Da li je nakon izbora u Francuskoj zaustavljen rast ekstremne desnice?

Levo-zeleni Novi narodni front imaće 172-192 mesta, saveznici Emanuela Makrona – 150-170 mesta, dok će Nacionalno okupljanje Marin Le Pen sa savezničkim strankama imati od 132-152 mesta u parlamentu. Za apsolutnu većinu potrebno je 289 mesta, pošto francuski parlament ima 577 mesta.

Desnica u Francuskoj je osvojila 10 miliona, a levica šest miliona glasova.

Komentari o francuskim izborima se kreću od toga da je Makronova vlast plašila birače profašističkim strankama, pošto se dobro zna kako su Francuzi prošli tokom Drugog svetskog rata u nemačkoj okupaciji, pa do toga da su građani opet naseli na „jednostavan“ trik vlasti.

Da nije baš tako jednostavno pokazuje retorika stranke kojom rukovodi Žordan Bardela, koji je predvodio Nacionalno okupljanje.

Po toj retorici – stranci koji počine krivično delo bili bi proterani, pravo na državljanstvo za osobe uzrasta od 11 do 18 godina koje su živele na francuskom tlu najmanje pet godina bilo bi ukinuto, budžet za socijalne izdatke skresan, državljani sa dvojnim državljanstvom isključeni iz „osetljivih“ poslova u odbrani i bezbednosti, a učenici sa smetnjama u razvoju ili nasilnici bili bi izbačeni iz učionica i premeštani u novoosnovane posebne centre. Ukratko, retorika zasnovana na podgrevanju straha od toga da Francuzi „postaju stranci u vlastitoj državi“.

Ono što je još jasnije je da je Makron gubitnik ovih izbora, jer se sada težište političke moći sa predsednika prebacuje u parlament.

Drugo pitanje nakon francuskih izbora je da li je zaustavljen rast ekstremne desnice?

Svakako da nije i to će postati jasnije u narednim godinama. To su pokazali i izbori za Evropski parlament, gde će u klupama sedeti poslanici ekstremne desnice iz Nemačke, Austrije, Francuske, Italije, Holandije, Slovačke, Mađarske… koji su najglasniji baš protiv Evropske unije i baš od te EU će primati masne honorare da bi govorili protiv nje.

Porast migracija, skok nezaposlenosti, inflacija, svakako će pogodovati rastu političara koji nude ekstremna rešenja.

Ako se neko nada da će sa levičarskom vladom doći i do promena u spoljnoj politici, grdno se vara. Velike sile imaju dugoročne interese i ne menjaju prioritete bez obzira na sastav vlade.

U svakom slučaju, situacija je takva da su građani u dve moćne evropske države – Engleskoj i Francuskoj, svoje poverenje dale levičarski orijentisanim političarima i njihovim programima.

Naravno, to nije levica jugoslovenskog ili sovjetsko/kubanskog tipa, jer je osnova tih programa zasnovana na kapitalizmu, ali je svejedno veliki iskorak za ta društva.

Pitanje je jedino koliko su održiva njihova obećanja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.