Treba li da se plašimo šta će sledeće da smisli Aleksandar Šapić?

Preduga čekanja, polasci koji su ukinuti, prepuni autobusi u koje, kad konačno stignu, ne može da se uđe.

Učestalo se čuje od ljudi da su, iz malo udaljenijih delova grada, do centra putovali duže od dva sata ili čekali autobus koji se, nezavisno od redovnog rasporeda, uopšte nije pojavio.

Taman kad smo mislili da gradski prevoz ne može da funkcioniše gore nego do sada.

Šta se zapravo dešava?

Teško je racionalno objasniti apsurd u koji su čelnici grada gurnuli naše Gradsko saobraćajno preduzeće lošim odlukama, koje su, jedna za drugom donete u kratkom vremenu.

Teško, a da se ne zapitate, kome su, pobogu takve stvari pale napamet?

I koji je cilj taj neko, taj donosilac odluka, imao u glavi kada ih je sproveo u delo?

Ako je za cilj imao što brže uništavanje GSP-a i dovođenje saobraćaja u gradu u potpuni kolaps, uspeo je.

Naime, o pogubnim odlukama da se ogroman broj linija preda konzorcijumu privatnih prevoznika već se previše puta govorilo.

Poslednjom takvom odlukom GSP je osakaćen, bar tako tvrde poznavaoci i stručnjaci.

Gradonačelnik, sa druge strane, tvrdi da je sada prevoz „optimizovan“, te da sada Grad raspolaže sa taman toliko linija koliko može da pokrije.

Inače, primopredaja linija između GSP-a i privatnika još uvek traje, a kada se završi, Grad će ostati sa manje od 40 linija, i to onih „teških“ za vozače, dok će privatnici upravljati sa više od 80.

Ne zvuči dobro čak ni laiku.

I problem nedostajućih vozača odavno je poznat, iz GSP-a oni već godinama beže zbog loših uslova rada, malih plata, ali i mobinga i sukoba sa rukovodstvom, čemu su mnogi od njih svedočili.

Zbog toga je Grad zapošljavao penzionere ili „uvozio“ u nekoliko tura vozače iz Šri Lanke i drugih dalekih zemalja, odakle su ljudi bili spremni da i takve uslove prihvate i dođu čak u Srbiju, trbuhom za kruhom.

Međutim, nisu ni privatni prevoznici sjajni poslodavci, i tamo su vozači primoravani da voze više sati no što je zakonski propisano, i da tako vozeći premoreni, dovode u pitanje svoj i živote putnika.

I sada dolazimo do suštine današnje priče.

Za sve te linije na kojima će privatni konzorcijum zarađivati umesto gradskog javnog preduzeća, privatne firme – nemaju dovoljno vozača.

Pa da bi se pokrile najneophodnije linije, iako Grad nema više ništa sa njima, GSP uzajmljuje svoje vozače da pokriju po par polazaka.

Iako su u GSP-u rasporedi napravljeni, a vozači raspoređeni po preostalim linijama, svako jutro iz nadležnog Sekretarijata stiže novi plan popunjavanja, a vozači se prebacuju tamo gde je neophodno…kod privatnika.

I pored toga, svi polasci ne mogu da se pokriju, a osim vozača, ceh plaćaju, naravno građani.

I da se ne pitamo mnogo, od upućenih ljudi možemo da čujemo da su sve „genijalne“ odluke koje su poslednjih godina donete, stigle ni od struke ni od institucija, već su produkt jednog funkcionera koji se malo zaneo u igranje stvarima o kojima ne zna ama baš ništa.

Treba li da se plašimo šta će sledeće da smisli Aleksandar Šapić?

Možda da putnici sami voze autobuse?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.