Životinje: Strvinari koji pohode svetske gradove

Od ibisa do hijena, urbani život privlači iznenađujuće raznovrsne strvinare. Evo kako žive u gradovima širom planete.

Na putu do prirodnog rezervata Kejp Point, na obodima južnoafričkog grada Kejptauna, ljudi svakoga dana moraju da trpe „toplog zeca“ bande koja ima običaj da „otima automobile„.

Počinioci su ozloglašeni – verovatno jednako poznati po povremenom provaljivanju u kola, kao i po potencijalno smrdljivom zadahu.

Oni su, zapravo, babuni.

I prilagodili su se životu među ljudima sa iznenađujućom revnošću.

• Ubijen medved koji je povredio petoro ljudi u Slovačkoj
• Medved provalio u kuću i zaspao u ormanu
• Alpski spor oko „problematičnih medveda“ i šta da radite ako ih sretnete

Dublje u gradu, pljačkaške trupe primata naučile su da poharaju kontejnere i čak upadaju u domove, u potrazi za besplatnim obrokom.

Ovi kopači po smeću postali su toliko produktivni da sada postoji 24-časovna služba telefonske pomoći za situacije sa babunima, gde stanovnici mogu da prijavljuju prekršaje, kao i zabrinutost povodom ugrožene bezbednosti.

Naravno, babuni nisu jedine divlje životinje koje privlači urbano širenje čovečanstva.

Širom planete, originalni stanovnici oblasti koje sada zauzimaju gradovi odolevaju i naučili su da cvetaju, rame uz rame sa milionima ljudi.

Evo nekih od izuzetnih transformacija koje se tu odvijaju.

Lisice

Svake noći, dok sumrak pada na gradove širom Evrope, crvene lisice izlaze iz skrovišta i pohode ulice.

Ponekad se samouvereno ubacuju u gomile ljudi, mešajući se besprekorno sa dvonožnim pešacima.

Povremeno je moguće videti samo kraj čupavog repa, dok neka od njih kopa po kontejneru.

• Populacija divljih životinja se smanjila za dve trećine od 1970-ih, kažu naučnici
• Kako nacionalne granice razdvajaju ekosisteme

Ovi prilagodljivi svaštojedi kopaće u potrazi za divljom hranom kao što su bobice ili insekti, dopunjavajući ih sa sveže uhvaćenim golubovima i otpacima pronađenim u smeću.

Postoji najmanje deset različitih vrsta „pravih“ lisica rasutih širom planete – od neobične fenek lisice šišmišastih ušiju, do harizmatične tibetanske peščane lisice.

One žive među ljudima milenijumima – 1991. godine su istraživači iskopali drevne kosti jedne u Argentini, za koju je nedavno istraživanje otkrilo da je mogla biti kućni ljubimac.

Danas je lisica sve više u urbanim oblastima, sa 18 po kvadratnom kilometru samo u Londonu.

Mogu se naći i u gradovima u SAD, naročito u severnim i istočnim delovima zemlje.

Kojoti

Kojoti su poslednjih decenija postali sveprisutni u američkim gradovima.

Ovi rođaci pasa oportuni su strvinari; poješće sve što im je na raspolaganju – miševe, zečeve, žabe, guštere i otpatke od hrane izvađene iz kontejnera.

Studija iz 2022. godine koja je analizirala ishranu kojota u Njujorku, otkrila je da su jeli krupne sisare kao što su jeleni i rakuni, kao i ljudsku hranu poput piletine, svinjetine i govedine.

Njihova fleksibilna ishrana čini ih umešnim u urbanom životu.

Međutim, naučnici upozoravaju da njihovo konzumiranje otpadaka od hrane predstavlja rizik po ljude, jer urbani kojoti nose više parazita i imaju nezdravije mikrobiome – što je osobina koja se vezuje za agresivno ponašanje.

Morski galebovi

Mnoge bezbrižne šetnje gradovima na moru ometali su galebovi koji su u letu bezobrazno otimali hranu prolaznicima.

U gradovima na obali može da izgleda kao da su ove ptice bezobzirni oportunisti, koji napadaju naselja da bi potkradali bogati ulov sa piknika, roštilja ili čak užine kupljene na ulici.

Zapravo smo mi ti koji su napali stanište ovih ptica.

Smatra se da je opadanje zaliha ribe i gubitak prirodnog staništa doprinelo tome da galebovi počnu da traže hranu negde drugde, pa i u gradovima i na deponijama.

„Oni vremenom razviju repertoar prilično umešnih vrsta ponašanja koja im omogućuju da uzmu hranu ili iz vaših kontejnera ili od ljudi direktno“, kaže za BBC njuz Pol Grejem sa Univerziteta u Saseksu u Velikoj Britaniji.

„Moramo da naučimo kako da živimo sa njima.“

Sledeći put kad vam hranu zgrabi proždrljivi galeb, možda ne bi bilo loše da razmislite o tome da li smo mi njima prvi oteli ribu.

Veprovi

Iako su pustinjaci po prirodi, atraktivnost prigradskog života izvodi veprove na svetlost uličnih svetiljki.

Od brda Hong Konga do plaža mediteranske Marbelje, gde su nekada divlje svinje rovarile po zemlji, one sada kopaju po smeću.

U Berlinu, dremaju u bazenima za decu.

U Španiji, par je oteo tašnu kolumbijske pop zvezde Šakire.

Gde god da su, uslediće česti susreti sa lokalnim vlastima ili timovima za uspavljivanje.

U SAD, gde veprovi nisu domaća vrsta, smatraju se invazivnim štetočinama.

Sa populacijom za koju se smatra da iznosi oko šest miliona i u porastu je, najmanje 35 američkih saveznih država sada prijavljuje njihovo prisustvo.

Rezultat je, procenjuje se, šteta u visini od 2,5 milijardi dolara po američke useve, kao što su kikiriki i kukuruz.

Samo zato što su invazivni, to ne znači da je njihov uticaj isključivo loš.

Štaviše, nova istraživanja proučavaju načine na koje njihovi rovareći nosevi i papci mogu zapravo da imaju koristi po lokalne ekosisteme; ublažavajući uticaj dominantnih biljaka i potencijalno oponašajući efekte drevne mega-faune.

Hijene

Hijene su ozloglašeni negativci životinjskog carstva.

Međutim, ovi strvinari nisu sasvim loši.

Hijene donose značajne zdravstvene i ekonomske koristi afričkim gradovima koje pohode, prema studiji iz 2021. godine koju je sproveo Univerzitet u Mičigenu.

Zbirno, hijene godišnje uklanjaju 207 tona otpada u vidu životinjskih lešina u Mekeleu, u severnoj Etiopiji, sprečavajući godišnje, procenjuje se, pet zaraza antraksom i kravljom tuberkulozom među stanovnicima i 140 zaraza kod stoke, ovaca i koza.

U gradu Hararu u istočnoj Etiopiji, ove životinje čak zalaze među zidine grada noću, gde se hrane otpacima i iznutricama koje ostave gradski mesari.

Mali otvori u zidinama grada iz 13. veka – poznati kao „kapije za hijene“ – omogućuju ovim životinjama da slobodno prolaze.

Zajednice na obodima etiopskih gradova cene hijene jer „razumeju sanitarne usluge koje ove pružaju“, kaže za BBC Budućnost Činmej Sonavane, biolog sa Univerziteta Stenford u Kaliforniji.

Slonovi

Ove životinje često mogu da se vide kako njuškaju po smrdljivim hrpama smeća na obodima Kotdvara, grada u oblasti Utarakhand, u severnoj Indiji.

Prebiraju po otpadu nosevima, povremeno zastajući da progutaju neki ukusni zalogaj.

Međutim, ova stvorenja nisu pacovi ili divlji psi koji se goste odbačenim plenom ljudskog obitavanja – oni su među najvećim kopnenim životinjama na planeti: azijski slonovi.

Kotdvar – grad u ubrzanom porastu sa procenjenih 45.000 stanovnika – počiva na obodima šumskih staništa gde se obično mogu naći slonovi.

Kako se ljudska urbana populacija proširila sve do šuma, to je slonovima donelo nove i iznenađujuće izvore hrane.

Jedna studija na slonovskom izmetu pronađenom u šumama Utarkanda i oko njih otkrila je indikativne znake da su životinje prebirale po ljudskom otpadu u potrazi za hranom.

Čini se da je slonovima koji žive blizu Kotdvara posebno omileo stil života ronjenja po smetlištu.

Nažalost, svi uzorci njihovog izmeta iz okoline Kotdvara sadržali su plastično pakovanje, ambalažu za hranu i čak jednokratni escajg koji su pojeli dok su proždirali otpatke od hrane, prema istraživačima sa Univerziteta Džavaharlal Nehru u Nju Delhiju.

To je navika primećena i kod azijskih slonova u Šri Lanki, gde smetlišta pružaju lake izvore hrane životinjama.

Jedna studija na slonovima koji su se hranili otpadom sa deponije u južnoj Šri Lanki otkrila je da su životinje u „boljem telesnom stanju“ od onih koje nisu kopale po ljudskom smeću.

Bilo je i izveštaja o smrti slonova nakon što su pojeli velike količine plastičnog otpada.

