Besmislice, ludovanja i posledice

U pravilu nam nije jasno zbog čega se sve to tako dešava i zbog čega su baš ti glumci – ali, ko nas pita? Naše je da igramo sve dok se traka na kraju ne izvrti ili u nekom trenutku ne izgori od vreline projektovanja… Život je u stvari peščani sat. Nakon što ga po rođenju svakog od nas onaj gore pokrene, pesak kroz rupu nestajanja počinje da curi – u godinama u kojima sam čini se sve brže. Živimo kraće od kese koju kupujemo u samousluzi, govori moj prijatelj Miroslav, filozof sa zvezdarskog asfalta…

Dakle, život (mi) brzo prolazi. Pripadam izgubljenoj generaciji u hemingvejskom smislu reči: onoj generaciji koja se navodno ne može suprotstaviti sudbini u jednom nepravednom svetu. Skakavci su jeli moje godine od Miloševića pa do Vučića. Subjektivno (a objektivno i ne postoji, tvrdio je mudri Sjeren Kjerkegor), osim kratkog perioda Đinđićeve vladavine, sve su mi godine bile iste, moribundne. Isti problemi, ista obećanja, ista retorika, isti lažni osmesi, isti nezasluženi autoriteti…

Činjenica je da moribundni pacijent ne može preživeti bez intervencije – zbog toga ovo i pišem… Da budem iskren: dosta mi je pominjanja Kosova na način koji to čini bratija sa Vučićem na čelu. Možda ne ljubim preterano Marka Đurića, ali odgovorno tvrdim da ljubim Kosovo više od njega. Kako je moj patriotizam stvarni ne osećam potrebu da se dernjam u telefon „Aco, Srbine“, niti da slažem plačljive face kada se Kosovo pomene, ma koliko to danas bilo isplativo.

Od kada je Tito Ustavom iz 1974. godine tako dobro nahranio srpski nacionalni mit pa do današnjih dana, stalno slušamo jednu te istu tugaljivu priču o nepravdi i ugroženosti koja jača uverenje o tome da smo nebeski narod – muka je što onaj zemaljski na Kosovu od ove mitomanije živi sve gore i gore! Ali koga to briga? Istorijski mitovi zahtevaju žrtve, a danas su naši jadni sugrađani iz Mitrovice i okoline u stvari Prometeji koji bi trebalo da donesu vatru ostatku Srbije (čitaj ulazak u Evropsku uniju).

Prvo smo hteli da sačuvamo celo Kosovo, onda da se razgraničimo po planu Aleksandra Vučića koji je objavljen samo u njegovoj glavi… Zatim smo želeli da formiramo „Zajednicu srpskih opština“… Onda da ukinemo porez od 10 odsto, a evo sada se „borimo“ da ukinemo onaj od 100 odsto. U najboljoj srpskoj tradiciji, novi problem zatrpava onaj stariji – tako se danas retko ko seća (Bogu hvala), gorljivih epskih izliva Aleksandra Vulina o Zajednici srpskih opština kao „novom početku ili kraju“, na primer… Jedno se vreme i legendarni Dragan J. Vučićević bavio ovom temom pa zaćutao, s obzirom da je sada potrebnije braniti Vučića „od linča onih Srba koji se danas predstavljaju kao lideri opozicije“. To je, naravno, onaj isti Vučić koji je 25. avgusta ove godine trijumfalno objavio: „dogovor je postignut – večeras se formira Zajednica srpskih opština“. Naravno, besmislica i ludovanja o Kosovu naše političke elite je toliko da ih ne bi mogao opravdati ni otac Nebojša Krstić, hronično spreman da svakoj vlasti da blagoslov. Besmislica i ludovanja o Kosovu je toliko da o njima i ne vredi govoriti – valja reći koju o pogubnim posledicama.

Nikako da se usredsredimo na običnog, izgubljenog čoveka, njegov odnos prema svetu i životu i njegove egzistencijalne strahove i želje. Nije ovo nikakav „hommage“ modernizmu, nego jednostavan apel za normalnost. Za poštovanje života. Za epikurejstvo, kao filozofiju o ljudskom zadovoljstvu kao najvećoj vrednosti.

Predsednik spasava Kosovo, on se ne bavi suštinskim problemima.

Jedan takav je B2. To je onaj nivo znanja nemačkog jezika koji je danas jedini preduslov da mladi lekari napuste Srbiju! Kako da navodno uglednog profesora ne peče i ne boli dijagnoza njegovih studenata – B2. Da li je važnije da se Aleksandru Vulinu dozvoli ulazak na Kosovo ili da Srbija zaustavi „odliv mozgova“ te da obrazovane mlade ljude iskoristi za napredak zemlje?

Još je veća dilema da li će nas uopšte biti? Kako smo počeli i kuda idemo bojim se da uskoro neće. Neće imati ko da nas porađa i ko da nas leči. Po famoznom Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti (koji je više izraz slabosti zdravstvenog sistema, a ne stvarnih potreba) u Srbiji je skoro trećina pedijatara starija od 55 godina – u nišavskom okrugu čak 37,5 odsto. Ako se zna da školovanje pedijatra traje pet godina, izvesno je da će nas već za 10 godina u porodilištima sačekivati vidari a ne dečji lekari. Pre četiri godine vlast proglasila pedijatriju deficitarnom pa dala na stotine volonterskih specijalizacija. Divni ljudi koji vole decu završavali specijalizaciju o svom trošku, pomažući hiljadama evra uvek siromašni srpski budžet. Sada ih se država odriče i zagovara primanje „najboljih diplomaca medicinskih fakulteta“. A šta ćemo sa ovom stotinom pedijatara koji su teškom mukom naučili umetnost lečenja dece? Da i njih pošaljemo u Nemačku ili u „Zajednicu srpskih opština“?

Dok se predugo ovde trabunja o Kosovu i Zajednici srpskih opština, Kosova je – a i Srba sve manje!

„Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čoveka“, rekao je Miloš Crnjanski.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu