Od serija kao što su „Stvaranje ubice“ (Making a Murderer) do podkasta „Serijal“ (Serial) – poslednjih nekoliko godina čini se da takozvanog istinitog zločina ima gde god se okrenete.
Dižem ruke i priznajem – ja sam zavisnica.
Iz meni nepoznatih razloga, kriminalistički dokumentarci postali su moj uobičajeni način opuštanja.
Ako su mi prijatelji u gostima, postiđeno ću se našaliti sa svojim sugestijama za striming – ali postoje čvrsti dokazi da u tome nisam usamljena.
Uspon ovog žanra nemoguće je ignorisati. Čini se da se skoro svake nedelje pojavi neki novi dokumentarac koji ne prođe bez kontroverze.
Neki upozoravaju na rizik od veličanja ozloglašenih ubica i brisanja njihovih žrtava iz priče. Drugi optužuju tvorce serija da su selektivni kad su u pitanju dokazi.
Da li, dakle, žrtve i zajednice na koje su slučajevi direktno uticali smatraju da je naša fascinacija istinitim zločinima problematična?
Preživela
Keti Klajner imala je samo 20 godina kad ju je napao Ted Bandi.
Premlatio ju je motkom u krevetu u kući sestrinstva Či Omega na Državnom univerzitetu Floride 1978. godine.
Pre nego što je ušao u njenu sobu, Bandi je na spavanju ubio dve njene vršnjakinje iz sestrinstva.
Keti je zadobila ozbiljne povrede lica i slomljenu vilicu. Usta su morali da joj pričvrste žicom, zbog čega je bila primorana da napusti studije.
Sada u 61. godini, Keti kaže da nije mnogo govorila o tom iskustvu sve dok je nedavno nisu pronašli američki mediji.
Ove godine je prošlo 30 godina od pogubljenja Teda Bandija. Možda to i znate, jer izgleda kao da su 2019. godine serijske ubice ponovo svuda.
U februaru je objavljeno da je Netfliks platio milione kako bi obezbedio američka prava za novi film sa srcelomcem Zakom Efronom u glavnoj ulozi Bandija.
Objava je išla uz trejler koji je izazvao veliko nezadovoljstvo na internetu, a neki su ga optužili da seksualizuje ubicu.
Netfliks, koji je upravo objavio i seriju o intervjuima sa Bandijem, komentarisao je to na društvenim mrežama.
Govoreći o tome kako je kad vas stalno podsećaju na Bandija u popularnoj kulturi, Keti kaže: „Nisam tražila da postanem sastavni deo njegovog životnog puta – sa svim njegovim ubistvima i zlostavljanjima.“
Ali za nju, znanje je predstavljalo moć.
„Pročitala sam sve knjige i pogledala sve što sam mogla o njemu“, kaže ona, priznajući da su druge žrtve možda drugačije izlazile sa tim na kraj.
Efron je za ulogu preuzeo prepoznatljive Bandijeve lokne i osmeh – on zaista jezivo podseća na slavnog ubicu.
„Kad Holivud snimi film, želi da on bude uverljiv, da ljudi žele da ga gledaju“, kaže Keti, govoreći iz Nju Orlinsa, gde sada živi.
„Bandi im je pokazao ono što je želeo da vide – da je uvek imao kontrolu… Zek Efron – on igra ulogu – on je glumac. On radi to onako kao što je to ovaj radio, na način na koji oni doživljavaju Bandija.“
Keti kaže da je pokušala da stupi u kontakt sa studijom kad je čula da se snima film, ali pretpostavlja da se mejl zagubio negde među gomilom opštih upita.
Priznaje da ne može ni da zamisli da gleda film, kao članica porodice jedne od 30 žena i devojaka za koje se zna da ih je ubio.
„Za mene su oni pravi heroji, zato što moraju da istrpe sav taj publicitet“, kaže ona.
Ona se nada da film odslikava žrtve više nego što se to može zaključiti na osnovu trejlera.
„Ne znam koliko se ozbiljno bave žrtvama“, kaže Keti. „Dakle, mogu da kažem bez gledanja, ako nisu predstavili žrtve kako treba – možda ću biti ljuta.“
Zajednica
Vikonsin ima neslavnu reputaciju kao mesto gde su se odigrali neki od najozloglašenijih zločina koji su počinjeni u istoriji Amerike.
