Decu vam neće(mo) oprostiti: Može li najavljeni novac biti reparacija narodu za mrtvu decu iz „Ribnikara“ i mrtve duše iz Mladenovca?

Ubedićemo MMF da ne poskupi struja. Ubedićemo vas i da je umesto nekadašnje predizborne ponude „hleb za tri dana“ sada hit cena pojeftinjenje od tri dinara. Za nekog sve, za svakog ponešto.

Najveći srpski prodavac (magle) postideo bi svojim nastupom i najbolje prezentere Šopstera i drugih poznatih telešop brendova. Sve to deluje glamurozno, spektakularno, vrlo ubedljivo – pozovite odmah ili posle neće biti. Šargarepa i štap.

Evo vam veće plate, penzije, helikopter mani – ali to važi samo sad, ako pristanete odmah. Nema premišljanja. Ako ćete da razmišljate – idemo na izbore. Pa, vi vidite. Možda izbore dobiju ovi što im bitnije da funkcioniše pravna država umesto da dele novac šakom i kapom. A posle nema nazad.

Para vrti gde burgija neće, ali da li može da vrti i preko mrtve dece iz „Ribnikara“ i mrtvih duša iz okoline Mladenovca?

Ovaj put nisu na ulici penzioneri koji traže povećanje davno smanjenih penzija, niti medicinari koji su još pre korone molili za dostojantvenu nadoknadu za posao koji obavljaju, niti sirotinja koja traži nižu cenu hleba. Ne veruje više narod Danajcu ni poklone kad nosi.

Na ulici je narod koji traži odgovornost. Ne traži ni izbore, ni povišice, ni bonuse, ni poklone. Traži odgovornost.

Ironija je da je novčana reparacija koja se narodu nudi u zamenu za mrtve duše izmišljotina istog onog Zapada za čije vrednosti je režim prethodno utvrdio da su odgovorne za „Ribnikar“. Samo što na tom Zapadu reparacija dođe tek posle odgovornosti (subjektivne i objektivne) – posle ostavki i sudskih procesa za one koje su činjenjem ili nečinjenjem doveli do nastale štete.

Mrtve duše se broje od pada helikoptera u Surčinu do naplatne rampe u Doljevcu. Sada više ni brojanje para ne može da zameni brojanje ubijenih.

Vlast bi čak trebalo da zahvali opoziciji što je bes naroda posle masovnih ubistava i negativnu energiju kanalisala u nenasilne proteste. U suprotnom je lako moglo doći do jurenja po ulici, koje ne bi bilo dobro ni za jedne ni za druge.

Metode osporavanja broja ljudi na protestima postale su perfidnije. Ljude više ne broji u glavu glavni prodavac magle, već je za to na nezavisne medije poslao takozvane nezavisne brojače. Tako dolazimo do savršene cifre od 55.000. Ne zvuči malo (za protestante), a prihvatljiva je i za režim (pošto zvuči daleko manje od pola miliona na ulicama Pariza ili Varšave).

Ne znam zašto sami organizatori ne objave svoju procenu, kao što to svuda u svetu rade svi koji prave proteste. Dok do toga ne dođe i dalje važi staro pravilo da je jedna slika kao hiljadu reči.

A slika iz Beograda je ista kao slika iz Bukurešta koji je sačuvao Lauru Koveši ili Tel Aviva koji je rekao „ne“ zaštiti korumpiranih političara.

I na kraju šta smo u sredu čuli od predsednika i premijerke osim ispružene ruke novčanog pomirenja nezadovoljnim građanima? Ništa. Čuli smo da praktično više nemamo Vladu, ali nemamo ni pojma kad će izbori. Pa vi vidite sad šta ćete s tim.

Autor je urednik u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa