Životinje: Šta se krije iza najodvratnijih navika naših kućnih ljubimaca

U zelenom prigradskom kraju jugoistočnog Londona, rat se sprema.

Počelo je u maju ove godine, kada se jedan od mojih komšija iznenada zainteresovao za malu džunglu ispred kuće.

U naredne tri nedelje mogao se redovno viđati kako zasukanih rukava čupa korov, grabulja zemlju i dodaje đubrivo.

Onda je jednog dana došlo vreme da se doda završni deo – meki tepih od netaknute trave.

Rezultat je bio uredan i pažljivo negovan poput zelenih padina oko dvorca Vindzor.

Sećam se da sam se pitao šta bi domaće mačke radile sa tim.

Prva noć donela je brz, jasan odgovor.

Jednom ravna poput stola za bilijar, sledećeg dana površina travnjaka bila je izbočena i uvijena, kao da su rolne travnjaka tektonske ploče koje su bile pritisnute jedna o drugu.

Travnjak je bio posut smeđim gomilicama mačjeg izmeta.

Nimalo razočaran, moj komšija je ponovo sredio baštu i ostajao budan svake noći nedelju dana, kako bi odvratio sve više mačaka prestupnica.

Ali dogodilo se ponovo – i opet, i opet.

Dok kucam, njegova utvrđenja su eskalirala do gotovo smešnih razmera.

Čitava površina travnjaka sada je obložena zaštitnom mrežom, a na svakom uglu nalaze se male posude sirćeta, koje mačke navodno mrze.

Konačno osiguranje je ultrazvučni zastrašivač mačaka, koji ispušta neprijatne zvukove u rasponu na koji su posebno osetljive.

Za sada se odbrana drži – ali ko zna kako bi ova bitka mogla da se završi.

Čini se da će grupe mačaka koje vrše nuždu postati sve češće.

• Priča o omiljenim namćorima: Zašto nam se čini da nam mačke nisu naklonjene
• 16 zanimljivosti o mačkama: Od špijuniranja, preko uticaja na izumiranje vrsta do Isaka Njutna
• Kakva je veza između depresije i brige o životinjama

U Velikoj Britaniji, najmoderniji kućni ljubimci sada zajedno broje gotovo kao trećina ljudskog stanovništva, sa procenjenih 10,1 miliona pasa, 10,9 miliona mačaka i milion zečeva.

Slično, vlasništvo nad kućnim ljubimcima širom sveta je u procvatu – u Japanu su preduzeća prihvatila novi trend pokretanjem linija odeće za pse i hotela za mačke, zbog čega su neki komentatori sugerisali da ljubimci zamenjuju decu.

U SAD ima skoro 78 miliona pasa i 58 miliona mačaka.

Ali kako je sve više kućnih ljubimaca ulazilo u naše domove i padalo nam u krilo, neke od manje poželjnih navika ovih dragocenih novih članova porodice postale su očiglednije.

Tu je neprestano lajanje i mjaukanje koje može držati čitava susedstva budnim, iskopavanje biljaka, skakanje sa oštrim kandžama, žvakanje žica i – uz izvinjenje za toliko mučnih referenci izmeta – oduševljeno konzumiranje izmeta drugih životinja.

(Ovo poslednje je nažalost normalno.

Jedan pas mog poznanika, elegantni čokoladno smeđi hrt po imenu Badi, svakog jutra trči u baštu da pokupi sve delicije koje su mu prethodne noći ostavile lokalne lisice.

Ako mu staratelj okrene leđa na trenutak dok su u šetnji, on će locirati i progutati nekoliko smrdećih naslaga.

U BBC-ju Budućnost smatramo da ova zastrašujuće odvratna činjenica zaslužuje svoj prostor, pa ćemo ovo detaljnije obraditi kasnije u ovoj seriji.)

Odakle su životinjski saputnici – čije je ponašanje često tako pažljivo usklađeno sa ljudskim sklonostima da su psi razvili namenski mišić u očima kako bi ih učinili slađima, a mačke su naučile da tumače naše pokrete lica – stekle one navike koje su dosadne, uznemirujuće ili jednostavno odvratne?

I kako možemo naučiti da živimo sa njima?

Da biste pratili poreklo bilo kog ponašanja, morate uzeti u obzir dva važna faktora – divlju životinju od koje je vaš ljubimac evoluirao i njenu istoriju života sa ljudima.

