Tragovi risa i mrkog medveda po šumskim i planinskim stazama ili let orla krstaša nad ravnicom su izuzetno retki, ali se još mogu videti u pojedinim delovima Srbije.
Sve ove životinje pripadaju ugroženim i ranjivim vrstama sa ovog prostora.
Lista je mnogo duža, međutim, a budućnost za pojedine vrste izuzetno neizvesna.
„Stanje nije dobro, naš odnos prema divljim vrstama nije odgovoran, ne sprovode se adekvatno zakonske mere i nema dovoljne kontrole na terenu“, kaže Goran Sekulić iz Svetske fondacije za prirodu (WWF), za BBC na srpskom.
Na listi ugroženih i ranjivih životinja u Srbiji su desetine sisara, ptica, vodozemci, gmizavaca, riba, insekata i drugih vrsta.
Broj jedinki određenih vrsta je toliko mali da im preti izumiranje, dok neke populacije beleže porast, što biolozima daje nadu.
- Evropa je zaštitila veliki broj divljih životinjskih vrsta – izveštaj
- Kako vi možete pomoći ugroženim životinjama Srbije
- Da li su ugrožene ptice na vojvođanskim njivama
‘Orlovi jedva lete’
Na listi ugroženih i ranjivih životinja u Srbiji nalazi se i veliki broj ptica.
„Naše populacije su praktično vezane za one u Rumuniji i Mađarskoj kao što je slučaj sa velikom dropljom“, objašnjava Milan Paunović, muzejski savetnik u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu, za BBC na srpskom.
U Srbiji, na severu Banata, živi manje od deset velikih droplji.
Nalaze se u Specijalnom rezervatu prirode „Pašnjaci velike droplje“, koji zahvata teritorije opština Čoka, Novi Kneževac i Kikinda.
Oko deset jedinki je ostalo i u redovima orla krstaša, ptice koja krasi grb Srbije.
Situacija se znatno poboljšala u odnosu na 2016. kada je u zemlji postojalo samo jedno gnezdo ovih orlova, koje su čuvali i ornitolozi, takođe na severu Banata, na tromeđi granice Srbije, Rumunije i Mađarske.
„Čuvali su straže kod gnezda da bi svaku eventualnost predupredili, poput ispadanja mladunca iz gnezda, krađu, krivolov i tako da su uspeli da održe te vrste“, ističe biolog Paunović.
Sada se, kaže, radi i satelitska telemetrija, odnosno praćenje ugroženih vrsta ptica odašiljačima – na osnovu dobijenih podataka prave se planovi za dalju zaštitu.
- Hrabri let orlova od Srbije do Afrike – kako su Vid i Ognjenka raširili krila
- Beloglavi sup Dobrila voli selfije i ljude
- Pomor zaštićenih ptica u Banatu – „ako one ne prežive, ni nama se ne piše dobro“
Glodari – tekunica i stepski skočimiš
Budućnost je neizvesna i za glodare, posebno za stepskog skočimiša i tekunice.
Stepski skočimiš otkriven je krajem 1970-ih u Deliblatskoj peščari, u južnom delu Banata, koja je ujedno i jedino njegovo poznato nalazište na prostoru Srbije.
Ovaj mali glodar, kao i tekunica, našao se 2009. na poštanskoj marki, a svega četiri godine ranije za njim je počela intenzivna potraga koja do danas traje.
„Od tada ne možemo da ga nađemo, što ne znači da je nestao“, ističe biolog Paunović.
Ugroženom se u Srbiji smatra i tekunica, glodar iz porodice veverica, koja u malom broju naseljava više lokacija u Vojvodini, a živi i oko Vlasinskog jezera na jugu i na Staroj planini na istoku Srbije.
Jedan od razloga koji je doveo gotovo do izumiranja tekunice i stepskog skočimiša je uništavanje njihovog staništa, stepskih predela sa niskom travom i retkim drvećem i žbunjem.
Paunović kaže da je toga došlo usled „odsustva stočarstva“ na ovim terenima.
Stepe zato zarastaju u šiblje, visoku travu i drugo rastinje, što ovim vrstama ne odgovara.
„Tekunica se za razliku od stepskog skočimiša zadržala na fragmentima stepskih predela u Vojvodini, ali je problem što su oni razuđeni i što između njih nema koridora i konekcije.
„Tako da su osuđene da se na tim ostrvcima razmnožavaju u srodstvu i to značajno pogoršava sposobnost malih populacija da prežive, te one same po sebi onda izumiru“, objašnjava doktor bioloških nauka.
Još jedan problem sa kojim se susreću je uticaj čoveka – odnosno pretvaranje pašnjaka u njive i uzoravanje ovih terena, što ih takođe ugrožava.
Krupne zveri – mrki medved i ris
Među ugroženim i ranjivim životinjskim vrstama u Srbiji spadaju i pojedine velike zveri poput mrkog medveda i risa.
„Oni imaju kategoriju ranjivih vrsta, to znači da su za sada populacije stabilne, međutim svaka mala promena može da dovede do regresije brojnosti i rasprostranjenja“, objašnjava biolog Paunović.
Kaže da se porast populacije ovog planinskog gorostasa kod nas beleži od 2002. godine kada je zabranjen lov na tu životinju.
Ovde žive tri populacije mrkog medveda – dinarsko-pindska, staroplaninska i karpatska, a njihovo prisustvo zabeleženo je u različitim krajevima Srbije.
„Pojava medveda u poslednje vreme u Šumadiji, Valjevskom kraju, na Rudniku, Kopaoniku, Staroj planini, pa čak i u Banatu imamo jedan slučaj, to je sve dokaz da se medvedi polako vraćaju u nekadašnja staništa“, naglašava mamaliolog.
U Srbiji je, dodaje, 2004. i 2005. godine bilo nešto više od 50 jedinki, dok „oprezna procena“ govori da ih sada ima više od 120.
Najgušća populacija je na planini Tari, na zapadu zemlje, i na Kosovu.
Pogledajte video o mrkom medvedu:
Međutim, do ovih podataka je izuzetno teško doći jer je „individualna teritorija medveda velika i stalno kruže“.
„Kada s one strane Drine sazreju kruške i drugo voće pre nego kod nas, odu tamo da jedu, a onda kada sazru u Srbiji, dođu ovamo.
„Sve zavisi od sezone i nikad ne može sa sigurnošću da se kaže koliko ih imamo jer nismo ograđeni, životinje slobodno cirkulišu i dobro je da je tako“, ocenjuje Paunović.
Zbog toga što, kao i druge životinje, ne poznaju državne granice, medvedi predstavljaju „međunarodni problem“ koji iziskuje „integralnu zaštitu“ i regionalnu saradnju.
„Populacije medveda delimo sa okolnim zemljama i neophodno je da zajedno delujemo oko zaštite“, kaže Paunović.
Dodaje da sa kolegama sa Biološkog fakulteta u Beogradu imaju projekat „markiranja medveda“, kojim prate njihovo kretanje, što je „od velikog značaja za očuvanje vrste“.
U odnosu na medveda, u znatno nezavidnijem položaju je ris – najveća mačka koja se može sresti u divljinama Srbije.
Srbiju nastanjuju dve populacije risa – balkanski, na jugu i jugozapadu zemlje i karpatski, u istočnoj Srbiji.
Broj karpatskog risa raste, na uštrb balkanskog, čije jedinke naseljavaju Albaniju, Severnu Makedoniju, Crnu Goru i Grčku.
„Želja naučne javnosti je da se očuva autohtoni balkanski ris.
„Postoji bojazan da karpatski koji nadire, širi mu se teritorija i brojnost, na jug i zapad Balkana asimiluje balkanskog risa“, objašnjava Paunović.
Njegov opstanak ne ugrožava samo druga populacija risova, već i čovek.
„Na jugu i zapadu Balkanskog poluostrva ris je proganjan, a ta populacija je praktično nestala iz cele Bosne, Slovenije i Hrvatske.
„A osim prodora karpatskog risa prirodnim putem sa istoka prema jugu, imamo i prodor karpatskog risa naseljenog iz Slovačke i Češke u Sloveniju, sa zapada na jug i tako teži da ugrozi balkanskog risa“, ističe Paunović.
Kaže da je gruba procena da balkanska populacija ove zveri broji do 40 jedinki, od čega je desetak u Srbiji, dok u zemlji živi između 50 i 80 karpatskih risova.
Zašto pojedine vrste nestaju sa prostora Srbije?
Razlozi postepenog nestanka pojedinih vrsta sa naših prostora leže prvenstveno u uništavanju njihovog staništa, smatra Goran Sekulić iz Svetske fondacije za prirodu (WWF).
Seča šuma, pretvaranje stepa u oranice, isušivanje vlažnih predela, samo su neki od postupaka kojima čovek uništava domove mnogih divljih vrsta.
„To je primarni razlog, a drugi je direktno ugrožavanje kroz ilegalnu prodaju nekih vrsta, kao i uznemiravanje, povećano prisustvo ljudi u nekim turističkim centrima koje su u zaštićenim područjima i drugo“, govori Sekulić.
Brojne divlje vrste ugrožava i krivilov, gde se koriste i razna nedozvoljena sredstva kako bi se životinja uhvatila.
Jedna od njih je i takozvana vabilica – zvučni mamac za prepelice, vrstu ptice koja, iako ne pripada kategoriji ugroženih i ranjivih vrsta, postaje sve osetljivija.
Ptice, ali i druge životinje, umnogome stradaju i od posledica trovanja, koje nije direktno usmereno protiv njih.
„Ostavljaju se pesticidi na njivi, kada se nekontrolisano i neodgovorno koriste, pa divlje životinje dolaze u kontakt sa tim“, objašnjava Sekulić.
Kaže da je to raširen problem, posebno u Vojvodini, gde ginu mnoge životinje, poput orla belorepana kojih je na „desetine stradalo zbog trovanja u poslednjih nekoliko godina“.
Pogledajte video:
Tamnooki potkovičar
Milan Paunović kaže da su slepi miševi u Srbiji veoma ugroženi, dok je jedna vrsta čak u opasnosti od izumiranja – tamnooki potkovičar.
Ovaj gospodar pećinskog mraka živi na svega četiri lokacije na istoku Srbije i njegova populacija broji samo oko 200 jedinki.
„Slepi miševi imaju i prirodne neprijatelje, ali ih uglavnom ugrožava čovek koji ih doživljava na način koji nije primeren savremenom ljudskom društvu, ali je tako u celoj Evropi“, objašnjava doktor bioloških nauka i muzejski savetnik.
Kaže da se protiv predrasuda „koje nastaju uglavnom usled neznanja“ o ovim letećim sisarima,
Prirodnjački muzej bori organizovanjem raznih događaja, edukacija i promovisanjem ovih životinja.
Pozitivni dabar i negativna vidrica
Malo je životinjskih vrsta u Srbiji koje su doživele povratak, pošto su prethodno iščezle iz prirode, a najmarkantniji primer je dabar.
Ovaj simpatični zuba, oštrih sekutića i pljosnatog repa, istrebljen je početkom 20. veka sa ovog prostora, da bi 2004, odnosno 2005. bio ponovo naseljen, prvo u Zasavicu kod Sremske Mitrovice, a zatim i u Obedsku baru, u opštini Pećinci.
Odatle se ovaj glodar proširio po gotovo svim većim rekama u Srbiji, od Dunava i Save, preko Drine i Tise, pa sve do Velike, Južne i Zapadne Morave.
Okvirna procena je da u Srbiji postoji između 2.000 i 3.000 jedinki, ali je zbog odsustva kontinuiranog praćenja, nemoguće tačno utvrditi njihov broj.
Međutim, neke životinjske vrste su potpuno nestale sa teritorije Srbije, poput evropskog vizona, odnosno vidrice.
Poslednji nalazi o ovoj vrsti sisara iz roda lasica datiraju iz 1940-ih godina i to iz okoline Beograda, tvrdi biolog Paunović.
„Stalno tragamo za njom, ali nje od tada više nema, pa je svrstana u kategoriju iščezlih u prirodi“, dodaje.
Međutim, takav trend je prisutan na nivou čitave Evrope, pa se vidrica zato smatra ugroženom životinjom.
Paunović kaže da se još uvek može naći „na delti Dunava“, ušću ove reke u Crno more, u Rusiji, baltičkim zemljama i na pojedinim lokacijama u zapadnoj Evropi.
Kako ih zaštititi?
Zaštita ugroženih životinja je pravno i zakonski regulisana u Srbiji.
Sve aktivnosti i mere zaštite propisane su Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva, koji proizilazi iz Zakona o zaštiti prirode.
Neke od mera iz Pravilnika su zaštita i sanacija staništa, praćenje stanja populacija, biotehničke mere, vraćanje vrsta na teritorije sa kojih su prethodno nestale, povećanje brojnosti i premeštanje jedinki.
Većina najugroženijih životinja u Srbiji svrstane su u strogo zaštićene divlje vrste.
Više od 1.000 vrsta životinja je u ovoj kategoriji, od čega najviše beskičmenjaka, odnosno insekata, ali i više od 300 ptica i oko 50 vrsta sisara.
U drugu grupu – zaštićene divlje vrste, svrstano je više od 250 vrsta životinja.
- Mistične i sablasne, a čoveku korisne – zašto su močvare važne
- Biljni i životinjski svet skriven u močvarama Srbije
- Specijalni rezervati, parkovi i priroda – koliko je Srbija zelena
Pored pravne zaštite, za koju Sekulić kaže da nije previše efikasna, postoji i ona koja se sprovodi na terenu, praktično.
Obnavljanje staništa, poboljšavanje uslova za razmnožavanje, pa i reintrodukcija, odnosno ponovno naseljavanje vrsta, kao u slučaju dabra, samo su neki od primera.
Kao jedan od najuspešnijih programa kod ugroženih vrsta ptica, posebno lešinara, navodi „veštačko prehranjivanje“.
Ovakva veštačka hranilišta su doprinela, dodaje, oporavku i porastu populacije beloglavog supa koji nastanjuje kanjon reke Uvac, Mileševke i Trešnjice na zapadu Srbije.
„Kako ih zaštititi – tako što ćemo mnogo znati o njima jer ako o njima ne znamo mnogo onda nemamo način da utvrdimo mere koje su potrebne da bi se one zaštitile“, smatra biolog Milan Paunović.
Jedan od preduslova je, kaže, i dugogodišnji monitoring bez koga „praktično nema očuvanja populacije, ne možete da znate u kakvom su stanju i šta im treba pružiti“.
Kako im pomoći?
Jedna od retkih organizacija u zemlji koja, pored domaćih i pitomih životinja, pomaže i divljim vrstama je Enimal reskju Serbia (Animal Rescue Serbia).
Oni u tim situacijama sarađuju prvenstveno sa ljudima iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije, koji ih neretko i sami pozovu u pomoć kada im se neko od građana obrati, kaže osnivač organizacije Aleksandar Gavrić.
Do sada su, dodaje, spasavali slepe miševe, zmije, ježeve, zečeve, srne, lisice i mnoge druge divlje životinje.
Ukoliko su zdrave, vrate ih u prirodu ili obaveste nadležnu instituciju, dok za povređene kontaktiraju zoološki vrt ili veterinara.
Neke divlje životinje se nalaze i u njihovom rehabilitacionom centru u Rakovici, gde im takođe ljudi donose povređene životinje.
Zbog nedostatka volontera, njihova spasilačka služba trenutno ne radi, ali nastavljaju da pomažu životinjama na druge načine.
Na Svetski dan životinja – 4. oktobra, nastavljaju kampanju „100 tona hrane“ za divlje vrste, kako bi „na vreme prikupili dovoljno hrane za zimu“.
Pogledajte video o slepim miševima:
Budućnost ugroženih i ranjivih životinja u Srbiji
Pojedine ugrožene i ranjive životinjske vrste se oporavljaju i njihova populacija raste, što je tek delić mozaika faune Srbije.
„Ne možemo baš biti optimistični, posebno za tih nekoliko vrsta koje se nalaze na rubu opstanka, od nekoliko parova ili nekoliko desetina jedinki“, smatra Sekulić.
U ovom slučaju je, kaže, dobro što pojedine vrste naseljavaju i okolne zemlje, te ukoliko nestanu iz Srbije, „postoji šansa, ako uspostavimo bolju zaštitu i unapredimo uslove“ da će se postepeno vraćati.
„Ipak, morali bismo značajno da promenimo pristup kako bi bili sigurni da će se veći broj vrsta očuvati u skorijoj budućnosti“, zaključuje on.
Pogledajte video o čoveku koji spasava majmune u Amazoniji:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
