"Dobar đak" nije poslušnik

Katkad do javnosti dospeju i buntovni glasovi srednjoškolaca o degradaciji obrazovnog sistema. Takođe, javno se problematizuju kupovina diploma, plagirani doktorati, „provaljeni“ maturski testovi i druge neprilike ovdašnjeg školstva. Pa ipak, najviše do čega analitički napor tu dospeva jeste banalna dijagnoza o „poremećenom sistemu vrednosti“. Pitanje svih pitanja je, međutim – čemu vaspitanje i obrazovanje, odnosno kakvog čoveka valja da stvorimo? Ono je upućeno ne samo prosvetnim radnicima, nego i roditeljima.

Imajući u vidu planove za uvođenje dualnog obrazovanja i podsticanje – obratite pažnju! – preduzetničkog mentaliteta među đacima i prosvetarima, jasan je odgovor države na pitanje čemu. Današnje đake, sutrašnje trudbenike, potrebno je opskrbiti odgovarajućim znanjima i veštinama kako bi što bolje služili zahtevima tržišta. Vaspitanje i obrazovanje, dakle, u funkciji tržišta!

Odavno je primećeno da misli vladajuće klase, a to znači misli nosioca kapitala, predstavljaju nažalost i vladajuće misli epohe. Samim tim ni pedagogija ne može biti nevino izolovana od društveno-ekonomskog života. Kako bi se država bez ostatka podredila privatnom sektoru, postala uslužni servis tržišta, i sveukupno školstvo mora postati „upotrebljivo“, „primenljivo“, „profitabilno“.

Naravno, u okolnostima gde je čovek čoveku vuk, decu svakako treba osposobiti da u njima prežive. Otud, u vaspitno-obrazovnom procesu podizati smušenjake koji znaju kakva stvarnost treba da bude, ali ne i kakva stvarnost jeste, nesposobne zanesenjake, šeprtlje s glavom u oblacima, jalove idealiste i humaniste, poprilično nalikuje uzgoju ovaca. Ovdašnje osnovno i srednje obrazovanje umnogome zagovara „cici-mici“ pristup, da bi mladi ljudi s okončanjem „najlepšeg đačkog doba“ bili brutalno iscipelareni van staklenog zvona, u nesigurnu budućnost, često i na samu ulicu, gde najednom više niko ne vodi računa o potrebama njihovih fragilnih dušica. Opet, u potpunosti se prilagoditi žalosnom stanju stvari znači vrlo verovatno izgubiti glavu, usvojiti poslušnički mentalitet ako si „dole“, odnosno bezobzirnost ako si na lestvici „gore.“

Pedagogija tranzicije – ne prema razvijenom, uređenom kapitalizmu, već prema humanijem, socijalno pravednijem društvu – stoga je nužno šizofrena, s obzirom da je potrebno, naravno, i živeti u međuvremenu, snaći se nekako, ali i pri svemu tome sačuvati glavu.

Sve prethodno upućuje da je temeljni zadatak prosvetnog radnika da se, koliko može, otrgne od države, jer je ideologija države određena ideologijom vladajuće klase, i da omladinu uči kritičkom poimanju stvarnosti. „Dobar đak“ nije poslušnička, bezbojna glavica, već probuđeni kefalo koji kritikuje stvarnost, koji podvrgava preispitivanju sve vrednosti, posebno tradiciju i autoritet. Mlade ljude valja odučiti od mišljenja da je postojeća društveno-ekonomska stvarnost nužnost, odučiti ih od fatalizma, odviknuti od pomirljivosti. Zloćudna predrasuda da ništa ne zavisi od nas, da se ništa ne može izmeniti, rađa još zloćudnije egoističko mišljenje da svako treba da se snađe za sebe, a ko se ne snađe, taj je naprosto – budala.

Stvarajući slobodnog čoveka, podstičući kod njega kritičnost, kulturu pobune i borbeni optimizam, smisao za saradništvo i solidarnost, delatnost prosvetnog radnika je nužno subverzivna. Od ovog zadatka, kojim ne treba da se bave samo profesionalni prosvetari, niti samo u odnosu na decu, malo je danas šta presudnije.

Autor je profesor Bečejske gimnazije