Berlin na vodi

Ali ovo nije priča o njima. U ovoj priči radi se o jednom potoku. Kao što je, na primer , Banjički potok, samo malo drugačijem. Ovo je potok sa srećnim krajem.

Ovo je i priča o tome kako jedan grad može da se spusti na reku na drugačiji način nego što to pokušava Beograd. Umesto velikih tržnih centara i hotela, može od reke da se napravi oaza mira i prirode u kojoj ljudi mogu da nađu mesto za opuštanje i bekstvo od velikog grada, u sred tog istog grada.

Potok se zove Panke ili Pankow. Verovali ili ne, taj naziv potiče od istog korena kao i reč ponikva, to jest vrtača, iliti udubina nastala obično radom vode. Naziv je slovenskog porekla, i govori o tome koliko davno je Panke postao deo berlinske istorije: još dok su Sloveni tu bili glavni.

Po njemu se zove jedna berlinska opština, Pankow, i jedna velika ulica, Pankestraße, ali je kratka anketa pokazala da mnogi rođeni Berlinci malo znaju o ovom biseru svoga grada. Naravno, slično kao što ni ja, iako Beograđanin, nemam pojma o Banjičkom potoku…

Zapravo, Panke izvire izvan Berlina (u gradu Bernau), ali svojim dobrim delom protiče kroz njega, i to kroz sam centar. Nigde nije širi od pet metara, ni dublji od pola metra, ali teče uvek i oduvek.  Bio je tu dok se oko njega vekovima stvarao Berlin. Neminovno, ljudi su tokom godina dosta uticali na njega. Decenijama je, posebno krajem devetnaestog veka, služio kao mesto za izbacivanje otpadnih voda, zbog čega je početkom dvadesetog veka zaslužio naziv Stinkepanke, iliti Smrdljivi Panke.

U to doba je poslednjih nekoliko stotina metara ove rečice bilo sklonjeno pod zemlju, da bi se omogućila izgradnja stambenih zgrada i najveće berlinske bolnice.  U jednom trenutku je na sirotom malom Pankeu bilo osam mlinova i preko trideset farbara i krečana, kada je pred kraj devetnaestog veka ekonomija Berlina cvetala, a ekologija nije postojala ni kao pojam, a kamo li u praksi.

Wedding, jedna od berlinskih opština kroz koju protiče Panke, bio je među najsiromašnijim delovima grada. Tu su još pre više od sto godina počele da se razvijaju baštice u kojima su ljudi mogli da gaje povrće da bi malo lakše spajali kraj s krajem. Kako to biva u siromaštni, ideje socijalne pravde su ovde naišle na plodno tlo, pa je borba protiv vlasti tokom dvadesetih godina prošlog veka postala radikalna. T okom proslave prvomajskih demonstracija 1929 skoro trideset ljudi ubijeno. Jedan od njihovih zahteva je bio da se Panke oživi i vrati u “prirodno stanje”.

Međutim, ubrzo je došlo do tektonskih poremećaja u životima berlinaca, i tokom nekoliko decenija koje je obeležio Hitler , tokom strahota rata i života na ivici bede, Panke je zaboravljen.

Tokom posleratne podele grada, Panke se svojim većim delom nalazio u Zapadnom Berlinu. Industrija oko njega praktično više nije postojala, i mnoge zgrade su srušene. Do 1986. se i poslednja fabrika iselila iz ove zone. Ali, na sreću svih nas koji danas živimo u Berlinu, za razliku od Savamale, Pankemalu nisu zamenili tržni centri i veliki hoteli.

Berlincima je došlo iz dupeta u glavu, pa su odlučili da spasu svoj potok, da ga vrate prirodi, koja ga je pre mnogo hiljada godina, za vreme ledenog doba, i napravila. Građani i grad, a sa njima i Walter Nicklitz, tadašnji direktor gradskog zelenila, tražili su da se oko Pankea napravi zeleni pojas, i izborili se da svoj potočić oporave i naprave za sebe i za sva ostala živa bića iz okoline mesto za uživanje. Pomoću nekoliko projekata i građanskih inicijativa Panke je počeo da vraća svoj prirodni izgled, i postao mesto gde može da se uživa u cveću, drveću, patkama, labudovima, ševama, vrapcima, zečevima i bubama svih vrsta.

Posle ponovnog ujedinjenja Berlina javile su se ideje o tome da Panke ponovo krene svojim starim tokom, iz devetnaestog veka. Doduše, taj plan još uvek nije potpuno sproveden u delo. Sada, naime, neki delovi tog prekinutog toka prave Južni Panke, u okviru koga se nalazi nekoliko kanala i parkova (koji više liče na močvare pune insekata i pataka). Tuda delimično protiče voda, ali uglavnom kišnica, jer je veoma teško omogućiti čitav protok kroz zamršenu gomilu cevi i električnih kablova koji su u međuvremenu tuda prošli.

Borba za Panke i dalje traje. Štaviše, od početka 21. veka, kad su novi evropski propisi stupili na snagu, ekološka zaštita reka je postala mnogo značajnija, i nije prepuštena samo inicijativi dobrih ljudi, nego je postala obaveza grada i države. Poslednji (za sada) u nizu projekata je Panke 2015 , projekat obnove prirode koji još uvek traje, i ne predviđa izgradnju nijednog tržnog centra u fazi A, a još manje u fazi B.

Daleko od toga da se Panke sada nalazi u sred netaknute prirode ­ trenutno ga premošćava devedeset mostova ­ ali su ipak oko njega nikli i još uvek niču parkići i livadice, i predstavlja zelenu oazu za sve Berlince, a naročito za stanovnike Weddinga, koji se i dalje, kao i pre gotovo sto godina, nalazi među najsiromašnijim delovima grada ­ ali ne da svoj potok.

Na našem istraživačkom pohodu kroz Panketal (dolinu Pankea), na koji smo pošli biciklima, nismo prestajali da se divimo predelima kroz koje smo prolazili. Na početku je to bio jednostavno potok koji prolazi kroz polja, da bi se zatim pojavila šumica koja ga okružuje (i, shvatili smo naknadno, štiti od obližnjeg auto­puta). Okruženje se polako urbanizuje, pojavljuju se kuće i zgrade, pa prvi mostovi. Zatim parkovi i igrališta za decu. Malo po malo, sve je više zgrada, uglavnom visokih stambenih, ali i sa ponekom bivšom farbarom ili mlinom.

Možemo da vidimo i neke od bivših “septičkih jama”, ulegnutih livada u koje se nekada slivao gradski otpad, a koje su sada pretvorene u gradske močvare u kojima utočište nalaze čaplje, patke i mnoge druge zverke. Ljudima je ulaz zabranjen.

Negde pred kraj toka nailazimo na možda najlepši biser ­ staru fabriku u koju su se očito utočište
našli mnogi umetnici. Zidovi su prekriveni grafitima, skulpture od recikliranih auto delova na sve
strane, a Panke veselo žubori pored i izgleda bolje nego ikad. I uživa u toj mešavini industrije, umetnosti i prirode koja ga čini tako posebnim.