Bolest i glad ili bolovanje i rad, lepršave letnje dileme u pauzi od superćelijskih oluja

U prvobitnoj verziji ministarke zdravlja o dužini bolovanja, izabrani lekar bi, ukoliko budu bile usvojene takve zakonske izmene, mogao da pošalje obolelog 15 dana na bolovanje, umesto 60 koliko je to trenutno, a potom na prvostepenu lekarsku komisiju, dok je u najnovijoj verziji predsednika države taj interval povećan na mesec dana, pa tek onda sledi lekarska komisija. Naravno, čitava ta priča dosad nam je pričana u potencijalu jer takvog zakonskog rešenja u ovom času – nema.

Šta god da je bio razlog za otvaranje te teme u javnosti, imao je svoj efekat. Uznemirio je jako veliku populaciju ljudi u Srbiji koji imaju tu nesreću da boluju od hroničnih bolesti, samohrane majke sa sitnom decom, ali i sve ostale građanke i građane. Za 15 dana u ovoj zemlji, svedoče pojedini pacijenti koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme, ne mogu da se urade bazične analize i dijagnostika, a ni da se stigne do specijaliste, odnosno započne lečenje.

Sa druge strane, priča o tome da mnogi zaposleni zloupotrebljavaju privremenu sprečenost za rad usled bolesti i povrede, što je pominjano kao jedan od razloga za skraćenje tog perioda na 15 dana, bez komisije, reklo bi se, ne pije vodu. Realnost je da većina njih ne uzima bolovanje „ni za lek“. Faktora za to je mnogo, ali je prvi – odbijanje od zarade koja je ionako premala posle talasa poskupljenja otkako je počeo rat u Ukrajini, zbog čega je i foliranata jako malo među bolesnim radnicima u ovoj državi.

Drugi, ne manje bitan razlog, je (ne)blagonakloni odnos poslodavca prema zaposlenom koji je na bolovanju, a koji je imao taj životni usud da se rodi sa, na primer, srčanom manom, ili dobije rak, umre mu blizak član porodice pa se bori s gubitkom ili dobije običan stomačni virus koji ga prikuje za WC šolju.

Da ne govorimo o samohranim majkama koje ponekad ostave svoju decu, koja su se razbolela, samu i ne otvaraju bolovanja da ne bi trpele mobing, diskriminaciju, premeštanje s jednog na drugo radno mesto ili zatrpavanje poslom. Jer deca, jelte, moraju da jedu, a mama je dužna da im hranu obezbedi.

Najzad, nije priča o bolovanju baš tako jednostavna u Srbiji. Ako vas ne lupi zdravstvo po glavi, u smislu da na spasonosni pregled specijalite morate da čekate doveka, da plaćate privatno analize, onda će vas lupiti šef. Kako god da okrenete, radnik koji je na bolovanju ili nije, a bolestan je, izvlači deblji kraj.

Ipak, ako je za utehu, u Zakonu o zdravstvenom osiguranju doslovno stoji: zdravstveni osiguranici imaju pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad usled bolesti i povrede do koje dođe na radu ili van njega, zbog komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće, propisane mere obavezne izolacije, zbog nege bolesnog člana uže porodice i zbog dobrovoljnog davanja organa, ćelija i tkiva, sa izuzetkom krvi. U slučaju da privremena sprečenost za rad potraje duže od 60 dana, izabrani lekar je dužan da osiguranika uputiti na prvostepenu lekarsku komisiju.

Do izmene ovog Zakona možemo da odahnemo i vratimo se panici zbog predsojećeg „Nerona“, kako nam sugerišu naslovi, koji će da nas sve sprži od ponedeljka. Pa kome treba bolovanje, sada može i do 60 dana, ali da ne čita vesti, već da odmori kao čovek.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.