Dušan Stojanović i Mihajlo — Dušan Stojanović i magarac Mihajlo

Ko je imao priliku da sretne i mazi magarce, zna koliko se sete i topline krije u njihovim kestenjastim očima.

Ipak, malo ko je video ovu životinju kako plače.

To je doživeo Nišlija Dušan Stojanović prošle nedelje kada je Mihajla, petogodišnjeg magarca, sačuvao od sigurne smrti – u klanici.

Dušan je od prijatelja čuo da jedan čovek želi da proda magarca ili da ga „da za kobasice“.

Pošto je vlasnik prihvatnog centra za životinje, otišao je kod njega rešen da ga spase.

Prijateljstvo počelo glavom na stomaku

Razgovarali su, magarac je mirno pasao travu, sve dok se nije desilo nešto što Dušan u dosadašnjoj karijeri nije imao prilike da vidi.

„Pričamo nas dvojica i magarac u tom trenutku podiže glavu i počinje kao da njače i prilazi i naslanja mi glavu na stomak.

„Ja ne mogu da verujem, krećem da ga mazim, nikad evo koliko 15 godina kako radim, takva situacija mi se nije desila, mene je to toliko pogodilo“, opisuje Dušan trenutak kad je potpuno prelomio da će životinju povesti sa sobom.

Ipak, to je bio tek početak.

Čovek je pristao da ga proda „na kilo“, te su zajedno otišli do vage u selu.

„Kad smo ga utovarili u prikolicu on počinje da plače, kreću suze.

„Verovatno je osetio da se nešto dešava“, prepričava Dušan za BBC.

Mihajlo nije bio vezan za tog vlasnika, kod njega je proveo svega nekoliko dana.

„Sve vreme, kad smo završili to merenje, njemu kaplju suze, to prvi put vidim“, opisuje potresnu scenu kada ga je zamolio da ga povede koju je snimio telefonom.

Kad su stigli u prihvatni centar „ZOO kutak“ zavladao je muk, što nije uobičajeno.

„Ušli smo na kapiju, tišina. Obično sve životinje reaguju kad stigne neka nova, ovo je bio totalni tajac“, prepričava Dušan.

Odahnuo na ulazu

A novopridošla životinja je odahnula – bukvalno.

„Drugi magarac je prišao, ponjuškao ga i ovaj je samo udahnuo i izdahnuo, kao `uf, e sad sam na sigurnom`.

„Cela situacija je bila neverovatna, ja sam se naježio i pomislio `Bože, ne mogu da verujem`“, prepričava Dušan.

Dok je bio na povocu prethodnog vlasnika otimao se, a sa njim je, kaže, hodao mirno – „kao da se poznaju 10 godina“.

„Kad sam ga izveo iz prikolice, sa dva prsta sa povodnikom sam ga pustio u dvorište“, dodaje.

Kakvu intuiciju imaju životinje Dušan ja spoznao i kod drugih vrsta, ali ovo je bilo iznenađenje i za njega.

Koliko je saznao, magarac je prethodno korišćen za vuču i jahanje.

Kada je njihova priča postala hit na društvenim mrežama pojavili su se komentari da to nisu suze, nego infekcija – konjuktvitis, što Stojanović odbacuje kao mogućnost.

„Zna se kako konjuktivitis izgleda, prati ga gnojni iscedak, radio sam u veterini i radim i dalje.

„Ovo su suze koje kaplju“, ističe on.

„Samo je pitanje da li su suze radosnice ili je bio zbunjen, jer nije znao gde će da ide.

„Posle toga, ne možete da verujete koja radost, pozovem ga a on prilazi“, zadovoljno prepričava 34-godišnjak koji životinje voli odmalena.

„ZOO kutak“ kao način života

Dušan je završio srednju veterinarsku školu, a zatim diplomirao stočarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Nišu.

Sada se više bavi brigom o zaštićenim vrstama i ugroženim egzotičnim ljubimcima.

Pre 12 godina je sa saradnicima pokrenuo udruženje „ZOO planet“ koje je četiri godine kasnije nastanjeno u mestu Kamenica nadomak Niša.

„Odlučio sam da je to moj život i da me to ispunjava u svemu“, kaže Stojanović.

Danas u njegovom „ZOO kutku“ boravi 180 životinja – više od 30 vrsta.

Pored pet magaraca, tu su i srndaći, konji, činčile, zečevi, ptice – rode, čapljem sove, orlovi.

Sve više posetilaca dolazi vikendima, a oni su ujedno i pomagači prebivališta, pošto se mahom tako finansiraju.

Stojanović redovno posećuje seminare da proširi sopstveno znanje, a drži i edukative radionice.

„To mi je i posao i život, i ja živim gore u prihvatilištu“, kaže kroz osmeh.

„Tu većinu vremena provodim, jer mora da se dežura noću i neko mora stalno da bude prisutan“, dodaje.

Dušanu su omiljene životinje konji.

Još kao dečak je trenirao jahanje, posle je završio kurs za trenera konjičkog sporta.

Pohađao je i seminare za prvu pomoć životinjama, ali sarađuju sa svim veterinarskim ambulantama, kao i republičkim zavodima i inspekcijama da bi sve bilo kako treba.

Neretko životinje koje sugrađani pronađu donesu kod njih, bolesne ili povređene.

„To su na primer mladunci ptica koje ispadnu iz gnezda.

„Dosta divljih životinja sad živi u urbanoj sredini, zato što se sela gase, izvor hrane im nije dostupan i neke sad borave u parkovima, na krovovima zgrada“, objašnjava Stojanović.

Na tim mestima i pored auto-puta pronalazili su vetruške, sokolove, kao i mišare.

„Kad je bila pre dva meseca ona velika oluja roda je udarila u krov kuće i pala u dvorište ljudima.

„Oni su pozvali nas, naša ekipa je preuzela, ali u većini slučajeva građani sami donose životinje“, navodi Stojanović.

Njihovo udruženje je među prvima te vrste u državi, a pokrivaju celu jugoistočnu Srbiju.

Donose im dosta ljubimaca – veverice, papagaje, patuljaste zečeve – kad ih se vlasnici „zasite“.

Oni životinje sterilišu i kastriraju i daju na dalje udomljavanje, uz određene uslove.

„Želimo da odu kod sigurnih vlasnika koji će se o njima brinuti kako treba, do kraja njihovih života“, dodaje on.

Bolje ne uzimati ljubimce, nego ih brzo napustiti

Često je držao radionice deci i odraslima – da se dobro informišu o nekoj životinji pre nego što ih uzmu za ljubimce.

Važno je, kaže, znati koliko ta životinja živi, koje uslove zahteva i ostale pojedinosti.

„Trudimo se i dajemo savete ljudima.

„Uspeli smo da odgovorimo ljude zato što nemaju neko slobodno vreme, žive u stanu – bolje da ne uzmu životinju, nego da je uzmu i posle par meseci čuvanja je napuste“, zaključuje Stojanović.

U niškom „ZOO kutku“ dosad je zbrinuto 5.500 životinja.

Mihajlo je kod njih stigao pre tačno sedam dana.

Još je u izolaciji, ali za dve nedelje počeće da se viđa sa novim komšijama.