Ćutanje o zlu 1Foto: Luca Marziale

U razmaku od samo deset dana dva nastavnika objavila su na društvenim mrežama potresne priče o mučenju životinja, čiji su vinovnici maloletni đaci iz dve škole na dva kraja Srbije.

Javnost je ostala u šoku nakon što je pročitala post profesora Gorana Herlinga o tome da je grupa srednjoškolaca u školskom dvorištu posmatrala kako čopor pasa napada i na kraju rastrže mačku Dobrilu koja je bila ljubimac cele škole.

I ne samo da nikome od đaka nije palo na pamet da to spreči ili da obavesti nekog od odraslih, već su zdušno navijali dok se Dobrila borila za život.

Još surovije scene opisala je učiteljica Zorka Veličković o zlostavljanju mačke u kojoj su učestvovovala dva osnovca.

Sve je počelo tako što je jedan od njih došao na ideju da proveri da li mačke imaju devet života. Sadističko iživljavanje trajalo je dva dana.

Dete je mače bacalo, šutiralo, zakopalo živo u iskopan grob, potom ga je izvadilo, polomilo mu prednje šape, davilo najlon kesom i vratilo u grob.

I u ovom slučaju neki učenici su bez reakcije pratili šta se događa i niko nije pozvao bar dežurnog nastavnika.

Nisu ovo usamljeni primeri zlostavljanja životinja, niti se iz njih može izvući generalni zaključak o današnjim mladim generacijama.

Niti se samo one mogu okriviti za surovost, bezosećajnost, nedostatak empatije.

U prilog tome svedoči i poslednji primer ubistva dva psa iz vatrenog oružja u Smederevskoj Palanci.

Odgovornost roditelja učenika koji su učestvovali u mučenju životinja, kao i roditelja onih đaka koji su sve to ćutke posmatrali je neupitna.

I ne može da bude izgovor to što smo kao društvo postali tolerantni na nasilje, što se godinama u tabloidima i medijima sa nacionalnom frekvencijom promoviše nasilje svake vrste, što je takav model ponašanja svakodnevno prisutan u javnom životu.

Ono što posebno zabrinjava je ćutanje odraslih i namera odgovornih u jednoj od pomenute dve škole da se cela priča zataška.

Tačno je da se od škole očekuje previše, i da obrazuje i da vaspitava.

Tačno je i da su nastavnicima često vezane ruke, da nemaju efikasne mehanizme kako da kazne učenike nasilnike, niti da privole njihove porodice na saradnju.

Ali je porazno da se na gore opisane scene mučenja nedužnih životinja okreće glava.

Kako ne ćuti učiteljica Zorka?

Nema tog ukora ili smanjene ocene iz vladanja koji bi mogli biti adekvatna kazna za smrt dve nedužne životinje ili za bilo koji slučaj zlostavljanja i prebijanja druga, drugarice, a sutra devojke, supruge, druga, komšije…

Nema tog protokola koji država može da propiše i da time iskoreni nasilje.

Ali, ako se ne prekine lanac ćutanja i ako svako od nas ne podigne glas, desiće se ono što je tako precizno napisao profesor Herling da „svaki put kada ćutke pređemo preko zla, dali smo zlu dozvolu da u jednom trenutku pređe preko nas i pregazi nas“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari