Obućar Vasa čuva stari zanat od zaborava

Zanatlija Vasilije Milosavljević, poznatiji kao Vasa, radnju u samom centru Beograda, u Birčaninovoj ulici, drži više od 40 godina. Osim obućarskih usluga svih vrsta, Vasa je stručan i za izradu opanaka, sedla, tašni i torbi, svih kožnih predmeta ali i noževa. A radio je nekad kao sudski veštak na carini. Ipak, zanatski deo posla mu je najdraži, zato se sad i u devetoj deceniji bori da održi radnju i udovolji brojnim mušterijama. Posla, kaže, ima, čak i previše, ali nema ko da radi i ko da ga nasledi.

– Vidi čega sve ima u mojoj radnji, vidi koliko paketa šnala koje su još moji roditelji naručivali, donosili iz inostranstva. Ali kad ja umrem to će sve da se baci, to nema ko da preuzme, kaže Vasa to, onako usput, ne gubeći volju i elan da radi.

A kako i da prestane da radi kada ga mušterije stalno traže. Samo tokom našeg razgovora, za manje od sat vremena, u radnju je došlo barem petoro ljudi za različite popravke. A među onima koji cene njegov rad ima i neki stvarno zanimljivih imena.

U knjizi utisaka obućara Vasu hvalili su i predstavnici diplomatskog kora, doktori nauka, novinari, lekari, pravnici, sportisti…. Svoje vizit-karte su mu ostavili predstavnici Ambasade Bugarske, član misije Finske države u Srbiji, predstavnici Jevrejskog društva u Beogradu, jedan kustos muzeja, jedna akademska slikarka, član Srpske akademije inovacionih nauka. Tu su potpisani i jedan profesor univerziteta u Kaliforniji, profesori domaćih fakulteta, pa čak i estradni umetnici.

Ima tu i starog i mladog, dečijeg rukopisa, Vasinih vršnjaka, pa kolega obućar iz Trstenika, pa ljudi iz cele Srbije – građani Ćuprije, Inđije, Jagodine, čak i jedna stanovnica Kine koja je u poseti Beogradu svratila do Vase za hitnu popravku.

I svi ostavljaju poruke hvale, poštovanja i zahvalnosti.

„Živeo gazda Vasa“ i „Zanat je zlatan“, poručuju.

Vasilije je posebno ponosan na cipele koje je izradio za jednog vice-šampiona u auto trkama i poruku koju mu je on ostavio.

„Hvala velikom majstoru što mi je pomogao da osvojim šampionsku titulu sa njegovim radom“, u potpisu Nele.

A najviše ga je, poverava nam se Vasa, dirnula poruka jednog „običnog“ čoveka, redovnog mušterije, koji ga je u posveti opisao kao neumornog čoveka koji toliko voli svoj posao da ne planira da prestane da ga radi.

„Vasa mi deluje kao Pablo Pikaso, kao čovek koji živi u skladu sa onim što radi jer mu posao daje mogućnost da misli, da sanjari, da konstruiše. Tako gledano, on živi zdravo i srećno“, napisao je izvesni Zlatibor Popović.

I zaista Vasa i u svojim osamdesetim godinama neumorno pravi planove kako da održi zanat. Pokazuje nam slike kako želi da uredi radionicu po ugledu na prestižne saolone obuće u Francuskoj ili Italiji. Za Italijane je, kaže Milosavljević, ranije i radio.

– Ja sam pravio dizajnerske modele ženske obuće, ali to se ne isplati raditi na komad nego na veliko, tako sam se povezao sa fabrikom obuće iz Italije i oni su proizvodili po mom dizajnu, priseća se Vasa dok nam pokazuje specijalne modele ženske obuće koje je sam osmislio i izradio. Ipak, nije mu više lako i da održava sam ovu radnju a kamoli da radi za takve velike modne kuće. Pravi i dalje čizme za motocikliste jer se one, visokog kvaliteta i specijalnog dizajna, kod nas još retko mogu naći pa ima dosta porudžbina. Najdraže su mu, međutim, ženske cipele, jer dame veoma ceni i poštuje, kako objašnjava.

– I može se biti dama i bez mnogo para, poručuje Vasa. On dodaje i da je sve svoje mudrosti pokušao da prenese novim generacijama, odškolovao je mnoge zanatlije koji su kasnije otvorili svoje radnje, ali kako on smatra, obućara i pravih majstora nam još uvek nedostaje.