Okrug Manitovok nalazi se na istočnoj obali države. Ima 80.000 stanovnika, ali je širom sveta poznat samo po jednom – po Stivenu Ejveriju.
Netfliksova serija koja se bavi Ejverijevom pogrešnom presudom za seksualno zlostavljanje i ponovnim odlaskom u zatvor zbog ubistva postala je senzacija tokom premijere u decembru 2015. godine.
Stotine hiljada ljudi od tada je potpisalo peticiju tražeći njegovo i oslobađanje njegovog nećaka. Već se pojavila druga sezona, a podnete su i brojne žalbe na presudu.
Ostaci neobično hladne zime vidljivi su i po teome da se sneg zadržao u Mantivoku i početkom marta.
Verovatno je razumljivo što lokalni zvaničnici ne žele da pričaju sa još jednim novinarom.
Svetski reflektori skrenuli su neželjenu pažnju na ovaj okrug i njegov istoimeni grad.
Sada se turisti dovezu do auto-otpada porodice Ejveri kako bi tu pravili selfije.
Jedan vatrogasac mi kaže da je policija bila primorana da uklanja komentare na Fejsbuku zbog uznemiravanja – pretnje su u potpunosti oterale neke druge zvaničnike sa društvenih mreža.
Jedan stanovnik Manitovoka čvrsto je rešio da ne ćuti – Džejson Prig.
Kao poslovni čovek koji radi širom države, on kaže da je kap koja je prelila čašu bila kad ga je jedan klijent nakon što se predstavio pitao: „I dobro, je li uradio to ili nije?“, misleći na Ejverija.
Od tada su on i njegova supruga Tina zacrtali sebi misiju da promene način na koji spoljni svet doživljava Manitovok. Napravili su internet serijal „Najgotivnija obala“ kako bi istakli pozitivne aspekte zajednice, kao što su lokalna mala preduzeća.
Tina opisuje Ejverijev slučaj kao „jezivu anomaliju“ i, poput drugih sa kojima sam pričala, ističe da se Ejverijevo imanje nalazi kilometrima izvan grada Manitovok.
„Dođu novinari ili neko iz Holivuda da snimi seriju i onda oni odu, a da se nisu previše upustili u sve to ili saznali kakva je zapravo ova zajednica i šta ona ima da ponudi“, kaže Tina.
„Za njih je to samo ime, samo priča.“
„Zamislite da se gomila TV ekipa parkira ispred vaše kuće, motre na nju i sude o vama samo na osnovu jednog razbijenog prozora“, kaže Džejson govoreći o negativnom publicitetu koji su dobili.
„Nikad ne razgovaraju sa ljudima koji žive u kući, samo gledaju kuću od spolja.“
Ovaj par žarko želi da predstavi svoj kraj, ali po ovako hladnom vremenu, veći deo reke još je smrznut i ima svetlucavu glazuru.
Gradom dominira industrijski krajolik i istorijska gradska kuća koju prepoznajem iz serije, ali je inače prepun mirnih malih preduzeća kao što su kafeterije i butici. Takvu sliku kao sa razglednice nisam očekivala.
Oni mole ljude da ne sude o okrugu i svim njegovima stanovnicima na osnovu ovog jednog dokumentarca.
„Kamere i novinari odu, ali kad njih više nema, ovde ostaje mrlja koju mi pokušavamo da speremo“, kaže Džejson govoreći o trajnoj šteti koja je nastala.
Biznis
Sto trideset kilometara južno od Manitovoka nalazi se Milvoki – grad najslavniji po pivu i bejzbolu.
Ali to je i grad koji se nalazi visoko na listi odredišta najvećih američkih fanatika za dokumentarcima o zločincima.
Tura „Krim Siti kanibal„ vodi posetioce po Vokers Pointu – oblasti u kojoj je serijski ubica Džefri Damer uspevao da namami neke od svojih žrtava iz gej barova.
Njihov sajt se hvali da je tura „toliko grozomorna da su je dvaput zabranjivali na sajtu Grupon“.
Kada je pokrenuta, lokalni mediji su ispratili proteste porodice žrtava. Kritičari kažu da je to bilo prerano zato što su zločini i dalje i te kako živi u glavama mnogih.
Tura kreće iz Šejkersa – bara u centru starog gej kvarta, nekada u vlasništvu porodice Kapone. U ovom lokalu su tokom prohibicije tajno služili alkoholna pića i tu je bila javna kuća, te ova lokacija već ima vlastitu mračnu prošlost.
Trenutni gazda Robert Vajs kupio ga je osamdesetih i vodi brojne ture o duhovima iz ovog lokala. On kaže da mu je ideja za turu Damerovih zločina pala na pamet kad su ljudi koje je upoznavao na putovanjima pominjali slavnog ubicu kad god bi se predstavio kao stanovnik Milvokija.
Bob dobro poznaje taj zločin – zato što je lokalna policija često dolazila u bar, a svraćao je čak i sam Damer.
„Služio sam ga pićem nekih pet ili šest meseci kad god bi povremeno navratio.“
Subota uveče – u obilazak polazi desetak ljudi, vreme je neizdrživo hladno, a sve vreme padaju sneg i kiša.
Prisutni su uglavnom strastveni obožavaoci dokumentaraca o zločinima, ali tu su i jedna porodica i par koji slavi godišnjicu.
Vodič opisuje detinjstvo serijskog ubice, njegov alkoholizam i put ka nasilju.
Damer, koji je priznao da je ubio 17 mladića i muškaraca, smatra se jednim od najgnusnijih zločinaca u američkoj istoriji.
Naš vodič opisuje njegova ubistva i kanibalizam do neprijatnih detalja, a tokom šetnje ukazuje na razne ozloglašene lokacije.
Informacije su uznemirujuće, ali nisu gore od onoga što možete da čujete u bilo kom dokumentarcu o Dameru.
Bob insistira da tura ima istorijsku i obrazovnu vrednost, ali primećujem da njegov bar prodaje i majice sa likom Damera, što je pomalo u suprotnosti sa tim.
„Nakon prodatih na hiljade majica sa tim likom, da li smo imali ijednu pritužbu? Ne, nismo“, kaže Bob.
On odbacuje tvrdnju da su neukusne i insistira da su krenuli da ih prave tek posle neprikosnovene potrošačke tražnje.
„Kad već govorimo o neukusu, imate mnogo više stvari koje su ubedljivo gore od onoga što predstavlja ova majica“, kaže on, navodeći kao primer ljude koji kupuju morbidne artefakte kao što su umetnička dela Čarlsa Mensona.
On kaže i da je odbio druge neukusne predloge za suvenire, kao što je – hrana „inspirisana“ kanibalizmom.
Njihova majica „Kanibal iz Milvokija“ na leđima ima natpis „Damer 17″
Posetioci ture se spore da li je neukusna ili organizovana prerano.
„Odrastao sam slušajući o tome“, kaže jedan posetilac po imenu Aleks, koji je u dvadesetim godinama.
„Mislim da je to jednostavno deo naše istorije i umesto da je krijemo i držimo u zapećku, mislim da je važno da ljudi znaju za to kako bi mogli da izbegnu nešto slično u budućnosti.“
Druga, Melisa iz Ilinoisa, već je jednom bila na turi.
„Ne mislim da iskazuje nepoštovanje prema porodicama“, kaže ona. „Mislim da je to više način da se setimo žrtava umesto da ih zaboravimo.“
Ona, kao i ja, priznaje da gleda mnogo kriminalističkih dokumentaraca. Smatra da se iza uspona njihove popularnosti krije zavisnička priroda striming servisa.
Eksperti
Debora Alen je lično prisustvovala „ogromnom porastu“ interesovanja publike u poslednjih nekoliko godina.
Ona je potpredsednica programske šeme za Jupiter Entertejnment – jedne od najvećih produkcijskih kuća televizijskih dokumentaraca o zločinima u SAD.
Kompanija je počela da snima emisije o ubistvima još 1998. godine, uprkos prvobitnom oklevanju televizijskih stanica.
„Nekada su TV mreže doživljavale vlastite dokumentarce o zločinima kao svoju prljavu malu tajnu“, kaže ona.
U poslednjoj deceniji se u Velikoj Britaniji i SAD pojavio veliki broj kriminalističkih kanala koji emituju program 24 časa dnevno.
Visokobudžetne serije su možda postale preovlađujuće na ovim kanalima, ali i dalje postoji mnoštvo drugih sadržaja koji se snimaju samo da bi se popunila programska šema.
Velika potražnja znači da Jupiter sada snima oko 200 sati novih serija o zločinima godišnje – koje opskrbljuju istraživači češljajući vesti iz čitave zemlje.
Debora kaže da oni pokrivaju samo slučajeve koji imaju sudsko razrešenje i misli da mnogi gledaoci pronalaze utehu kad vide da je pravda zadovoljena.
Ona dodaje i da njihova kuća sluša porodice žrtava ako ulože prigovor na slučaj koji se pokriva.
Da stav porodice, ipak, ne prevagne uvek pokazuje nedavno nezadovoljstvo majke Džejmsa Baldžera filmom koji je snimljen o ubistvu njenog sina.
Slična je priča i u slučaju drugih popularnih serija.
Porodica Meken nije pomagala tokom pravljenja serije o nestanku njihove ćerke, a porodice Tereze Halbah nije učestvovala u snimanju Stvaranja ubice.
Porodice žrtava koje je 1999. ubio He Min Li kažu da je pažnja koju je privukao Sirijal „otvorila stare rane“ njihovoj porodici.
Uprkos tome, HBO je adaptirao priču u novu dokumentarnu seriju – Slučaj protiv Adnana Sajeda – koja se nadovezuje tamo gde je izuzetno popularni podkast stao.
Serijal, kao i mnogi drugi popularni dokumentarci o zločinima, zasniva se na sumnji u presudu.
Ovaj format očigledno je atraktivan za bilo koju publiku – omogućuje joj da se i sama malo poigra detektiva.
Neki autori serija, uključujući Baksuza (Jinx) za HBO, čak su otkrili nove dokaze za koje tužioci kažu da su pomogli u slučajevima.
Sve veća popularnost dokumentaraca o zločinima znači unosan biznis i u drugim oblastima. Sada postoje mladi influenseri na Jutjubu koji obrađuju priče u Velikoj Britaniji, a nedavno je najavljeno da će se pojaviti novi mesečni kriminalistički časopis u koloru.
U Americi na hiljade posetilaca svake godine odlazi na KrajmKon – događaj na kom fanovi plaćaju stotine dolara kako bi videli eksperte i voditelje iz omiljenih serija.
Novinarka Njujork Posta istakla je da su najveći broj posetilaca prošle godine bile žene – a Bob iz Milvokija otkrio je da isto važi i za Damerovu turu. On prosečnog mušteriju opisuje kao fakultetski obrazovanu ženu uzrasta između 25 i 37 godina.
Zašto smo, dakle, toliko zaintrigirani – radi li se o prostoj morbidnoj znatiželji?
Britanska psihološkinja Ema Keni, koja se redovno pojavljuje u tim dokumentarcima o zločinima, slaže se da posedujemo prirodnu sklonost ka voajerizmu i da nas privlače mračne stvari.
To, naravno, nije ništa novo i može da se vidi tokom čitave istorije čovečanstva.
Ona ističe da zločini preovlađuju i u drugim oblicima zabave – uključujući igrane serije koje gledamo i knjige koje čitamo.
Ema kaže da gledanje kriminalističkih serija može da pokrene hemijske reakcije u našim telima dok ih gledamo, istovremeno učvršćujući naše moralne stavove o tome šta je ispravno, a šta pogrešno.
Ona kaže da interesovanje za ovaj žanr nije samo po sebi loše, ali upozorava ljude, uključujući i mene, da ne preterujemo s njim.
„Mislim da je za svakoga ko gleda ovaj tip stvari zaista važno da zna zašto to gleda. Zato što ne želite da oguglate na takve stvari“, kaže mi ona.
„Život je najbolje provesti uz dobre ljude radeći dobre stvari, izlažući se najboljim stvarima na svetu kojima možete… Nikad ne bismo smeli da postanemo neosetljivi na užase.“
Sve fotografije zaštićene autorskim pravima.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
