Plaču za mizernim platama, plaču za najgorim radnim mestima

Ovu Novu godinu 350 radnika fabrike šinskih vozila Goša iz Smederevske Palanke dočekaće i bez tih minimalnih 22.600 dinara. Početkom novembra ostali su bez radnih mesta, posle višemesečne agonije, sedenja na šinama, pisanja vlastima i poslodavcu, molbi da se spasi fabrika koja je mogla dobro da radi.

Taj minimalac (jer je poslednjih meseci radila za cifru manju od te) verovatno neće videti ni Danka Simić, koja je po kazni poslednjih nedelja prebacivala kamenje u kamenolomu Ravnaje u Malom Zvorniku. Sada je na bolovanju zbog upale bešike, aritmije, visokog pritiska.

Više nijedan dinar od plate neće videti dvojica radnika fabrike „Milan Blagojević“ u Lučanima, koji su letos preminuli nakon povreda zadobijenih na radnom mestu. Ni radnik Goše Dragan Mladenović, koji se krajem marta zbog nemaštine i nemogućnosti da izdržava staru majku i bolesnog sina obesio u fabričkom krugu. U tom trenutku dugovali su mu 22 plate i doprinose za četiri godine. Nije imao overenu knjižicu, baš kao i radnici „Ratko Mitrović – Niskogradnje“ koji su u tri navrata morali ove godine da obustave rad ne bi li poslodavcu ukazali da ne žele da rade besplatno i da ne mogu da se leče privatno.

Država se malo ili nimalo bavila ovim slučajevima. Koji nisu usamljeni. Mnogo ih je još. S druge strane, pune ruke posla su im bile kada su strane kompanije otvarale fabrike. Bili su u Kikindi da otvore italijansku fabriku električnih grejača.

– U poslednje tri godine stopa nezaposlenosti je opala sa 26 na 11,8 odsto. Nastavićemo da radimo na daljem smanjenju nezaposlenosti, kako bismo tu stopu sveli na nivo ispod evropskog proseka – rekao je tom prilikom ministar privrede Goran Knežević.

U Leskovac je ove godine stigla rumunska kompanija Terra Steel, a predsednik Srbije u svom starom premijerskom maniru nije propustio da podrži prvu nepalsku investiciju u proizvodnju nudli u Rumi, ali i dolazak japanskog Jazakija u Šabac.

Na otvaranju prve fabrike pešadijske municije u Užićima, kraj Požege, Vučić je prvi pritisnuo dugme, a ministar odbrane Aleksandar Vulin opalio je – prvi metak. Ne znamo da li je poput najmlađeg Topalovića iz Maratonaca uspeo da pogodi vazduh, ali metu sigurno nije. Namerno ili ne, iz vlasti odavno niko ne pogađa metu.

Radnici su zapušteni, u suzama, iznemogli od bezuspešne borbe koju vode protiv države, bahatih poslodavaca. Iznemogli od borbe sa papirologijom, korumpiranim inspektorima i sudijama. Nameštenim tenderima. Plaču za mizernim platama, jer boljim ne mogu ni da se nadaju. Plaču za najgorim radnim mestima bez kojih ostaju jer neće dobiti priliku za nova. Preklinju za zarađeni dinar i overenu zdravstvenu knjižicu. Njih ove investicije ne dotiču. Kao što se vlast ne potresa oko njih. Stotine izgubljenih radnih mesta, šta je to spram hiljade novih koja će doći, koja će nam doneti novi investitori. Hrle da dođu. Naravno, jer ne postoji idealnije mesto za ulaganje u Evropi, sa većom perspektivom, boljim državnim subvencijama i jeftinijom radnom snagom.

Hrle oni nama, kao što mi hrlimo Evropi. Samo što smo mi potpuno nespremni. Daleko smo od onog „evropskog proseka“ o kom je Knežević govorio. Ne tih sedam godina koliko nas sada trenutno deli od EU, već decenijama daleko. Jer u Evropi odavno ne rade za manje od 400 evra, tamo radnici ne završavaju u kamenolomu samo zato što su udati za predsednika sindikata, u Evropi država ne pušta poslodavca da joj četiri godine ne plaća porez. Radniku tamo ne mogu da duguju 22 plate. Ni tri plate, a da ne odu u zatvor. Džabe nam svi napumpani suficiti, napredovanja na duing listama, milijarde investicija. Džabe sve dok država gazi svoje radnike, misleći da su zamenjivi. Nisu, shvatiće to tek kad ih više ne bude.