pomor ribe u Peku — Uginula riba na reci Pek kod Braničeva

Uginuli klen, mrena i druge ribe plutaju po površini reke po čijem koritu se naziru ostaci sluzi od prethodnog incidenta, dok se dolinom širi nesnosan smrad.

Ovakav prizor dočekao je Stevana Gajića 23. avgusta ujutru kada se na poziv lokalnog pecaroša uputio ka reci Pek koja protiče kroz njegovo rodno selo Braničevo, na istoku Srbije.

„Užasno. Ja onako veliki pomor riba nisam doživeo na Peku“, govori 27-godišnji Gajić za BBC na srpskom.

On tvrdi da se ranije tokom leta dogodio već jedan pomor kada je deo korita pokrila „plavo-belo-crna skrama“, koja je u reku, prema sumnji meštana, dospela iz obližnje hladnjače u vlasništvu firme Coolfood.

Na pitanja BBC novinara da li je bilo ispuštanja otpadnih voda iz hladnjače u Pek te avgustovske noći ili tog jutra, kao i kako hladnjača tretira otpadne vode iz postrojenja, do objavljivanja teksta iz beogradskog preduzeća nisu odgovorili.

Pored Peka, slike mrtvih riba stizale su ovog leta i sa Golijske Moravice, Velike Morave i još nekoliko drugih reka u Srbiji, a pomori su zabeleženi i na pojedinim jezerima i ritovima.

„Uzroci mogu biti različiti – od zagađenja koje je antropogenog (ljudskog) porekla, do ekscesa i akcidenata na plovnim putevima, pa i kriza kiseonika“, objašnjava profesor Branko Miljanović sa Departmana za biologiju i ekologiju, Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.

Šta se dogodilo zlatonosnom Peku u Braničevu?

Umesto čestica zlata meštani sela Braničevo u opštini Golubac, kako kažu, krajem avgusta iz reke su vadili mrtvu ribu.

Prethodno posiveli, zlatonosni Pek je i pobeleo.

Kada je stigao na lice mesta, Stevana Gajića je dočekao veliki broj uginulih riba na obali i površini Peka, oko popadalih grana u koritu reke.

Smrad koji se godinama širi nizvodno od cevi, za koju Braničevac kaže da vodi do hladnjače, bio je „toliko intenzivan“ da ga je osetio i kod kuće, pre nego što je stigao do vode.

„Ne mogu da ga uporedim ni sa čim, baš je bilo gadno i nepodnošljivo“, ističe Gajić.

Ubrzo su došli i drugi stanovnici sela, kao i ribočuvari koji su kasnije uklonili mrtvu ribu, prethodno je razdvojivši po vrstama.

Odmah su, navodi Gajić, „alarmirali sve službe i institucije“.

Na teren je izašao i inspektor za zaštitu životne sredine opštinske uprave Golubac, a nadzor je, dodaje, obavio i u hladnjači „odakle je sprovedena cev iz koje se izliva otpadna voda“.

Meštani Braničeva sumnjaju da je uzrok pomora upravo ispuštanje otpadnih voda iz ovog objekta za skladištenje voća.

„Znamo da je cev sprovedena odatle, znamo da reka ne smrdi iznad, već samo tu kod cevi gde se izliva otpadna voda, i znamo da je uginulih riba bilo samo nizvodno“, tvrdi Gajić.

On kaže i da je pomora riba bilo i u prvoj polovini jula, kada se na Peku pojavila „siva sluz“.

Tada je, dodaje, kontaktirao hladnjaču gde mu je rečeno da je to „potpuno zelena fabrika“.

„Niko nije za to da se hladnjača zatvori, taman posla, ali ovo mora da se reguliše i bude u skladu sa životnom sredinom, nećemo valjda dozvoljavati da trujemo reku koja nam teče kroz selo“, kaže Gajić.

Uzorci vode i uginulih riba su, dodaje, predati nadležnim institutima i sada čekaju rezultate analiza.

Koji su uzroci pomora riba i kome se obratiti ako do toga dođe?

Do pomora riba može doći na različite načine – ispuštanjem otpadnih voda iz fabrika ili naselja nizvodno od ispusta, spiranjem okolnog zemljišta koje je kontaminirano hemikalijama, gubitkom kiseonika u reci ili jezeru, kao i presušivanjem vodotoka.

„Sve otpadne vode – industrijske ili komunalne, potencijalni su zagađivači i uzročnici ugibanja riba ne samo u rekama, akumulacijama, kanalima, već u svim ekosistemima gde imate direktan upliv“, objašnjava profesor Miljanović za BBC na srpskom.

Komunalne vode iz domaćinstava odlaze u reke putem kanalizacije, dok se industrijske ispuštaju iz fabrika.

Tako u reku ili jezero dospevaju i organske materije u čijem procesu razgradnje se troši kiseonik, zbog čega ribe ostaju bez istog.

Ove godine stanje je dodatno pogoršao i nizak vodostaj – nivo vode u rečnom koritu ili jezeru, uslovljen dugotrajnom letnjom sušom.

„Količina vode je daleko manja, pa je koncentracija otpadnih materijala veća, što dovodi do velike potrošnje kiseonika tih organskih materija i krize kiseonika, a zatim i pomora.

„Tamo gde su viši vodostaji uglavnom dođe do razblaženja, pa se ne oseti toliko“, naglašava doktor bioloških nauka.

Organska materija u reke ne dospeva samo ispuštanjem industrijskih i komunalnih voda, već i prirodnim putem – spiranjem zemljišta koje je zasićeno raznim hemikalijama.

Pitanje zagađenja i stradanja ribe je, kaže Goran Sekulić iz Svetske fondacije za prirodu (WWF), u nadležnosti inspekcija pri Ministarstvu zaštite životne sredine.

„Kada nam se neko obrati sa tim problemom, upućemo na inspekciju za zaštitu životne sredine – oni eventualno reaguju“, kaže on za BBC na srpskom.

Sekulić smatra da je stvarno stanje na terenu daleko gore, te da većina pomora „prođe nezabeleženo“.

„U poslednje vreme je poraslo interesovanje za takve probleme, ali bojim se da dosta stvari prođe nezapaženo i neprimećeno, što od građana i medija, a još manje od nadležnih organa i inspekcije“, dodaje.

Do objavljivanja teksta nisu odgovorili na pitanja BBC novinara.

Kome građani mogu da se obrate kada dođe do pomora ribe i kakve su kazne za odgovorne iz Ministarstva zaštite životne sredine.

Reka Pek — Slika reke Pek iz jula ove godine, kada je, prema tvrdnji Braničevaca, došlo do prvog ispuštanja otpadnih voda

Od Golijske Moravice i Velike Morave, do Čonopljanskog jezera i dalje

Samo tokom ovog leta je na nekoliko hidroloških objekata u Srbiji stradala velika količina ribe.

Početkom avgusta je u dva navrata došlo do pomora na Velikoj Moravi – prvo kod Lapova, a zatim i kod Batočine.

Očevidac prvog pomora izrazio je sumnju da je za uginuće riba zaslužna Lepenica, jedna od najzagađenijih pritoka Velike Morave, koja se nedaleko od Lapova uliva u nju.

Ona na tom potezu pripada IV klasi kvaliteta voda ili vanklasnom toku, a od opasnih materija pre 15 godina u njoj su registrovane veće količine gvožđa, mangana i tanina.

Drugi put je reagovala i opština Batočina uputivši zahtev Ministarstvu poljoprivrede za hitnom istragom jer se meštani ovog pomoravskog mesta „snabdevaju vodom za piće sa bunara koji se nalaze upravo u ovom ataru„.

Veća količina ribe uginula je tih dana i na Golijskoj Moravici kod Arilja.

Ekološki aktivisti su naveli da je pomor uzrokovalo naglo ispuštanje vode i nanosa iz vodozahvata mini-hidroelektrane Brusnik, dok su iz te centralne rekli da su akumulaciju praznili u skladu sa propisima, a da je reka zatrovana otpadom koji se u nju baca.

Nešto ranije, početkom jula zabeležen je pomor riba i u Pustoj reci kod Leskovca, i na ušću reke Raške u Ibar.

Jedan od najvećih pomora ribe u vodama Srbije dogodio se početkom 2000. kada je došlo do izlivanja cijanida iz rudnika zlata u blizini rumunskog grada Baja Mare, u reku Samoš, pritoku Tise.

Ekološka katastrofa je zahvatila i Srbiju, a profesor Miljanović kaže da se tada govorilo o „totalnom pomoru ribe“ u „sahranjenoj Tisi“.

Mrtve ribe su ovog leta mogle da se vide i na površini pojedinih jezera u Srbiji.

„Imamo akumulaciju Čonoplja (kod Sombora) gde je bio masovni pomor jer je ostala bez vode, a tamo nemate direktne zagađivače“, navodi novosadski biolog.

Na ritovima oko Zrenjanina nedavno je uginulo oko 400 kilograma ribe, većinom zbog nedostatka kiseonika, a posle „intenzivnih padavina nakon dugog perioda suše“.

Primera iz bliske i dalje prošlosti je mnogo i gotovo da ne postoji vodotok u Srbiji koji bi mogao da izbegne pomor ribe.

Od ovog pravila izuzete su samo retke reke koje ne protiču kroz naseljena mesta, pored farmi i industrijskih postrojenja i kojih nema mnogo.

pomor na Kolubari — Na reci Kolubari prošlog leta je stradalo više tona ribe

Kako stati na put daljem pomoru riba?

Goran Sekulić iz Svetske fondacije za prirodu smatra da je posredi „kompleksan problem“, te da nema „jednostavnog rešenja, u kratkom roku“.

Potrebna su, kaže, i velika finansijska izdvajanja da bi se došlo do napretka na ovom polju.

„Treba ići formalnim putevima – kazni, inspekcija, kontrola, ali mislim da je potreban i pritisak društva, kao i da se kroz medije utiče na odgovornost zagađivača“, ocenjuje Sekulić iz WWF-a.

Po njihovom dosadašnjem iskustvu, dodaje, kazne nisu bile srezmerne „obimu incidenta i stradanja“.

„Uglavnom su to zanemarljive kazne, nešto što zagađivačima nije neka velika stavka, a možda im je čak i jeftinije nego da zbrinjavaju otpadne vode na adekvatan način.“

Za profesora Branka Miljanovića jedan od načina da se spreče uzroci koji dovode do ovih ekoloških incidenata je i prevencija, gde se „jako malo odmaklo“.

„Mi imamo sjajne zakone, urađena je zakonska regulativa, samo što ih ne poštujemo“, smatra biolog.

Kaže da postoje i uređaji za prečišćavanje otpadnih voda, ali uglavnom ne rade.

Ipak, najvažnije je „pružiti šansu prirodi da se regeneriše“, što takođe čovek ne čini.

„Pomor ribe je samo vrh ledenog brega, sve drugo je poremećaj u lancima ishrane, u ekosistemu – puca karika, a kad ona pukne, ode ceo lanac i treba mu vremena da se oporavi“, zaključuje Miljanović.