Beograd nije Vučićev svet

Uzimajući u obzir njegovu struku, ali i poziciju predsednika upravnog odbora RTS-a, postavlja se pitanje da li je reč o nerazumevanju ili je u pitanju namerno spinovanje?

Poredeći proteste u kojima je sam učestvovao, čini jednu, sa stanovišta struke kojoj obojica pripadamo, ozbiljnu grešku – vrši dijahrono poređenje. Naravno da je Beograd tih godina (1996/97) bio svet, Beograd je bio sve ono što Milošević nije. Tom parolom su demonstranti naglašavali svoju suprotnu poziciju u odnosu na tadašnju vlast.

To je jedna od specifičnosti ondašnjih protesta koja se ne može preslikati na današnje. Danas je vlast oličena u liku i delu premijera/predsednika Aleksandra Vučića, koji jeste miljenik sveta, za razliku od poznog Miloševića. Rani Milošević je bio „faktor mira i stabilnosti“, bar su tako u svetu pričali.
Vučića oberučke prihvataju i Merkelova, i Šreder, koji su u Nemačkoj u rivalskim taborima. Osim njih, pomenimo Tuska, Junkera, Mogerinijevu, iz evropske, te Lukašenka i Putina iz istočne nomenklature. U tom smislu, parola protiv vučićevske vlasti ne može biti slična onoj da je Beograd svet, jer to čitav pokret čini besmislenim – nema smisla da kosmopolitski Beograd izlazi na ulice protiv kosmopolitskog premijera. Ili predsednika.

S druge strane, dok su onomad marširali protiv izborne krađe, izbori i dešavanja oko njih su danas samo povod. Razlika između uzroka i povoda se nauči još u osnovnoj školi iz istorije kada se obrađuje Prvi svetski rat. Uzroci ovih protesta se mogu videti u studentskim zahtevima koji kruže internetom. Među njima su partokratija, neslobodni mediji, centralizacija vlasti, komercijalizacija obrazovanja i zdravstva, postojeći zakon o radu, mere štednje, pad životnog standarda i mnogi drugi koji su se godinama gomilali, i napravili, kako kaže Petar Božović u Crnom bombarderu, psihološku bombu koja u nekom momentu mora da pukne. A onda ljudi izađu na ulice.

No, to ne znači da Beograd nije svet. To znači da je Beograd drugačiji svet od onog koji stoji iza Vučića. Beograd je onaj svet koji, kako parole sa beogradskih ulica kažu, pamti poginule pilote, stoji uz radnike Goše posle samoubistva jednog od njih, koji prihvata izbeglice, koji ne dozvoljava maskiranim ljudima da ruše u po noći usred grada. Beograd je onaj svet koji misli da nije normalno da isti čovek istovremeno bude i premijer i predsednik, a da njegov gradonačelnik bude u vezi sa kriminogenim strukturama i da se to završi bez istrage i presude. Beograd je onaj svet koji smatra da nije normalno da na godišnjicu NATO bombardovanja, ondašnji ministar, a sada premijer/predsednik, dovodi u Beograd čoveka koji je bio kancelar jedne od zemalja koje su izvršile agresiju.

Na kraju, Vuletić zamera učesnicima protesta nedostatak duhovitosti. U ovoj zamerci se vidi sve ono što je problem. Dakle, on ne samo da se nije ni prošetao, kao sociolog da izađe na teren, da vidi uživo ljude, parole, od kojih nesumnjivo ima duhovitih (kao što su „Kod Soroša na after“, „Hoću i ja da imam peglu kao RIK“, „Kolika je izlaznost na centralnom groblju?“ ili npr. „Ovo je najbolji transparent u novijoj istoriji Srbije“), nego ih nije video ni na televiziji čiji je predsednik upravnog odbora, a ni na drugima sa nacionalnom frekvencijom. A što se tiče pitanja iz prvog pasusa, da li je nerazumevanje ili spin, nek čitaoci sami procene.

Autor je sociolog i novinar portala Mašina