Franciska Ela proganjaju lica dece koju nije mogao da spase.
To je ono što ga nagoni da dan za danom zalazi duboko u gustu prašumu beskrajnog planinskog lanca Sijera Madre, noseći tešku pletenu torbu punu svežih mladica na ramenima.
Njegova vitka figura saginje se pod debelom tavanicom od lišća.
Čak i dok mu naočare spadaju sa nosa, uspeva da izbegne da se saplete o izdignuto korenje drveća dok žuri jedva vidljivom stazom do najnovije lokacije za sadnju drveća.
Slediti ga nije lako, naročito dok se oblaci spuštaju sa brda češući se o vrhove grana svežom izmaglicom od kiše.
On je nekada zarađivao za život sekući to drveće kojem su bili potrebi vekovi da izraste.
Sada u pedesetim godinama, on se od ilegalnog drvoseče pretvorio u šumara nakon što je prisustvovao, kako sam kaže, „osveti prirode“.
Više od 1.000 ljudi stradalo je kad je Franciskovo selo, zajedno sa još nekoliko drugih, odneto u klizištu u decembru 2004. godine.
„Video sam beživotna tela dece poređana po ulici dok su sve kuće bile uništene. Nije ostala nijedna, čak ni naša.
„Kad se setim šta smo sve radili, osećam se bespomoćno“, kaže on tokom jedne od retkih pauza koje je bio spreman da napravi toga dana.
Da li se oseća krivim zbog vlastite prošlosti?
On okreće glavu u suzama.
Posle nekoliko minuta odgovara: „Krivim sebe. Da nisam sekao drveće, možda se to ne bi desilo.“
- Naftni projekat koji nazivaju grehom
- „Nemam vremena da tugujem za sinom, moram da radim da bi drugi preživeli“
- Kakve veze imaju nestašica senfa i reptili koji menjaju pol sa klimatskim promenama
Spasavanje Sijera Madre
Sijera Madre, reći će vam Filipinci, čini kičmu Luzona, glavnog ostrva ove zemlje.
Neki čak opisuju planinu kao svoju majku i zaštitnicu.
Dok se proteže više od 500 kilometara od severa do juga, smatra se da njeni neravni, krzavi vrhovi štite 64 miliona ljudi koji tamo žive, među kojima i oni u glavnom gradu Manili, od najgorih snažnih tajfuna koji pristižu sa Pacifičkog okeana.
Ali 90 odsto prvobitne prašume sada više nema.
Ilegalna seča, rudnici i kamenolomi ostavili su traga na ovom krajoliku.
A bez korenja drveća radi stabilnosti i beskrajnih krošnji šume koje upijaju pljuskove, klizišta i poplave od bujica su sve češće, naročito kako se učestalost i intenzitet i oluja povećavaju.
„Ljudi kažu da ilegalna seča šuma uništava prirodu, ali Bog nam je dao sve to na korišćenje“, kaže Mark.
On je u srednjim pedesetim i živi od ilegalne seče šuma za stambena naselja i druge građevinske projekte.
On se hvali motornom testerom koju je kupio nakon što je prodao svoju kravu pre sedam godina.
To je njegova dragocena imovina zato što se motorne testere ovde registruju – baš kao i oružje.
Mark kaže da će ga vlasti uhvatiti „samo mrtvog“.
On i njegova supruga Grejs žive duboko u šumi u maloj kolibi od pletene trske sa valovitim metalnim krovom koja izgleda kao da prkosi gravitaciji.
Izgrađena je na strmoj padini okružena kokosovim drvećem.
Njihova poslednja velika porudžbina bila je u martu.
Bilo mu je potrebno oko mesec dana da je završi uz pomoć drugih i donela im je oko 300 dolara ili oko 16.500 pezosa.
Narudžbina je stigla preko posrednika.
Ali prebacivanje drveta do naručioca je težak proces.
„Čekamo do ponoći, zato što se krijemo od vojnika i šumara. Plate nas nedelju dana posle toga.“
Uprkos riziku, seča drveća jedini je izvor prihoda za neke od najsiromašnijih Filipinaca.
„Moja poruka ljudima je da se ne ljute na nas zato što mi zapravo ne želimo to da radimo“, kaže Mark.
„Od zemljoradnje možemo da dođemo do novca samo za naše najosnovnije potrebe. Drugi mogu sebi da priušte da se ljute jer imaju druge izvora zarađivanja za život, ali mi, mi nemamo ništa.“
Francisko, međutim, kaže da to ne menja činjenicu da oni i dalje moraju da se suoče sa poražavajućih posledicama seče šuma.
