O referendumu, a nije o rezultatima

Zato vas ne bih zadržav’o nekim svojim dodatnim pametovanjem na zadatu temu.

Ono što mi privlači pažnju je konstatacija Demokratske stranke da je referendum „doživeo krah i da su organizatori ovog igrokaza doživeli težak poraz“. Ovakvu ocenu, sa različitim varijacijama i objašnjenjima, ponavljali su mnogi.

Ni sa ovim stavovima ne bih polemisao više od onog klasičnog južnjačkog: “mož’ da bidne, ne mora da znači“.

Ipak, ostao bih na temi opozicije jer mi se čini da je i ona, poput nekih iz vlasti, referendumom prekrila druge, po mom mišljenju, mnogo važnije teme.

Poznato je da su organizovano samo posmatrači CRTA kontrolisali sam proces narodnog izjašnjavanja a da su se gotovo sve stranke držale podalje od glasačkih mesta, čak i oni koji su organizovali proteste zbog toga što su rezultati plebiscita lažirani, a glasovi „za“ uglavnom pokradeni.

I tu dolazimo do pitanja zašto opozicione stranke nisu iskoristile prilike da testiraju svoje kapacitete kad je u pitanju buduća kontrola aprilskih izbora.

Voleo bih da grešim ali, čini mi se, da je ovakva stav posledica činjenica da opozicija (još) nije odmakla dalje od razmišljanja, istraživanja javnog mnjenja i prepucavanja ko će biti idealni kandidat za gradonačelnika Beograda ili ko će biti prinesen na oltar Aleksandru Vučiću.

Ne sporim, naravno, da su ovo važna pitanja ali, moram da priznam, da su uoči ili za vreme referenduma, makar i ove nedelje, opozicione stranke obavestile javnost da su pripremile spiskove kandidata za članove glasačkih odbora.

To je onih, sećate se, 20.000 ljudi neophodnih kao garancija da će svako izborno mesto, i u poslednjoj vukojebini, biti pokriveno i zaštićeno od moguće krađe.

Ono, ako ne u Žagubici, barem u beogradskim opštinama bilo bi neophodno, ne samo da se prikupe stranački aktivisti i volonteri, već i da prođu neku vrstu obuke jer tehnike prevare su u međuvremenu postale toliko sofisticirane da iskustva iz devedesetih teško da mogu da pomognu.

Ovakva vest je, međutim, izostala ili mi je promakla. Možda su spiskovi i gotovi, mada čisto sumnjam, ali nas niko nije obavestio.

Ako je tako, unapred se izvinjavam mada bi mi bilo jako čudno da jednu ovako važnu stvar opozicione stranke „skrivaju“ od javnosti.

Ima još nešto, čini mi se podjednako, ako ne i važnije od kontrole izbora. Oni koji pamte izborne rasprave, sećaju se ideje da se u svakom gradu formira neka vrsta zajedničkog tela koje bi pratilo i obaveštavalo javnost o mogućim pritiscima na glasače, pre svega u lokalnim sredinama.

Tu i nije važno, ako bi se formirala ovakva pomoćna sredstva za sprovođenje izbora, ko je sa kim i da li je levica ili na desnom spektru političke scene. Bitno je da svaki akter delegira svog predstavnika i da građani znaju kome da prijave eventualne marifetluke kojima se vlast služi u prikupljanju takozvanih „kapilarnih“ glasova ucenjujući ne samo zaposlene, već i članove njihovih porodica.

Ni u realizaciji ove ideje izgleda nije se odmaklo dalje od početka ako je, naravno, suditi prema onom što nam saopštavaju opozicione stranke.

Ima tu još ponešto što bi moglo da se uradi ali ne bih dalje dužio jer ako ove dve stvari nisu odrađene, a nisu, teško da ima smisla govoriti o nekim višim nivoima saradnje opozicionih stranaka koji ne podrazumevaju programsko već tehničko ujedinjenje snaga, ljudi i kapaciteta.

I, zato, kad „vučićevci“ kažu da su zadovoljni referndumom, verujem da misle pre svega na ove okolnosti a ne na rezultate.

Ovo je, iz ugla SNS, bio test proba koliko i kao opozicija može, pre svega, da se organizuje u kontroli izbornog procesa.

I naprednjaci, zaista, mogu da odahnu ukoliko se drastično nešto ne promeni u odnosu opozicionih stranaka prema ovim uglavnom tehničkim i organizacionim pitanjima.

Oni najbolje znaju šta će to značiti za rezultate aprilskih izbora.