Foto: Privatna arhivaU Kragujevcu je nekada bio običaj da kad te komšinica pozove na kafu živ nisi šta će da te snađe jer su sva čuda tada bila moguća. A opet, kada te komšija pozove na kafu, onda znaš da ćete, u stvari, piti rakiju. Alkohol sam ostavio pa me komšije više i ne zovu, a od komšinica moje generacije, ono najslađe što mogu da očekujem su – med i voda.
Porodične ispovesti, kritikovanje snaje i zeta i komšijski abrovi dođu onako pride.
Rodni grad sam napustio pre dvadeset i pet godina, ali ga nisam zaboravio. Dok šetam kragujevačkom „džadom” bez greške prepoznajem ulice koje sada nose druga imena. Za to vreme, trudim se da ne obraćam pažnju na nakaradne zgrade koje su u poslednje vreme iznikle bez ikakvog reda, plana i smisla.
Svaki ćošak budi uspomene. Benzinska pumpa me podseća na redove iz devedesetih („Slobini svatovi”) kada smo danima strpljivo čekali da natočimo par litara goriva.
Zgrada „Lepa Brena” budi uspomenu na piramidalne bankarske podvale, na Jezdu i Dafinu, kao i na reči njihovog kolege iz Paraćina, koji je na pitanje štediša kada će dobiti svoje uloge, iskreno odgovorio „Ću vi gi vrnem kad gi obrnem!”.
Uvek su me nervirali posetioci iz inostranstva skloni poređenjima po sistemu „tamo i ovde”. Ipak, poseta kragujevačkim prodavnicama ne može a da ne izazove šok kod svakog poštenog „gastarbajtera”.
Cene osnovnih životnih namirnica bezobrazno su visoke i ne zaostaju za onima u Americi i Zapadnoj Evropi. Moji sugrađani to stoički podnose – ćute, trpe i ponavljaju dobro znanu mantru „svi su oni isti!”.
Godine čine svoje pa su ispisnici iz moje generacije, baš kao i ja, prominili lični opis.
Jedne prepoznajem po osmehu, druge po stilu odevanja, a one koji su najviše propali – po glasu. Od Šumarica do Hale „Jezero”, od Stare Kolonije do Aerodroma to je grad u kome sam odrastao i gde se uvek osećam lepo.
Tokom minule dve i po decenije, Kragujevac se puno promenio, a opet, na neki čudan način je ostao isti. Nema Miloševića, ali je tu Vučić, umesto Džade „načelnikuje” Dašić.
Početkom oktobra, u Srbiji su me dočekali protesti. Prosvetari su izašli na ulice, zemljoradnici blokirali puteve… I jedni i drugi samo traže da vlast ispuni ranije data i potpisana obećanja. Kasnije čujem da je BIA počela da hapsi te poštene ljude i to zbog „špijunaže”. Zamislite samo – dođem iz omražene zemlje Amerike i zateknem ovakve scene. Godine prolaze, režimi se menjaju, ali služba ostaje.
Ne treba zaboraviti da od kad je sveta i veka u Srbiji svako radi svoj posao – BIA bije, OZNA dozna jer je UDBA naša sudba!
Kragujevac nije grad koji će vas na prvi pogled oduševiti svojom lepotom. Njegova arhitektura predstavlja mešavinu svega i svačega – od turskog nasleđa, preko socijalističkih betonskih blokova, do modernih zgrada koje kao da su se pojavile niotkuda. Prolazeći pored ovih građevina, osećam se kao da gledam licidersko srce na Krstovdanskom vašaru – previše boja i sladunjavog ukusa bez imalo smisla.
S druge strane, Šumarice i Veliki park veoma su lepo uređeni, osvetljeni, sa stazama za šetnju i klupama za odmor. Nekada smo biciklama jurili između penzionera koji bi sa rukama na turu šetali parkom. S tranzistorom prislonjenim uz uvo, pratili su prenose fudbalskih utakmica.
Danas sam ja u ulozi šetača, ruke držim u džepovima, a umesto prenosa, slušam priče dragog prijatelja koji ima odgovore na sva pitanja. Dok prolazimo pored „serglish” reklame – „Big shopping dani”, pažnju nam je privukla grupa tinejdžera načičkanih pored fontane u parku. Sede mirno s kapuljačama na glavi, zagledani u telefone i bez reči uživaju u čistom vazduhu.
– Vidi ih, kaže prijatelj sa osmehom, „mi smo nekad dolazili u park sa gitarama u kožnim jaknama, a ovi nose laptopove i piju kafu iz plastičnih čaša. Eeeh, gde ide ovaj svet!?”.
Dok drugar bez oklevanja prelazi na drugu temu, strpljivo klimam glavom prisećajući se dana kada je ovaj park bio mesto gde smo se sastajali posle škole. Danas su tu ovi novi klinci sa nekim posve drugačijim interesovanjima.
Veliki park je zadržao lepotu i šarm samo je promenio aktere i način zabave. Danas sam ovde posetilac, dosadni čilager koji šetnjom ubija vreme dok je ulogu domaćina preuzela nova generacija.
Dok pakujem kofere posle dvonedeljnog boravka u rodnom gradu, razmišljam: „Da ipak požurim dok se BIA ne zainteresuje za ’moj slučaj’ jer ću im u Americi biti nedostupan… Mada me i tamo čeka predizborni cirkus!”.
Autor je novinar i publicista koji živi u SAD
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