„Nismo znali šta radimo, bilo nam je stalo samo do novca za našu hranu svakog dana zato što nismo imali drugog izvora prihoda.
„Iskopavali bismo čak i korenje drveća koje smo posekli. Posekli bismo svo drveće u nekoj šumskoj oblasti sve dok ne ostane nijedno krupnije drvo.“
Sada, veruje on, sečenje „samo jednog parčeta drveta jedan je od najvećih grehova protiv prirode“.
Pored potoka koji tu protiče, on spušta svoju tešku torbu sa mladicama i usmerava armiju volontera koji rade za fondaciju Haribon – desetak muškaraca i žena koji nose torbe sa mladicama teškim i do 15 kilograma.
Neki na nogama nose japanke, ali se i dalje kreću sigurnim korakom dok se penju uz strmu obalu kroz veliko blato.
Pod krošnjama prašume, Francisko se zariče da će nastaviti da radi da bi se postarao da se „istorija ne ponovi“.
„Naš neprijatelj sada su poplave od bujica“, kaže on.
„Čak i svoju decu učim da sade drveće, govorim im da ne slede primer onih koji seku šumu.“
Oblaci se spuštaju malo niže i prve kapi kiše padaju na lišće.
Volonteri nastavljaju da sade, nepokolebani.
Mladice su drveće nare – nacionalno drvo sa Filipina koje brzo raste.
Za deset godina, oni se nadaju da će ovaj deo šume ponovo ozeleneti.
- Klimatske promene ozbiljno ugrožavaju zdravlje – novo istraživanje stručnjaka
- „Ako me vidiš, plači”: Zbog suše se pojavilo kamenje sa zastrašujućim porukama u koritima reka
- Klimatske promene: Pretnja od izumiranja čovečanstva se ne shvata ozbiljno, kažu naučnici
Smrtonosan posao u smrtonosnom sukobu
Ponovo sađenje drveća u planinama Sijera Madre je dug, težak i čak opasan posao.
Kao i prašume posvuda, i ova je mesto sukoba onih koji očajnički žele da zarade za život i onih koji očajnički žele da sačuvaju živote.
A rizik od toga da taj sukob postane smrtonosan veoma je visok.
Izveštaj Global vitnesa identifikovao je Filipine kao jedno od najopasnijih mesta na svetu za ekologe ili aktiviste koji se bore za pravo na zemlju.
„Jednom smo povikali nekome da prestanu da seku drveće. Oni su nam rekli da bi mogli da nas ubiju“, kaže Francisko.
„Rekao sam im da nismo došli da se svađamo i samo smo im objasnili šta će se desiti svima nama ako nastave da rade ono što rade. Rekao sam im: ‘Vi nećete biti jedini koji će osetiti posledice, osetićemo ih svi mi.’.“
On kaže da su poveli otvorenu raspravu i da su se posle mirno razišli svako svojim putem.
Ali ishod nije uvek takav.
Najmanje 270 ljudi ubijeno je u poslednjih 10 godina braneći ove prašume.
Dva šumara koji rade za georezervat Masungi na jugu planinskog lanca Sijera Madre ubijena su i ranjena 2021. godine, što je navelo rezervat da zatraži hitnu zaštitu zaposlenih.
Ministarstvo za životnu sredinu i nacionalne resurse takođe je tražilo u poslednjih nekoliko godina da njihovi šumari budu naoružani.
Ali šumari nisu jedini ugroženi napadima naoružanih ilegalnih drvoseča – 114 ekoloških aktivista ubijenih na Filipinima poticali su iz domorodačkih zajednica.
Filipini svake godine gube oko 47.000 hektara prašume, prema Zavodu za šumarsku upravu Ministarstva za životnu sredinu i prirodne resurse.
To je teritorija veličine 87.700 fudbalskih terena.
Smatra se i da ona sadrži najveći broj ugroženih vrsta na svetu.
Većina nestaje zbog seče, ali bitka se ne vodi samo oko drveta.
Pogledajte video:
Klimatske promene ili rast
Ovaj ogroman planinski lanac je takođe bogat bakrom, zlatom, niklom, hromitom i krečnjakom.
A to je veliki posao u zemlji u razvoju željnoj da obnovi privredu nakon pretrpljenih udaraca tokom skoro tri godine pandemije.
Postojao je moratorijum na nove rudarske projekte otvorenog okna do 2021. godine, ali nekoliko kompanija ima dugoročne dozvole za korišćenje obližnjeg zemljišta.
„Potreban nam je sveobuhvatni pregled svih dozvola izdatih za rudarstvo“, kaže Toni La Vina, zamenik direktora za klimatsku politiku i međunarodne odnose u Opservatoriji u Manili.
„Postoje dobro dokumentovane veze između političara i rudarskih kompanija na Filipinima.
„Seča i rudarstvo su izgradili političke karijere mnogih lokalnih i nacionalnih političara. Ta veza mora da se prekine.“
Steći pravu sliku o razmerama rudarskih projekata duž planinskog lanca Sijera Madre koji se prostire u deset pokrajina veoma je teško.
BBC je kontaktirao lokalne zvaničnike u svakoj pokrajini da bi saznao koliko dozvola su izdali u poslednjih pet godina.
Odgovorili su nam iz samo jedne pokrajine – Rizal.
Oni kažu da su izdali tri dozvole za „izvlačenje minerala“, ali da su vlasnici zemlje imali „prethodna prava“ koja su im omogućila da rudare i u zaštićenim oblastima.
Ministarstvo za životnu sredinu i prirodne resurse, koje izdaje dozvole za rudnike i kamenolome, takođe tek treba da odgovori BBC-jevom zahtevu za komentar.
Stvari dodatno komplikuje činjenica da isto ministarstvo upošljava stotine šumara da štite Sijeru Madre.
Ovo najbolje odslikava kontradikciju sa kojima se zemlje u razvoju suočavaju dok se bore protiv klimatskih promena.
Njihovom stanovništvu u porastu potrebne su kuće, putevi i radna mesta.
Ali infrastruktura i industrije koji ih obezbeđuju često su odgovorni i za krčenje šuma i poplave koje im ugrožavaju budućnost.
Ove zemlje se nadaju da će im bogatije države pomoći.
Demokratska Republika Kongo, Indonezija i Brazil, u kojima se nalazi 52 odsto svetskih prašuma, najavili su da će sarađivati kako bi obezbedili „isplate za smanjenje krčenja šuma“.
Filipini su se obratili Kini za pomoć pri finansiranju ogromne brane da bi se namirila sve veća potražnja za vodom u Metro Manili, Rizalu i Kvezonu.
Zvaničnici tvrde da korist od projekta nadmašuje narušavanje životne sredine.
Ali drugi strahuju da će ona dodatno erodirati dragocenu floru i faunu, i utrti put drugoj vrsti gradnje.
Kad teške oluje prete Luzonu, prioriteti se menjaju – i to brzo.
U septembru, dok je super tajfun Noru pravio klizište na Filipinima, hešteg #SaveSierraMadre (Spasite Sijera Madre) trendovao je na Tviteru.
Televizijske mreže bile su prepune analitičara koji su hvalili prašume zato što štite ostrvo.
„Ne možemo da imamo samo jednu upotrebu Sijera Madre, ali moramo da imamo prioritete“, kaže La Vina.
„Ne smemo da razvijamo infrastrukturu koja će ubiti ili poraziti sve druge upotrebe Sijera Madre. Ulozi su sada mnogo viši.“
Borba za bogatstva na planinskom lancu Sijera Madre dolazi u vreme kada će zemlji možda biti potrebna zaštita njihove majke planine više nego ikad pre.
Filipini su jedna od zemalja najsklonijih katastrofama na svetu, a sada, oni su i jedna od najugroženijih od klimatskih promena.
La Vina je optimističan: „Znam da mnogi ljudi rade vredno na zaštiti naših šuma. A svest o tom problemu sve više raste. Ako nastavimo dalje, veće su nam šanse za uspeh sada nego ikada pre.“
Ali oni na prvoj liniji fronta ne dele to mišljenje.
Majka Mila Ljagas živi pored kamenoloma u Rizalu koji je pod istragom nakon što je njena zajednica raštrkanih koliba od bambusa duž reke stradala u poplavi.
Ona sada drži svoju najdragoceniju imovinu u torbi, zajedno sa osnovnim potrepštinama za sebe i svoju decu.
„Rođena sam ovde – te planine tamo iznad, nekada su bile redu, tada nismo imali poplave“, kaže ona, pokazujući prstom na strmu planinu iznad reke.
Deo njenog komšiluka je odsečen i više nema nimalo zelenila. Umesto toga, to je sada kamenolom od sive stene.
Danas, dodaje ona, više nema drveća koje bi upilo kiše i „nema ničega“ da zaustavi reku kad nabuja.
„Svi strepe od budućnosti. Ne možemo ništa da učinimo, nemamo moć da zaustavimo te stvari.“
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