• Zašto mačke neće kazniti stranca koji želi da vam naudi
• Šta u Srbiji možete da uradite ako sumnjate na krađu kućnog ljubimca
• Prijateljstvo čoveka i psa – večita filmska priča

Skakanje

Najbliži živi rođak pasa (Canis familiaris) je sivi vuk (Canis lupus), koji je poreklom iz Evroazije i Severne Amerike.

Međutim, smatra se da psi nisu njihovi direktni potomci – jedna genetska analiza otkrila je da su savremeni psi podjednako bliski sa populacijom vukova iz nekoliko različitih delova sveta, sugerišući da su svi oni evoluirali od zajedničkog pretka.

Ova misteriozna, sada izumrla vrsta vuka mogla je da živi u Sibiru pre otprilike 23.000 godina, a rasejana je zajedno sa malim, izolovanim grupama lovaca – sakupljača zbog hladnih uslova poslednjeg ledenog doba, kada je veći deo Severne Amerike, Severne Evrope i Azije bio zamrznut.

U početku su možda vukovi samo pratili ljude uokolo, grabeći odbačene komade hrane dok su se kretali od logora do logora – ili su možda lovili u čoporima zajedno sa ljudima, jureći veliki plen i pružajući nam takvu prednost da su nam dozvolili da nadmašimo naše bliske rođake, neandertalce.

Druga mogućnost je da je sve počelo od drevnih ljudi koji su čuvali vučje štence kao kućne ljubimce.

Na kraju se odnos produbio i vukovi su doživeli fizičku transformaciju – uši su im postale klempave, repovi zakrivljeni, a krzno im je postalo išarano.

(Ekscentrični 62-godišnji eksperiment u Rusiji, u kojem su lisice selektivno uzgajane sve dok nisu prestale da se plaše ljudi, otkrio je da su to uobičajeni sporedni efekti evolucije pripitomljavanja.)

Takođe su prilagodili ponašanje svojim novim saradnicima – u nekim slučajevima, preuveličavanje osobina koje su već pronađene kod njihovih divljih predaka, a u drugim, izmišljanje potpuno novih.

Da biste saznali šta je to, samo morate da uporedite pse sa savremenim vukovima.

Uzmite za primer uzbudljive pozdrave mnogih pasa, koji skaču i pokušavaju da vam poližu lice, na kraju se zadovoljavajući bilo kojim delom tela koji se ne izmakne.

„Želeli bi da vas ‘poljube’ – ili barem tako ljudi to opisuju“, kaže Sofija Viranji, stručnjakinja za uporednu kogniciju na Univerzitetu za veterinu u Beču i suosnivačica i ko-direktorka Vučjeg naučnog centra.

U stvari, ova osobina – često visoko rangirana među dosadnim navikama pasa – jeste suštinsko ponašanje vuka – relikt njihovih predaka pre nekoliko desetina hiljada godina.

Kao štenci, vukovi rutinski skaču i ližu usta drugim članovima čopora pošto se vrate iz lova, kao način prošenja hrane.

Baš kao i pingvini na Antarktiku, odrasli vukovi odmah će povratiti poluprobavljeni obrok kako bi mališani jeli.

„I onda starije životinje takođe zadržavaju ponašanje i u osnovi ga koriste za pozdrav“, kaže Viranjijeva, koja objašnjava da to obično uključuje jedinke nižeg ranga koji ližu usta onima sa višim statusom.

„Dakle, u osnovi, kad god se čopor skupi i žele da urade nešto zajedno, ili kada je neko bio odsutan, pa se vrati“, kaže Viranjijeva.

Ako im dopustite, vukovi će to učiniti i sa ljudima.

„Neki ljudi koji uzgajaju vukove zaista će ih poljubiti“, kaže Dejvid Meh, viši naučni istraživač američkog Geološkog zavoda koji je decenijama proučavao vukove.

„Poznavao sam jednog momka koji je u osnovi francuski poljubio svog vuka.“

Srećom, čini se da su psi to malo smanjili.

Lajanje i mjaukanje

Sa druge strane, neke navike koje su sasvim normalne kod divljih predaka naših ljubimaca uveliko su preuveličane.

Kao i psi, mačke milenijumima žive sa ljudima.

Potiču od severnoafričkih / jugozapadnoazijskih divljih mačaka (Felis silvestris lybica) – usamljenih, teritorijalnih životinja koje se prvenstveno hrane malim glodarima.

Genetski i arheološki dokazi ukazuju na to da su se možda prvobitno susrele sa ljudima u čuvenom regionu plodnog polumeseca na Bliskom istoku pre najmanje 6.500 godina, gde su nastale prve poljoprivredne zajednice. (Osim pripitomljavanja mačaka i začetaka poljoprivrede, ljudi u ovim naseljima su takođe izumeli najranije sisteme pisanja i točak.)

U početku su se mačke motale zbog gozbe glodarima koji su živeli u ljudskim naseljima, ali su na kraju počele sve više da komuniciraju sa ljudima – i završile su kao neočekivani kandidati za pripitomljavanje.

Razišli su se iz svoje domovine duž trgovačkih puteva, najpre se proširivši u Evropu i Afriku, gde su ušli u drevne egipatske religije – boginja Bastet je često prikazivana kao mačka – piramide i hijeroglifi, i ukrštena sa lokalnim severnoafričkim divljim mačkama.

To nas dovodi do osobine koju bi neki vlasnici mačaka mogli smatrati sastavnim delom njihove privlačnosti – dok se drugi osećaju primoranim da očajnički traže „kako naterati mačku da umukne?“ u tri ujutru: mjaukanje.

• Mjauči da te ceo svet razume: Program za prevođenje mačijeg jezika

Zanimljivo je da divlje mačke mjauču – ali samo kod svojih majki kada su mačići.

Kao odrasle, one uglavnom ne prave ovu buku.

Domaće mačke zadržavaju mjaukanje tokom celog života, ali ne i u svrhu komunikacije sa drugim mačkama – već samo sa njihovim ljudskim saputnicima.

Naučnici su još 2004. godine zatražili od slušalaca da ocene prijatnost mjaukanja domaćih mačaka i njihovih divljih parnjaka, te su otkrili da su prve znatno prijatnije za čuti od ovih drugih.

To sugeriše da nisu samo njihove „dosadne“ vokalizacije prilagođavanje životu oko ljudi, već da ih je pripitomljavanje ublažilo.

Slična je priča i o lavežu psa.

Suprotno uvreženom mišljenju, lajanje nije samo za pse – vukovi su ga prvi izmislili.

„Nije to tako oštar lavež koliko ga psi prave – grublji je i grlatiji, ali svako ko ga sluša rekao bi da je to lavež“, kaže Meh.

Međutim, dok vukovi laju kao upozorenje ili znak agresije, domaći psi ga koriste kao univerzalni jezik za prenošenje širokog spektra opaski, od izvornih značenja do „zdravo“, poziva na igru, uzbuđenja zbog predstojeće užine ili šetnje, ili usamljenosti.

Ne zna se tačno zašto su drevni vukovi potpuno napustili jezivo zavijanje i prešli na lajanje sa punim radnim vremenom, ali postoje neki nagoveštaji.

Jedno istraživanje iz 2019. godine pokazalo je da najneugodniji lavež pasa ima jedinstvene akustične potpise – visoki su i atonski, slični mjaukanju mačaka i plaču ljudskih beba.

Autori objašnjavaju da su psi možda prilagodili određene vrste laveža da isprovociraju snažnu reakciju ljudi i izazovu ih na akciju.

Lajanje je takođe istorijski bilo od pomoći ljudima, koji su koristili pse za lov, čuvanje životinja i odbranu svoje imovine.

Studija iz 2004. godine pokazala je da su lovci na losove u Finskoj koji su vodili psa bili 56 odsto uspešniji, verovatno zato što psi često laju na svoju žrtvu sve dok ona ne prestane da se kreće – omogućavajući svom ljudskom saradniku da se ušunja u domet ubijanja.

To ima smisla, jer rase pasa razvijene za lov najčešće laju.

Ironično, lajanje je uzrok jedne od najčešćih pritužbi na pse.

Studija iz 2015. godine o vlasnicima u Južnoj Koreji otkrila je da je 47,1 odsto prijavilo prekomerno lajanje, dok je istraživanje Novozelanđana 2012. godine pokazalo da su lajanje svrstali kao iritantniji od ostalih gradskih zvukova.

Pokloni, izmet i biljke

Uprkos prilagodljivom mjaukanju modernih mačaka, neki stručnjaci posmatraju mačke samo kao „poludomaće“, jer zadržavaju mnoga svoja divlja ponašanja i lako se ukrštaju sa divljim mačkama – toliko da su neke divlje populacije (poput škotskih divljih mačaka) funkcionalno izumrle.

Kao rezultat toga, da biste saznali zašto vam mačka donosi poklone, izmet na travnjaku vašeg komšije ili iskopava vaše biljke – ne tražite dalje od divlje mačke.

U njihovim divljim rođacima, taloženje fekalija na vidljivim mestima važan je način obeležavanja nečije teritorije. Džejms Serpel, profesor etike i dobrobiti životinja na Fakultetu za veterinarsku medicinu Univerziteta u Pensilvaniji smatra da bi ovo moglo objasniti pitanje domaćih mačaka koje vrše nuždu u komšijskom vrtu.

„One teže da ciljaju područja na ivici teritorije“, kaže on.

„Kada ga ostavljaju po celom mestu, kažu: ‘U redu, sada ulazite u moje područje.'“

Dakle, ako posedujete mačke, manje je verovatno da ćete pronaći njihov izmet u svom vrtu nego da pripadaju vašim susedima.

Drugi faktor je to što divlje mačke posebno vole toalet na mekom tlu koje je nedavno prekopano.

„To je za njih vrlo lepa podloga – ako imate dobro negovanu baštu sa puno lepog prekopanog rastresitog zemljišta, to će biti magnet za mačke“, kaže Serpel.

Objašnjava da mačke verovatno namerno ne iskopavaju biljke – ili sveže položene travnjake – ali osim što vrše nuždu na uočljivim lokacijama, ponekad i instinktivno zakopavaju svoj izmet.

Smatra se da je tradicija davanja „poklona“ među domaćim mačkama možda nastala i kod divljih mačaka.

Za razliku od lavova, za koje se procenjuje da svake godine ubiju 15 velikih životinja, divlje mačke su evoluirale tako da dnevno jedu desetine sitnog plena sisara – prirodno su uspešne ubice, sa izbirljivim prehrambenim zahtevima, što znači da im je potrebna raznovrsna ishrana.

Domaće mačke nisu se prilagodile da jedu ljudske otpatke na isti način na koji to čine psi – ne mogu da probaju ugljene hidrate – pa je zadržavanje lovačkih veština možda bila razumna strategija za dopunu unosa hrane.

Pre pojave nauke o hrani za kućne ljubimce (Pročitajte više o tome zašto prerađena hrana za kućne ljubimce izaziva zavisnost), hlađenja i široke dostupnosti pristupačnog mesa, mačke koje su mogle loviti verovatno su imale prednost u preživljavanju.

U stvari, dok savremene domaće mačke retko jedu stvorenja koja donose kući, smatra se da su bile važan izvor hrane za istorijske mačke – a savremene lutalice provode više vremena u lovu od onih sa trajnim domovima.

Čudno, ali donošenje ulova i njegovo odlaganje pod noge takođe je divlje ponašanje.

U divljini, majke prirodno vraćaju polumrtve životinje u svoje gnezdo, kako bi njihove bebe vežbale lov. Neki stručnjaci misle da je davanje „poklona“ domaćih mačaka produžetak ove osobine – ili instinktivno vraćaju svoje ulove tamo gde žive, ili misle o vama kao o posebno nesposobnom mačetu koje mora naučiti kako da lovi.

Žvakanje žica

Naravno, sa drugim vrstama kućnih ljubimaca može biti isto tako teško živeti.

Nakon mačaka i pasa, zamorci i zečevi su među najbrojnijim kućnim ljubimcima.

Samo u Velikoj Britaniji ima ih oko 400.000, a prema sadašnjim procenama pripitomljeni su čak i ranije od mačaka. Ovi mali, piskavi sisari jedu se u Južnoj Americi skoro 10.000 godina, a civilizacija Inka ih je prva pripitomila pre 8.000 godina, pre nego što su njihovi divlji preci izumrli.

Istorija držanja zečeva je takođe drevna.

Godine 2019, naučnici su identifikovali prethodno zanemarenu kost pronađenu u rimskoj palati u Saseksu koja pripada zecu iz 1. veka. Analiza njegovih kostiju pokazala je da je držan u zatočeništvu i da je možda bio kućni ljubimac.

Smatra se da su prve pripitomljene jedinke došle 400 godina kasnije, a odgajali su ih francuski monasi.

Vekovima je to ostala njihova primarna uloga, sve dok ih Viktorijanci nisu othranili u niz ultra-slatkih, pomalo smešnih saputnika sa kojima smo danas upoznati.

Drugi mali kućni ljubimci su tu odnedavno, poput pacova, hrčaka, miševa i gerbila, pripitomljeni u poslednjih nekoliko stotina godina intenzivnim selektivnim uzgojem, ponekad samo od nekoliko jedinki.

