Zločin kod Mladenovca: „Sve i dalje stoji“ – Dubona i Malo Orašje, sedam dana posle tragedije

Već sedam dana, meštani sela u okolini Mladenovca svakodnevno ponavljaju molitve za ranjene i pominju mrtve.

U masovnoj pucnjavi u Malom Orašju i Duboni, na oko 60 kilometara od Beograda, u noći između 4. i 5. maja ubijeno je osam, a ranjeno 14 ljudi.

I nebo je prethodnih dana plakalo nad ovim selima – kiša skoro da je sprala lokve i tačkaste tragove krvi na mestima zločina, ali ponegde se još naziru.

„Sve i dalje stoji“, kaže Jovica Marković, šezdesetdvogodišnji blagajnik crkve u Malom Orašju, za BBC na srpskom.

„Decu ne možemo da vratimo, ali sećanje na njih će ostati – na mestima gde su poginuli, biće izgrađena spomen-obeležja“, dodaje.

• Deset godina od masovnog ubistva u Velikoj Ivanči: Kako se mala sredina nosi sa tragedijom
• ‘Mama, šta je to tragedija’
• Zločin kod Smedereva i Mladenovca: Dve ranjene žene u teškom stanju, ocu osumnjičenog određen pritvor

Nadomak Malog Orašja, čokoladice, limenke i flaše piva od đurđevdanske proslave koju je napadač prekinuo sada su deo improvizovanog spomenika, zajedno sa kandilima i cvećem.

Na klupama u školskom dvorištu u Duboni, gde su mladi sedeli kada su zasuti mecima, leže cvetni venci, a meštani i dalje pale sveće kod ograde.

Zločin u ovim selima dogodio se manje od 48 sati nakon što je naoružani trinaestogodišnjak upao u školu „Vladislav Ribnikar“ u centru Beograda.

Molitve i opela – kako tuguje Malo Orašje

U mirisnoj izmaglici tamjana, meštani Malog Orašja mole se u seoskoj crkvi, u koju prethodnih dana svraća više ljudi nego inače.

Petak je i obeležava se praznik Svetog Vasilija Ostroškog, koji važi za iscelitelja najtežih bolesti i muka.

Pred kraj službe, sveštenik Radomir čita molitvu za zdravlje ranjenih i pokoj duše preminulih, a okupljeni se prekrste na pomen svakog pojedinačnog imena.

„Od pre nedelju dana, na liturgijama pominjemo nastradalu decu i čitamo kratko opelo za preminule“, kaže Marković.

Mrtvi su sahranjeni, ranjeni se još oporavljaju.

Sveštenik zatim vadi beli notes, iz kojeg nabraja imena meštana koji u prethodnim danima donirali novac crkvi za zdravlje ranjenih i spasenje preminulih.

Spisak je dugačak.

„Draga braćo i sestre, saosećam se sa porodicama nastradalih i ranjenih“, kaže otac Radomir, završavajući službu.

Prekoputa, na vratima crkvene prodavnice, izlepljena su imena petorice ubijenih mladića iz ovog sela.

Marković objašnjava da to „nije nikakav običaj“, već su to učinili iz pragmatičnosti, ne bi li svako ko želi da upali sveću za pokojnike znao kome da je nameni.

„Ljudi dolaze svakodnevno, čak i iz drugih mesta ako su u prolazu – svraćaju da odaju počast, a ne znaju svi imena poginulih, pa smo ih ispisali da im olakšamo“, dodaje.

Kaže da do sada nije bilo meštana koji su se obraćali svešteniku kako bi razgovarali o tragičnim događajima.

„U selo su dolazili psihijatar i klinički psiholog iz Smedereva koji su ostavili brojeve telefona i rekli da svako, ko oseća potrebu, može da se javi i ode bez zakazivanja i čekanja.

„Zahvalni smo na tome, zaista su se potrudili“, dodaje Marković.

Kaže da je većina stanovnika i dalje povučena u sopstvene domove posle svega što se dogodilo.

Lako je razaznati kuće koje su izgubile člana porodice – na fasadama vise crne zastave, sa natpisom „Za pokoj duše“ i imenom preminulog.

Malo Orašje izgubilo je petoricu momaka.

