Čekajući Apokalipsu

Suština laži je u tome da se naglasak stavlja na preciznost novih ofanzivnih sistema oružja, koja omogućava uništavanje protivničkog nuklearnog arsenala, bez velikih ljudskih i materijalnih žrtava, i na sposobnost odbrane da presretne protivnički prvi udar, ili protivudar. Sve ovo je tačno. Pa zašto je onda ipak laž? Zato što je to samo deo priče i zato što tu ima jedno ALI, što devojci sreću kvari.

Još između Prvog i Drugog svetskog rata, italijanski general Đulio Duhet (1869-1930) napisao je (u knjizi „Integralni rat“, koju je u Srbiji objavio Geca Kon daleke 1938. godine) da je osnovna meta modernog rata civilno stanovništvo. Tu ideju niko nigde nije zvanično usvojio, ali je ona postala „rutina“ u svim ozbiljnijim vojnim sukobima vođenim od tada (naravno bilo je toga i ranije – Duhet je samo konstatovao stanje i dao racionalno obrazloženje).

Znači, tačno je da će u eventualnom (sve izvesnijem) svetskom ratu meta biti neprijateljske vojne instalacije, ali biće mete i veliki gradovi sa ogromnim brojem stanovnika i biće meta vitalna infrastruktura, prvenstveno sistemi za snabdevanje vodom i električnom energijom. Ovo niko neće da kaže jer bi otpor, inače jako „posustale“ javnosti, daljoj militarizaciji i zveckanju oružjem postao prevelik. Javnost, a i neki od političara (koji glupo veruju da će se oni lično i njihove porodice „nekako snaći“) se uljuljkuju pričama da će tu biti samo neke „male“ kolateralne štete, da će to samo da „pecne“, kako kaže Manda u filmu „Mrtav ladan“. Kao primer šta za političare i „teoretičare“ znači mala šteta može da posluži mišljenje francuskog filozofa Remona Arona (1905-1983), koji je šezdesetih godina u knjizi „Velika debata“ (srpsko izdanje Vojnoizdavačkog zavoda iz 1969. godine) procenio tu štetu na oko 250 miliona ljudi (sa tadašnjim nivoom nuklearnog oružja). On je inače mislio da se u takvom ratu može pobediti i da cena nije prevelika, osim, naravno, za onih 250 miliona.

Ako do svetskog rata dođe, neće biti moguće kontrolisati ga. To će biti rat na život i smrt i niko neće imati nikakve milosti, posebno strana koja oseti da gubi. Osim nuklearnog, sigurno će biti upotrebljeno i klimatsko i hemijsko i biološko oružje (u odnosu na koje će kovid 19 ličiti na dečiju razbibrigu).

Malo država će opstati u sadašnjim granicama i sadašnjem obliku, ako bilo kakva država uopšte i opstane. Eventualno preživeli današnji moćnici naći će se u svetu gde njihova nekadašnja moć i bogatstvo više neće značiti ništa i gde će ih goniti kao krivce za katastrofu i to ne sudski već kao zečeve. Svetom će vladati gospodari rata (kojima, pošto su osetili slast moći života i smrti, neće padati na pamet da vrate vlast oligarhijama ili opskurnim političarima), ili bande koje lutaju divljinom kao u „Pobesnelom Maksu“.

Kako je govorio američki admiral Mahan (1840-1914), u ratu se najpre „istroši“ najmodernije naoružanje. Konačnu pobedu odnosi onaj ko ima dovoljno starog. Moja dopuna, u današnjem kontekstu, bi bila da će najveće ljudske i materijalne gubitke imati direktno sukobljene strane. Svetska periferija, a to su najsiromašnije zemlje, pretrpeće mnogo manju štetu. Oni starog oružja imaju dovoljno (za to su se bogati već pobrinuli), a i ljudi imaju dovoljno. Mislim da će imati i volje. Na kraju, malo optimizma. Krotki će naslediti zemlju!

POST SCRIPTUM: Na osnovu gornjeg teksta može da izgleda da je autor pacifista, ili „neutralan“ posmatrač. Nijedno od toga. Vrednost ljudskog života zavisi od onoga zbog čega je čovek spreman da ga žrtvuje. Vrednost života koji čovek nije spreman da se založi nizašta je upravo tolika – ništa! Videti „Parabolu o gospodaru i robu“ (Hegel – Fenomenologija duha i Kožev – Kako čitati Hegela).

Autor je penzioner iz Kragujevca