Vlada zabrinutost i da će se, kako ljudske urbane populacije budu rasle u oblastima u kojima obično mogu da se nađu divlji slonovi, rizik od opasnog susreta između naših vrsta samo povećavati.

Sukobi između ljudi i slonova često mogu da imaju smrtonosne rezultate po obe strane.

Lešinari

Od drevnih vremena, lešinari se doživljavaju kao simboli nesreće i vesnici smrti.

Ove strvinarske ptice, koje jedu isključivo lešine mrtvih životinja, igraju ključnu ulogu u sprečavanju širenja patogena na ljude i divlje životinje i prelaska kontaminata u životnu sredinu.

Lešinari nestaju alarmantnom brzinom u Južnoj Aziji i Africi.

Široko rasprostranjeno trovanje veterinarskim sredstvom protiv bolova diklofenakom devedesetih i dvehiljaditih dovelo je do pada od 99 odsto u populaciji tri najčešće vrste lešinara u Indiji.

Taj pad je za sada zaustavljen zbog zabrane upotrebe leka.

U Africi, mnogi lešinari su žrtve verskih uverenja, jer su im se glave prodavale kao amajlije za sreću ili samlevene i korišćene u narodnim lekovima.

Medvedi

U SAD, veća je verovatnoća da će vas ubiti pčela nego medved, ali incidenti u kojima medvedi zalaze u ljudske oblasti postaju sve češći.

Ili je možda obrnuto?

Grizli medvedi su nekada naseljavali veći deo zapadnih Sjedinjenih Država, dok su crni medvedi bili uobičajeni u šumskim oblastima širom zemlje.

Danas 2.000 grizlija naseljava samo šest odsto njihovog nekadašnjeg staništa dok 300.000 crnih medveda živi u 50 odsto njihovog.

Oni su izuzetno inteligentna i ljubopitljiva stvorenja, a njihovi snažni nosevi i nezajažljivi apetit znače da će učiniti sve samo da nađu hranu.

Do većine sukoba sa medvedima dođe kad im je ljudska hrana- kao što su otpad ili drveće sa voćem – slobodno dostupna.

Medvedi su snimljeni kako provaljuju u domove da bi ukrali hranu, donevši jednom medveđem provalniku teškom 226 kilograma nadimak „Henk tenk“ .

Iako je lov na medvede još uvek dozvoljen u nekim državama, vladine agencije za divlje životinje obrazuju javnost kako da miroljubivo koegzistiraju sa medvedima.

Ibisi

Sa punačkim belim telom i dugim nabranim vratom i stopalima, australijski beli ibis se ponekad opisuje kao graciozan i elegantan – makar kada je u prirodnom movčarnom staništu.

U australijskim gradovima, ta priča je potpuno drugačija.

„Smetlarska kokoš“ ili „ćurka iz kante“, kako se ova ptica naziva ne baš od mila, može često da se zatekne kako se muva oko pogona za obradu otpadnih voda ili kljuca po đubretu.

Iako urbane zajednice ovu pticu često doživljavaju više kao štetočinu nego kao nacionalno blago, istraživanje pokazuje da bi mogla da predstavlja vitalni rezervoar genetskog diverziteta koji bi mogao da pomogne da se dopune populacije divljih životinja na drugim mestima.

Ose

Ose uživaju reputaciju stalnih kvaritelja zabave po piknicima, jer doleću da bi se gostile džemom sa hleba, voćnom salatom i drugim poslasticama.

Njihova ljubav prema slatkom možda je preuveličana; u divljini se hrane strvinama jednako rado kao i istrulelim voćem.

U oblastima u kojima su evropske ose stigle relativno nedavno – kao što su Australija i Novi Zeland – naučnici su uspeli da zabeleže njihov dramatični uticaj na druge strvinarske vrste.

Studija iz 2020. godine, sprovedena u Australiji, pokazala je da su ose brzo pristizale da se hrane svežim lešinama i agresivno napadale konkurentske zunzare – u tolikoj meri da muve nisu uspevale da polože jaja.

Veći strvinarski kičmenjaci kao što su dingoi takođe su bili napadnuti.

Postoje dokazi i da se ose prilagođavaju gradskom životu, čak i na genetskom nivou.

Kako temperature rastu zbog klimatskih promena, skorašnja studija pokazala je da su vrelije urbane oblasti sa manje vegetacije obično postale dom za sitnije ose.

To bi moglo da im pruži evolutivnu prednost zato što lakšim telima treba manje energije da ostanu u vazduhu.

Pogledajte i ovaj video:

Dodatno izveštavanje: Zarija Gorvet, Izabel Geretsen, Ričard Grej, Lusi Šerif, Stiven Dauling, Indija Berk i Marta Enrikes.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]