„Svi su bili tako mladi, niko od njih se nije ni oženio“, kaže meštanin koji sa komšijama provodi jutro ispred seoske prodavnice.

„Selo će ovo dugo pamtiti“, dodaje, ne želeći da se predstavi.

Mesto zločina nadomak sela više nije ograđeno policijskom trakom, pa meštani dolaze da odaju počast.

Sklonjen je i automobil koji je tu bio parkiran, a koji smo pre sedam dana zatekli sa razbijenim zadnjim staklom, rupom od metka i srcastim jastučićem sa natpisom „Najboljem dečku“.

Marković kaže da meštani planiraju da „raščiste i urede“ ovo mesto, kada duševne rane još malo zacele.

Tu su se, kaže, mladi okupljali „još u njegovo vreme, pre 40-ak godina“.

„Sami ćemo se organizovati da podignemo spomenik, već smo počeli dogovore u vezi s tim“, dodaje.

Plamen sveća na kiši – kako tuguje Dubona

Uz ogradu osnovne škole u selu Dubona, sedam dana kasnije pod drvetom i dalje gore sveće, prkoseći kiši.

I ovde su meštani uglavnom po kućama, a retki prolaznici nisu raspoloženi za razgovor sa novinarima.

„Ljudi u ovom selu su pre nedelju dana doživeli rat uživo, mnogi su i dalje u šoku“, kaže meštanka Dubone zaposlena u seoskoj Osnovnoj školi „Momčilo Živojinović“, koja je želela da ostane anonimna.

„Nakon pucnjave u školi u Beogradu, ja sam učenicima rekla da nemaju čega da se plaše, jer žive u malom mestu, gde tako nešto ne može da se desi“, priča sa izrazom tuge i zbunjenosti.

Međutim, meci su ovo školsko dvorište zasuli manje od 48 sati nakon što su nastradali đaci i zaposleni u „Vladislavu Ribnikaru“.

„Većina nas još ne može da veruje šta se dogodilo“, dodaje.

• Povratak đaka u školu „Vladislav Ribnikar“: Policija na ulazima, držanje za ruke i sedam zahteva
• „Naučite nas ljubavi“ i „Sve mora da stane“: Protesti protiv nasilja u Srbiji

Nedelju dana kasnije, tragovi zločina izribani su sa betonske staze koja vodi do ulaza u školu, odakle se čuje dečiji žamor.

Međutim, nisu se svi đaci vratili u klupe, dodaje meštanka Dubone.

„Imamo učenike koji su rođaci ubijenih, braća i sestre teško povređenih.

„Škola je ponovo uvela onlajn nastavu, a na roditeljima je da odluče da li će deca dolaziti“, kaže.

Navodi da su „pojedini roditelji u strahu i ne žele da deca dolaze“.

„Moguće je da će neki učenici do kraja školske godine nastavu pratiti putem interneta, a škola to podržava“, dodaje.

Kaže i da sa učenicima aktivno radi psihološko-pedagoška služba, a imaju i pomoć psihijatara iz Mladenovca.

Posmrtna tišina vlada oko drvenog stola i klupa u školskom dvorištu, gde su se do nedavno okupljala deca i mladi iz sela.

„Oni nemaju nikakva dešavanja osim ove škole – tu su se družili i slušali muziku.

„Ne znam gde će sada provoditi vreme, ove klupe više ne žele da koriste.“

Sagovornica kaže da se i na ovom mestu planira izgradnja spomen-obeležja, dok će na jednom od zidova škole biti oslikan mural u čast žrtava.

U oba sela, novina u đačkom životu su policajci, koji sada dežuraju u blizini škola.

To je nova mera u školama u Srbiji, koju su vlasti uvele nakon dve masovne tragedije.

„Moja supruga je učiteljica u Malom Orašju, kaže da su deca puna priča o onome što se dogodilo“, kaže Marković.

„Kaže da su se brzo zbližili sa policajcima – baš su ih dobro prihvatili, uz njih osećaju sigurnost“, dodaje.

Prekoputa škole u Duboni nalazi se prodavnica, čiji ulaz služi kao oglasna tabla.

Tu su okačene umrlice, a na fotografijama, dva momka i jedna devojka smeše se na pustu glavnu ulicu, po kojoj se na pljusku stvaraju bare.

Pogledajte video: Dan kada je Beograd zanemeo

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]