Poput mačaka i pasa, ove životinje su se držale određenog prirodnog ponašanja – suvenira iz svoje evolucijske prošlosti.

Jedna od najčešćih ironičnih pritužbi u grupi „Zečevi su kreteni“ na društvenim mrežama je to koliko zečevi vole žvakanje kućnog nameštaja, uključujući tapete, tepihe, sofe (jednom sam se probudio i otkrio da mi je cimer sa klempavim ušima uredno napravio rupu usred moje sofe), pojeo lajsne, noge za stolice – shvatate.

Ali izgleda da je žica daleko najtraženija poslastica.

Sve žice koje im se nađu na putu – kablovi za laptop, slušalice, kablovi za rernu – biće presečene brže nego što možete reći „Pitam se gde sam stavio svoj…“

Problem je takođe čest među drugim malim sisarima, posebno zamorcima i glodarima.

Sektor osiguranja često pripisuje oko 25 odsto svih električnih požara u zgradama divljim miševima i pacovima koji mogu poglodati izolaciju žice – ostavljajući sirovu žicu koja može dovesti do varnica ili kratkog spoja.

Ali zašto to rade?

Prema Serpelu, za to postoje dva razloga.

Jedan je da u divljini ove grabljivice provode nemerljivo vreme planirajući rute za beg do i od svojih domova – vole imati više izlaza sa bilo koje lokacije i održavati puteve čistima kako bi mogli pobeći na sigurno ako se predator pojavi.

„Ako pronađu žicu koja im prelazi put, prirodna je tendencija da to vide kao prepreku“, kaže Serpel.

„Žvaću je kako bi je se rešili kao što bi žvakali, recimo, štap koji im je bio na putu u divljini.“

Drugi je da će ovi mali kućni ljubimci sisari žvakati sve, bez obzira na to od čega je materijal napravljen.

Mnoge vrste imaju zube koji neprestano rastu i moraju se istrošiti u slučaju da postanu predugi.

Manje je uobičajeno da psi i mačke žvaću žice, ali kada to učine, to je često zato što im je dosadno ili uživaju u zanimljivoj teksturi u ustima.

Takođe je prirodno da mnoge životinje instinktivno žvaću stvari kao način da ih istražuju.

Ali uprkos ovim čestim pritužbama, Serpel misli da su naši kućni ljubimci u velikoj meri dobro prilagođeni životu sa ljudima.

„Ono što se ističe je koliko malo velikih problema u ponašanju imaju, što je dokaz koliko su uspeli da se prilagode zahtevima“, kaže on.

Ako niste sigurni, ističe da bi život sa divljom mačkom ili vukom bio znatno problematičniji.

Zapravo, izgleda da su mnoge od takozvanih dosadnih navika koje imaju naši kućni ljubimci samo prilagođavanje ljudima.

„(Kućni) ljubimci su zapravo kao i ljudi, mi sa sobom nosimo čitavu evolucionu istoriju“, kaže Viranjijeva, koja ističe da su se naši zahtevi promenili tako brzo, da im je teško da nas prate.

„Premeštanje životinja u ovo veštačko urbano okruženje – živimo u okolnostima koje su različite od onih u kojima su evoluirale.“

Istorijski gledano, ovo ponašanje je bilo korisno, ali stvari su se sada promenile i odlučili smo da ih ne želimo.

Jedan primer je graničarski škotski ovčar, koji je prvi put uzgajan na anglo-škotskoj granici za čuvanje ovaca.

„Imaju neiscrpan apetit za ovo“, kaže Serpel.

„A ako im ne date stado ovaca, pronaći će druge stvari koje mogu da rade, što može biti krajnje ometajuće u nekoj vrsti urbanog ili prigradskog porodičnog konteksta.“

Gradski graničarski škotski ovčari mogu pokušati da čuvaju decu ili razviju opsesivno ponašanje – dobro su prilagođeni onome za šta su odgajani, ali može biti teško zadržati ih ako to ne želite od njih.

„Dakle, postoje razne vrste posledica kada uzmemo ove životinje za koje smo odabrali određene vrste ponašanja za mnoge generacije, a onda u osnovi samovoljno u jednom trenutku odlučujemo da više ne želimo da to više rade“, kaže Serpel.

Za manje sitnice, razumevanje odakle navike naših ljubimaca potiču može nam pomoći da ih preoblikujemo u ono što jesu – fascinantne duhove iz prošlosti pre nego ličnosti sa nedostacima koje treba iskoreniti.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]