Ceđenje Oluje 1Foto: Luca Marziale / Danas

Počelo je, kao i svakog leta – Srebrenicom. Nastavilo se, donekle iznenađujuće – Jasenovcem. Letnja sezona sećanja na ratne zločine okončava se obeležavanjem Oluje.

Po već uigranom običaju, s jedne strane Dunava gledaće se isključivo oslobođena teritorija bez osvrta na sudbine dvesta hiljada ljudi koje su oslobodili od svojih zavičaja.

S druge strane Dunava, fokus će biti isključivo na nesreći izbeglih bez refleksija o politici koja je unesrećila što Srbe, što narode koji su ih okruživali.

Zajednički imenitelj obe manifestacije, poslednjih godina pogotovo, jeste jedan estradizovan pristup kolektivnoj traumi. Dok je u Hrvatskoj obeležavanje Oluje odavno sraslo sa Tompsonovim koncertom, u Srbiji se tek nedavno shvatilo da bol izbeglica ne može prigodno da se obeleži bez bine i ozvučenja.

Od vajkada vični političkom teatru lideri Srpske napredne stranke (ali ne samo oni) su shvatili da je obeležavanje godišnjice Oluje prigodnim paljenjem sveća u Crkvi Svetog Marka protraćena platforma za još jedan nastup predsednika.

Tako će i ove godine ljudska tragedija ogromnih proporcija biti svedena na povod Vučiću da ispljuje već sažvakane floskule o tome Srbija nikada neće dozvoliti da se Oluja ponovi, kako je Srbija mala, ali nikad jača, kako nikome ne pretimo, ali svoje ne damo…. Iz Hrvatske će naravno doći poruke istovetne sadržine nastavljajući retorički teniski meč u kojem političari uvek pobeđuju, a publika uvek gubi.

A kada se govori završe, ljudske traume i vrlo opipljivi problemi će ostati. U pitanju su manje više isti problemi koji opterećuju i one koji nisu pobegli od Oluje – nerešena stambena pitanja, hroničan nedostatak posla, mala i nesigurna primanja… Međutim, ove stvari nisu u fokusu političara jer se ne mogu rešiti preko noći.

Rad na poboljšanju kvaliteta života građana zahteva predanost, profesionalizam, odricanje, spremnost da se sasluša i uvaži kritika, a ta lestvica je isuviše visoko postavljena za većinu regionalnih političara. Mnogo lakše je za sve nevolje ovog sveta optužiti „ustaše“ ili „srbočetnike“.

Ratnim zločinima bi u idealnim okolnostima trebalo najpre da se bave pravosudni organi, a zatim istoričari. Političari bi trebalo da se bave budućnošću, rešavanjem problema koji ne opterećuju Srbe ili Hrvate, već građane, ljude sa imenom i prezimenom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari