„Teško je“, „važno je“, „unapredilo bi ekonomiju“: Velike Vučićeve reči koje ne znače ništa

„Teška stvar“ stvaranje jedinstvenog tržišta. Jeste teška, kao što kaže predsednik Vučić, ali ne zato što zahteva posebne veštine, posebno zalaganje ili posebne performanse naše privrede, već zato što zahteva posebne političke sposobnosti našeg rukovodstva koje ne postoje.

Jedinstveno tržište o kom predsednik govori, a o kom malo ko od onih kojima se obraća uopšte išta i znaju, niti ih zanima, politički je toliko neostvarivo da se predsednikova tvrdnja ne može uzeti kao ništa drugo nego još jedan politički pokušaj podizanja rejtinga za koji deseti deo procenta. „Teško je“, „važno je“, „unapredilo bi ekonomiju“, velike reči koje ništa ne znače.

Značile bi kada bi imale iole realnu šansu da postanu stvarnost i tada bismo mogli da ih analiziramo, pa i da ih pohvalimo, jer zaista, skidanje svih barijera u protoku roba, usluga, kapitala i ljudi imalo bi velike i u neto zbiru pozitivne posledice po srpsku ekonomiju, ali nemaju.

Predsednik Srbije već godinama, naime, pokušava da sprovede u delo jednu daleko jednostavniju ideju – Otvoreni Balkan, pa na njenom radu nije odmakao dalje od kosovskih carina i zviždanja CEFTE u vetar dok se po drugi put za par godina krše svi temeljni postulati ovog sporazuma iza koga svojom težinom zapravo i stoji Evropska unija.

Ako Vučić do sada nije uspeo da se postara čak ni za to da bambi keks može da dođe do Kosovske Mitrovice, kako možemo ozbiljno shvatiti plan da taj bambi keks u budućnosti do neke Holandije stiže onako jednostavno kako stiže do Donjeg Milanovca?

Zapravo, kako stvari sada stoje, lakše će i stići do Amsterdama nego do Prištine.

I upravo zbog toga nijedna zemlja EU neće pristati da u svoje otvoreno tržište ubaci i zemlje i teritorije Zapadnog Balkana, sa svim svojim međusobnim trvenjima, zbog kojih u ovoj rečenici i mora da stoji odrednica „zemlje i teritorije“. Kome smo potrebni takvi? Nikom. Čija je krivica što smo takvi? Ima li i tuđe ili samo nesumnjive naše? Ima.

Ali evo poražavajuće i neizbežne stvarnosti: To nije važno.

Priznanje licemerja onih koji dele krivicu sa nama, ali ne i težinu naših sudbina, ničim neće pomoći da se naša stvarnost izmeni, sem nekakve moralne utehe koju zahtevamo, ali je nikada nećemo dobiti.

Dakle, da skratimo, sve je na nama. Tek kad, ovako ili onako, svoje međusobne odnose tako ustrojimo da nam džakovi brašna ne staju na administrativnim prelazima/graničnim ispostavama u sred centralne Srbije, na jedan puškomet od Kopaonika, sva priča o tobožnjem povezivanju balkanskog sa evropskim tržištem biće samo isprazno slaganje lepih reči za unutrašnju upotrebu. U Briselu, kad odu novinari, na to ni ne pomišljaju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.