Izbori za biti ili ne biti

Demokrate su na istorijskom minimumu podrške, dotakle su dno ali nisu skroz potonule, jer od nekada luksuznog broda viri još šest odsto olupine. Pre bi se moglo reći da DS liči na kruzer Kosta Konkordija koji se nasukao na obalu posle čega je kapetan odgovoran za nesreću pobegao ostavljajući posadu i putnike da se snađu.

Hoće li DS ipak doživeti sudbinu Titanika ili će se ljudi iz čamaca za spasavanje ponovo ujediniti i porinuti novi i bolji brod pitanje je za 98 miliona i kusur dinara koliko je u blokadi račun ove stranke. Treba izabrati i novog kapetana i buduće putnike uveriti da je ponuda na brodu baš ono što njima treba, a bezbednost zagarantovana.

Fraze poput moramo da se promenimo i modernizujemo, ponovo zadobijemo poverenje, damo šansu mladima, suštinski pokažemo da smo razumeli poruku građana na poslednjim izborima, promenimo ljude na vodećim pozicijama koji nikada nisu bili u opoziciji, budemo spremni, jer ranije nismo bili, na neophodne reforme, svaki nam je čovek potreban, dole, Vučić i sa nama na vlasti plate i penzije neće biti umanjivane, više nikome ništa ne znače. Ništa od ponuđenog što izgovaraju predsednički kandidati nije jasna politika i misija. Politiku su demokratama ukrali i unapredili politički protivnici, a misiju i ideju je sama izgubila boravkom na vlasti.

Stvari u kampanji su, čini se, postavljene u pogrešnom smeru. Oko 19.000 birača DS obilazi čak četiri kandidata. Neki bi rekli nit manje stranke nit više kandidata. Kandidati promovišu sebe i svoj tim. Predlažu reforme, oštre rezove, red i rad. Rečju, bave se sobom i strankom. Članovi odlučuju kako će stranci biti bolje i ko je sposoban da stranku oživi. Međutim, članovi DS bi sa tih tribina i skupova trebali da ponesu ideju o tome kako će većini građana u ovoj zemlji olakšati život i prepričavati i širiti dalje plan koji su čuli. Tako valjda nastaje velika ideja oko koje se okupljaju ljudi koji su spremni da na njenom ostvarivanju rade i glasaju.

Kandidati pričaju da imaju plan, ali ga ne obrazlažu građanima od kojih sutra očekuju glas. Argument da su ovo unutarstranački izbori ne bi trebalo da bude presudan za to da kandidati u svakom gradu u kojem su bili kažu i objasne svoju ekonomsku, zdravstvenu, prosvetnu, kulturnu spoljnu i još poneku politiku. Sigurno ih građani u početku neće slušati, ali dok god postoji onih šest odsto pojedinaca, od kojih je bar polovina glasala za DS jer smatra da ta partija treba da postoji, medijska blokada, na koju se u DS žele, i otpor građana, ne smeju da budu problem.

Demokratska stranka treba da postoji jer nijedan demokratski proces u prošlosti nije nastao i razvijao se bez nje. Demokratska stranka treba da opstane i bude protivteža vlasti. Demokratska stranka treba da opstane jer su ostale stranke građanske opozicije još manje od sada male DS, a nove opcije, ideje i ljudi nisu na vidiku. Demokratska stranka treba da opstane jer većina onih koji su nekada zbog nje šetali i borili se za demokratiju i pravdu ne glasaju na izborima.

S druge strane, Demokratska stranka možda neće opstati ako će njen predsednik da šuruje i koketira, ma iz kog razloga, sa strankama koje ne podržavaju jednu od njenih izvornih ideja a to je ulazak Srbije u EU. Demokratska stranka neće uspeti ako nema jasan i realan plan za podizanje životnog standarda i ako joj vlast bude važnija od građana. Demokratska stranka ne može biti velika ako se nastavi sa podelama i podmetanjima ove ili one grupe u njoj. Demokratskoj stranci nema budućnosti na vlasti, ako se sada jasno ne odredi prema uticaju Moskve u ovoj zemlji i ako glasno ćuti na tenzije u regionu. Demokratska stranka nam ne treba ako ne prihvata odgovornosti za zločine ove zemlje i pojedinaca iz prošlosti. Demokratska stranka nema smisla ako ne prizna da je Kosovo nezavisna država i nastavlja politiku i Kosovo i EU.

Čini se da građani Srbije, koji su prema nekim statistikama i istraživanjima mahom nesrećni, ali većinski govore da zemlja ide u dobrom pravcu, nisu spremni da čuju i razumeju realnost. Izborni rezultati vladajuće stranke to pokazuju. Iako se od velikih političkih tema ne živi, demokrate bi morale da budu svesne da od stava Srbije oko tih važnih pitanja može da zavisi sve ostalo, jer Srbija nije u bezvazdušnom prostoru. Demokrate najpre moraju to da shvate a onda javno, jasno i bez straha iznose stavove koji se očekuju od stranke koja namerava da se reformiše i raščisti s greškama i nemilom prošlošću.

Neposredni izbori i debate kandidata dobar su put u izgradnji demokratije unutar stranke. Ako se uspešno sprovede ovakav vid izbora stranačkih prvaka, on bi mogao biti recept za izbor lidera koji će imati pun legitimitet u koji niko neće sumnjati i ostavljati prostora onima koji su navodno oštećeni da podrivaju autoritet novog predsednika. A kako se u tajnosti šuška i ovaj vid rasprave mogao bi biti primenjen i za izbor zajedničkog kandidata za predsednika građanske opozicije Srbije.

Tekst je objavljen u specijalnom dodatku lista Danas – Izborna groznica DS