Većina sisara, uključujući i naše najbliže rođake, ima krznene kapute. Zašto smo mi onda izgubili naše?

Kada bi neka vanzemaljska rasa došla na Zemlju i postrojila ljude u vrstu zajedno sa svim drugim primatima, jedna od prvih razlika koju bi oni mogli da primete – uz uspravno držanje i jedinstven način komunikacije – bila bi očigledno njihova tela bez krzna.

Uistinu, u poređenju sa drugim sisarima ljudi upadljivo nemaju dlake (sa izuzetkom pojedinaca). Samo još poneki sisari dele ovo svojstvo – među njima su i gole krtice, nosorozi, kitovi i slonovi.

Ali kako smo mi zapravo završili tako goli? Da li nam to donosi neku korist danas? I kako onda objašnjavamo prisustvo guste i bujne dlake na nekim delovima našeg tela?

Naravno, ljudi u stvari imaju dosta dlakavih površina: u proseku imamo otprilike pet miliona dlakinih folikula na površini tela.

Skoro sve folikule na ljudskom telu proizvode nežniju dlakavost, fine, kratke, ufrćkane dlake koje rastu iz plitkih folikula, drugačije od dubljih i debljih, terminalnih dlaka koje možemo da nađemo samo na glavi i (nakon puberteta) ispod pazuha, intimnim delovima tela i, uglavnom kod muškaraca, na licu.

„Tehnički govoreći, dlake imamo po celom telu, jedino što se tu radi o minijaturizovanim folikulama“, kaže Tina Lasisi, biološkinja i antropološkinja sa Univerziteta Južne Kalifornije koja se specijalizovala za nauku o dlaci i koži.

„One su toliko minijaturizovane da nam funkcionalno više ne pružaju zaštitu“.

Naučnici ne znaju definitivno razlog zbog kojeg je došlo do promene iz gušćeg, grubljeg krzna u velusnu dlakavost, a ne znaju ni kada se to dogodilo. Ipak, neke teorije navode na ono što je moglo da izazove gubitak dlaka.

Najdominantnije mišljenje među naučnicima je nazvano hipotezom „hlađenja tela“, koja je poznata i kao hipoteza savane. Ona upućuje na rastuću potrebu ranih ljudskih bića za termoregulacijom tela koja je bila pokretač procesa gubljenja krzna.

U vreme pleistocena, Homo erektus i kasniji hominini su započeli uporan lov u otvorenoj savani – satima goneći plen ne bi li ga izmorili i bez potrebe za sofisticiranim oružjem za lov koje se tek kasnije pojavljuje među fosilnim ostacima.

Ovakvo iscrpljivanje je za njih bilo rizično zbog pregrevanja – pa otuda i gubitak krzna, što im je omogućilo efikasnije znojenje i rashlađivanje bez potrebe za odmaranjem.

Ljudi su počeli da nose odeću sa krznom kao zaštitu od hladnoće – ali naučnici i dalje ne znaju kada se to tačno desilo

Dokaz za ovu teoriju takođe dolazi iz studija koje su pronašle okidač za neke gene odgovorne za to da li će se određene ćelije razviti u znojne žlezde ili folikule.

„Sve te stvari su povezane na razvojnom putu“, kaže Lasisi.

„Ukoliko to posmatramo u kombinaciji sa nekim procesima za koje smo mogli da zaključimo da su povezani sa genima koji su povećali pigmentaciju kože, onda sa popriličnom sigurnošću možemo da ustanovimo da se pre oko jedan i po do dva miliona godina… desilo to da smo izgubili dlakavost.“

Slična teorija iz 80-ih godina kaže da je prelazak u uspravan, dvonožni položaj umanjio prednosti krzna zbog reflektujućeg zračenja naših tela. Pošto se bolje znojimo bez krzna, ovako je bilo relativno korisnije nego sa krznom.

Ali dok ova hipoteza na prvi pogled izgleda kao da ima smisla i da bi mogla da se uzme u obzir, ona ne funkcioniše u nekim drugim oblastima, tvrdi Mark Pagel, profesor evolucione biologije na Univerzitetu u Redingu.

„Kada proučavate sopstvenu telesnu temperaturu u periodu od 24 časa, vidite da noću gubimo mnogo više toplote nego što želimo, tako da je posledica gubljenja krzna ta da nam sve vreme na neki način nedostaje energija“, kaže on.

On takođe napominje da veći deo ljudske populacije već desetinama hiljada godina ne trči za plenom do iznemoglosti, pa mu opet krzno nije ponovo izraslo, bez obzira na to u koliko hladnim predelima ovog sveta živimo.

Lasisi, međutim, kaže da bi hipertermija – abnormalno visoka telesna temperatura – verovatno bila mnogo veći problem nego hipotermija u ekvatorijalnoj Africi u kojoj su ljudi evoluirali.

„Čini mi se da je jača težnja da se ne pregrevamo, nego potreba da nam bude toplo.“

Ona takođe ističe da mnoga genetska svojstva mogu da budu kanalisana – komplikovano je izvesti evoluciju u suprotnom smeru – i da su ljudi, u trenutku kada su stigli do hladnijih predela, razvili druge tehnologije koje su im čuvale toplotu, kao što su vatra i oblačenje. Takođe su, veruje se, razvili i druge psihološke adaptacije na hladnoću kao što je adaptacija na smeđu mast, dodaje ona.

Pagel i njegov kolega Volter Bodmer sa Univerziteta Oksford su 2003. godine izneli još jedno objašnjenje za rani gubitak krzna kod ljudi i nazvali ga ektoparazitskom hipotezom. Njihov argument je bio da primat bez krzna ima i manje parazita, što je bila ogromna prednost.

„Ako se osvrnete oko sebe, ektoparaziti su (i dalje) ogroman problem u vidu muva koje ujedima prenose bolesti“, kaže Pagel.

„A sve te muve su obučene da slete i da žive u krznu i da u njega polažu svoja jaja…Paraziti su verovatno bili najsnažnija sila u našoj evolucionoj istoriji, a i dalje su.“

Pagel kaže da se još uvek „nije pojavilo ništa novo što bi nas navelo da preispitamo“ ovu hipotezu, još od kako su on i Bodmer prvi put izašli u javnost sa njom.

kosa — Kosa na našim glavama je ostala na onim mestima na kojim su rani ljudi imali svoje krzno – verovatno kao zaštitu od solarnog zračenja

Lasisi kaže da ona ne bi isključila mogućnost postojanja i drugih faktora koji su doprinuli ovom gubitku.

„Ali stvarno bi trebalo da se zapitamo zašto se ovo desilo samo ljudima, a ne i šimpanzama, bonobo primatima ili gorilama?“, kaže ona.

„Ja sam sklonija fokusiranju na hipotezu koja bi bila u stanju da nam objasni ponašanje ili migracije koje su dovele do toga da se ljudi razdvoje od ostalih majmuna i zašto su zbog toga izgubili krzno“.

Jedan od faktora bi mogla da bude i odeća sačinjena od krzna drugih životinja koju su mogli da peru i skidaju po potrebi. Ovo bi gubitak krzna moglo da smesti u period od pre 100 – 200 hiljada godina, mnogo kasnije nego što nas na to navodi hipoteza o hlađenju, što se bazira na prvom pojavljivanju ljudskih vaši koje žive samo u odeći.

Pagel kaže da je on sklon da poveruje da se ova vremenska procena odnosi na najveći deo krzna, iako „niko to zaista ne zna“, jer se kosa veoma retko fosilizuje.

Čarls Darvin je, u međuvremenu, mislio da se gubitak krzna odigrao zbog polne selekcije – naši preci su jednostavno više voleli svoje supruge sa manje dlaka. U današnje vreme, najveći deo naučnika odbacuje ovu teoriju kao primarni razlog za gubitak krzna.

Ali kada se bavimo pitanjem ljudske dlake, jedno očigledno pitanje se stalno ponavlja: zašto i dalje imamo kosu na glavi, intimnim delovima i ispod pazuha?

,,Ono što se čini da ima smisla je da su ljudi zadržali kosu i čak je i održavali dugačkom i kovrdžavom da bi umanjili toplotu sunčevih zraka“, kaže Lasisi koja je proučavala ovu temu u svojoj doktorskoj disertaciji (njen rad će uskoro biti i objavljen).

Preciznije, čvrsto umotana ljudska kosa ima zamršenu strukturu koja vazdušne džepove ostavlja otvorenim i dozvoljava veoma efektno raspršivanje toplote i umanjenje količine vreline koja stiže do same lobanje, kaže ona.

„Što više prostora ostane između mesta koje je prvo na udaru solarnog zračenja, dakle vrha vaše kose, i onoga što želite da zaštitite, što je vaša lobanja – bolje za vas“.

Ove šimpanze su spašene od zlostavljanja, i sada hodaju kao ljudi

Hipoteza o vodenom majmunu

Još jedna, neverovatna teorija stiže kroz hipotezu o vodenom majmunu koja se po prvi put pojavila 1960. godine.

Prema ovoj teoriji, majmuni koji su eventualno postali ljudi su se odvojili od ostalih primata tako što su se adaptirali na uslove života u vodi.

Adaptacije koje su se pojavile zbog ovog procesa na modernim ljudima su gubitak dlaka i dvonožnost.

Šta ovde predstavlja problem?

„Antropološki, ne postoji ni trunka dokaza da smo evoluirali na plažama ili u blizini voda, to jest da smo uopšte imali ovu vodenu fazu“, kaže Pagel.

„Na žalost“.

Drugi naučnici ukazuju na to da polu-vodeni sisari, poput vidre ili vodenog pacova imaju ekstremno debelo krzno, pa se onda postavlja pitanje zašto bi ljudi u takvim uslovima gubili svoje krzno?

Što se tiče stidnih dlaka, kao i onih ispod pazuha, Lasisi smatra da se radi ili o usputnom proizvodu evolucije ili potencijalnom ostatku koji smo nasledili od predaka primata koji su koristili feromone u cilju međusobne komunikacije.

Feromoni su hemikalije koje životinje izluče, poput sekretom i tako utiču na ponašanje drugih pojedinca, postoje alarmni ili seksualni feromoni, ali nema nijednog solidnog dokaza da ljudi danas to koriste.

Bez obzira na to šta je izazvalo gubitak ljudskog krzna, jedno je vrlo verovatno: to se desilo u isto vreme kada su rani ljudi stekli tamnu pigmentaciju kože, tamo gde su ranije dlake na telu bile neophodna zaštita od UV zračenja.

„To je jedino logično zaključivanje“, kaže Lasisi.

„Moguće je da su neki ljudi jednostavno počeli da se rađaju sa telima koja su bila bez dlaka, a da je zatim usledila adaptacija u tandemu sa sticanjem tamnije kože kod nekih ljudi. A moguće je i da je došlo do postepene redukcije dlakavosti koja se odigravala u skladu sa postepenim povećanjem pigmentacije kože.“

Iako je interesantno razmatrati način na koji smo izgubili krzno, to je sve manje relevantno u odnosu na život koji vodimo danas. Ipak, istraživanja pokazuju da takvo saznanje može da ima implikacije za one ljude koji se suočavaju sa neželjenim gubitkom kose – ćelavljenjem, gubitkom kose usled hemioterapije ili drugih poremećaja koji uzrokuju gubitak kose.

Početkom ove godine Nejtan Klark, genetičar sa Univerziteta Juta i njegove koleginice Amanda Kovalčik i Marija Čikina za Univerziteta Pitsburg, pregledali su 62 sisara, među njima i ljude, ne bi li pronašli genetske promene koje su sisari bez krzna međusobno delili do gubitka svog krzna.

Ustanovili su da ljudi imaju gene za krzno koje prekriva celo telo, ali da naša genska regulacija trenutno sprečava njihovo ispoljavanje.

Utvrdili su i da vrste koje gube dlakavost to rade uporno menjajući isti set gena, kao i nekolicinu novih gena koji učestvuju u tom procesu.

„Neki od tih (novih) gena još uvek nisu tretirani, jer se ljudi nisu mnogo bavili genskim testiranjem prisustva ili odsustva dlakavosti u prošlosti“, kaže Klark.

„Oni bi mogli da budu glavni kontrolori koji bi nekom manipulacijom mogli da u budućnosti omoguće stimulaciju rasta kose“.