gostuje po raznim mestima Srbije, gde drži predavanja o zmijama deci i starijima.

Ponekad mu u pomoć pritekne i kućni ljubimac Đole, loptasti piton, sa kojim se odlično razume, iako ne zna nemušti jezik.

Kaže da su za ovu temu posebno zainteresovani školarci, koje uči kako da razlikuju otrovne od neotrovnih vrsta zmija i kako da se ponašaju ako ih uoče u prirodi.

„Nisu problem deca koja se plaše nego ona koja su mnogo slobodna, ne obraćaju pažnju da li je otrovna ili nije, i lako mogu da priđu da je uzmu jer nemaju taj strah i opreznost.

„Zbog toga potenciramo edukaciju, da deca znaju da postoje otrovne i uvek naglašavamo da ne smeju sama da ih dodiruju“, dodaje Stanković.

Pogledajte video: Kako izgleda podrum pun zmija

Usled nedostatka finansija i fizičke udaljenosti, nije uvek u prilici da se nađe na licu mesta, stoga svakodnevno dobija telefonske pozive i veliki broj poruka na društvenim mrežama, uzvraćajući korisnim preporukama.

„Zovu usred noći istraumirani, pa ja pričam sa njima, posavetujem ih preko telefona, kažem im da mi pošalju slike da vidim da li su otrovne ili nisu. Onda ih oslobodiš i budeš veliki psiholog.“

Na terenu je takođe prisustvovao situacijama kada je ukućane trebalo smiriti jer se, naglašava, dešavalo da ljudi „vrište, kukaju i plaču“.

„Ja uvek sklonim ljude sa strane dok odradim posao. Nikada nije bilo problema jer većinom svi beže i sklanjaju se, retko ko priđe“.

Šta uraditi ako vas ujede otrovnica?

Prema saznanjima Srpskog herpetološkog društva „Milutin Radovanović“, u Srbiji ne postoje objedinjeni podaci o ujedima otrovnih zmija, njihovom tretiranju u zdravstvenim ustanovama i eventualnim posledicama koje ujedi imaju na ljude.

Do ujeda zmije uglavnom dolazi kada čovek slučajno stane ili spusti šaku na nju.

„Ako je uznemirena zmija će uvek pokušati da se pomeri, odnosno pobegne, nikada neće krenuti na čoveka sa namerom da ga ujede bez razloga, jer nas ne gleda kao plen.“

„Ukoliko je u neposrednoj blizini i dalje je mirna i neuznemirena, dovoljno ju je samo zaobići, a ukoliko je to nemoguće, potrebno je napraviti nekoliko jačih vibracija, kako bi se uplašila i otišla u zaklon koji je obično u blizini“, objašnjava Simović.

Poskok i šarka imaju sličnu jačinu otrova, ali je poskok zmija koja uglavnom ujeda u prirodi jer se najčešće sreće, smatra on.

Ukoliko dođe do ujeda, prva pomoć koja se primenjuje je istiskivanje mesta ujeda do pojave sukrvice.

Rana se ne sme isisavati jer postoji šansa da u usnoj duplji postoji ranica preko koje otrov može da uđe u krvotok.

Istisnuti otrov koji je ostao na površini kože treba obrisati suvom maramicom ili ubrusom.

Osoba koju je ujela zmija treba da pije što više vode i nijedan drugi napitak, dok je mesto ugriza, po mogućnosti, potrebno tretirati hladnim oblogama.

Važno je da se ujedena osoba umiri. Panika, nagli pokreti ili trčanje ubrzavaju cirkulaciju krvi čime doprinose širenju toksina kroz organizam.

Podvezivanje je moguće samo u izuzetnim slučajevima i uz mere opreza, jer nepravilna primena može da dovede do velikih posledica.

Nakon ukazivanja prve pomoći, ujedenu osobu treba sprovesti do prve bolnice.

Simptomi koji se javljaju prilikom ujeda su znojenje, slabost, ubrzano disanje, dijareja, povraćanje i gubitak svesti.

Tragovi ujeda obično krvare, javlja se oteklina, utrnulost i crvenilo.

Prilikom ujeda otrovnica, smrtni ishodi su veoma retki, navode u društvu „Milutin Radovanović“.

Na otrov su osetljiva deca i stariji, kao i alergične, hronično obolele i osobe slabog imuniteta.

• Princeza ili superheroj – lična karta za pronalaženje ljubimaca
• Zveket rakovih klešta u vodama i barama Srbije
• Ima li odbrane od smrdibuba

Od ugriza do jelovnika

Sa zmijama se od malena susretao i o njima od starijih u rodnom selu Makrešane pokraj Kruševca slušao i Aleksandar Stojadinović.

„Viđao sam ih još kao mali kada smo se igrali u šumi, onda na njivi i livadi dok je otac kosio, a i kada smo išli da se kupamo i po barama i rekama u blizini“, kaže 42-godišnji Stojadinović za BBC na srpskom.

U srednoj školi jedna od rekreativnih aktivnosti koje je upražnjavao bilo je hvatanje ribe rukama, kada ga je prvi put ujela neotrovna zmija – belouška.

„Ništa ne vidiš, naročito u bari ili ispod panja, i oslanjaš se na to što pipneš. Ja sam je nekako zakačio i ujela me. To mesto je pocrvenelo, nešto slično kao kad te ujede pauk.“

Zmija ga je, kaže, ugrizla i u vojci, tokom 1999. godine, na vežbama preživljavanja u selu Gornji Babeš, nedaleko od Gadžinog Hana. Ovog puta je to bio smuk.

„Ulovili smo ga i ja sam bio neoprezan dok sam ga držao oko glave, jer je naporno držati zmiju od dva metra dužine, koja se konstantno uvija. Odjednom je okrenuo glavu, ujeo me za zglob i pustio mi krv“, prepričava Stojadinović.

Nekoliko narednih dana je bio na terapiji antibioticima jer se rana inficirala.

Tokom vežbi na odsluženju vojnog roka, bili su prinuđeni da se u prirodi snalaze kako su znali i umeli, ubirajući jestive plodove i loveći životinje ne bi li se prehranili.

„Tada sam probao smuka. Govorili su mi da podseća na piletinu, međutim ima jedinstven ukus iako je pun kostiju kao riba“, dodaje.

Prema Pravilniku o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva, danas to nije moguće jer su „poskoci zaštićena vrsta, dok su ostale vrste zmija strogo zaštićene“, navodi Aleksandar Simović.

Po povratku iz vojske Stojadinović je imao blizak susret i sa omanjim poskokom, dok je usred letnjeg dana sa prijateljem brao pečurke u šumi.

„Prolazili smo kroz niže rastinje i isprepletane grane, a ja sam nosio kačket. Kako sam zakačio granu, on je prešao na kačket i uvio se“, opisuje on.

„Primetio sam da ga imam na glavi tek kada je krenuo da sikće. Tada sam lupio kačket, okrenuo da vidim šta je i kada sam video da je poskok, pobegao sam od straha“.

Kačket je ostavio u prirodi, ali nezaboravnog iskustva se i dalje seća i kroz osmeh ga prepričava.

Aleksandar Simović kaže da se poskoci često krajem leta i početkom jeseni penju na niže rastinje i drveće gde u zasedi čekaju ptice kojima se, između ostalog, hrane.

„Često i padnu kada sih čovek uznemiri, pa otuda ljudi misle da oni skaču i da ih ,gađaju za vrat'“, dodaje on, razotkrivajući jedan od mitova o poskocima.

Ovakvo iskustvo, kao i ona iz detinjstva i vojske, Stojadinovića je naučilo da u prirodu ne odlazi bez „dugih pantalona i tvrde obuće“, kao i da „pazi gde staje i kuda ide“.

Pogledajte video: Pčele kao terapija protiv stresa i anksioznosti

„Zmije su veliki čistači prirode“

Iako se govori o tome da je ove godine u prirodi više zmija nego ranije, Aleksandar Simović kaže da je to priča koja se ponavlja u medijima svake godine.

„U poslednjih desetak godina na lokalitetima na kojima mi radimo populaciona istraživanja nismo primetili prevelike promene u brojnosti zmija.

„Naravno, u prirodi se sve balansira, pa ukoliko se poveća količina hrana, raste i broj jedinki koji konzimiraju tu istu hranu“, dodaje.

Hvatača zmija, Vladicu Stankovića, mori briga da njegovom zanimanju nedostaju „nova lica, da se priča širi“.

Međutim, još nije klonuo, te nastavlja da hvata ove gmizavce i širi znanje o njima.

„Kad bi ljudi znali koliki je značaj zmija, koliko na dnevnom nivou one očiste glodare i koliko je to veliki čistač u prirodi, tek tada bi je više poštovali“, rekao je Stanković.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]