„Dođu vremena kad se tragedija i protest stope u – prigovor savesti“: Šta ne valja i šta se mora činiti?

Mada, ima i za sram, jer je ovaj rod poznat kao slobodarski, isuviše dozvoljavao sebi da bude pion u igri moćnika. Ovdašnjih, dabome.

Tragedije su i više od protesta utkane u našu svakodnevicu i istoriju, ali dođu vremena kad se tragedija i protest stope u – prigovor savesti.

Ova sintagma, a i postupak, uobičajeni su u demokratskim društvima koja i pojedincu i grupama koja dele iste vrednosti dozvoljavaju da slobodno izraze stav prema ključnim zbivanjima, procesima, odlukama…

Bez kazne. Sam prigovor savesti je mnogo više od protivljenja nekom političkom stavu, a i od pojavnog oblika kakav je protest, miting posebno, jer prigovor u osnovi ima neslaganje i upozorenje – šta ne valja od onog što se radi i šta se mora činiti.

No, ovo nije poučna priča o naravima i ne/demokratskim tekovinama, već nedoumica u moru drugih posletraumatičnih dešavanja koja sve nas teraju da se oglasimo, ovako ili onako. Naglas, u sebi, sami, zajedno sa drugima.

Jedan od vidova kolektivne solidarnosti sa žrtvama dva užasavajuća zločina u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju bili su skupovi „Srbija protiv nasilja“ i „Sve mora stati“, kao izraz tuge, saosećanja i poziv u pomoć da se preduprede tragedije.

Oni jesu suštinski prigovor savesti, jer je nesumnjivo ogromna većina ljudi u tim kolonama imala na umu neko dete o čijim se osećanjima ne brine, majku ili oca koji ne stižu od trke za preživljanjem da hrane i duše svoje dece, učiteljicu koja ne zna kako da se odupre zahtevima da bude prost šraf u društvu čije vrednosti odavno nisu vredne.

I ličnu, nedirigovanu pobunu zbog toga.

Nema sumnje da su te misli – kako bi inkvizicija, fašistički, komunistički i ini istražitelji savesti kazali – subverzivne. One udaraju u temelj sistema koji zahteva bespogovornu podršku, makar isti taj sistem propagirao nepočinstva i zahtevao žrtve u krvi.

I baš zbog tog pojedinačnog i kolektivnog prava na savest, a posebno prigovor, zastrašujuće deluje kad neko ko ima moć i sva sredstva da oktroiše to pravo sazove – na temelju ucene – druge ljude na takozvani protest! Protiv čega? Protiv koga? I u ime čega?

Šta je uljudno i slobodarsko u tome nazivati zabrinute i mirne građane hijenama i lešinarina i druge, podjednako zabrinute terati da budu goniči?

Moglo je, naravno, sve ovo da stane u pitanje: Vučiću, što teraš ljude jedne na druge? Ali to je previše pojednostavljeno, jer svako od ljudi koji idu na protest i miting ima savest. Pitanje je samo ima li znanja i hrabrosti na prigovor! Lični i kolektivni.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.