Jelena, žena đavoljih vremena: Priča o hroničaru koga penzionišu i direktoru bezbednosne službe koji „nestaje“

Anikina vremena bila su vesela, vunena vremena opasna, a đavolja vremena su nimalo bezazlena. Podsetimo se Andrićeve Anike i turskog vakta, da bismo razumeli Jelenu današnjice, žene koja postoji, zbilju političke svakodnevice, i za vladavine prethodnih i za vladavine sadašnjih.

Kod prvih imala je značajniju političku ulogu i znatnu medijsku promociju, što nije ništa neobično u savremenom društvenom životu; kod potonjih htela je da bude „udarna pesnica“ a postala je uvažena direktorica.

Kažu da svaka priča ima svoje vreme, ali Jelenina priča objedinjuje dva vremena, ona prošla i ova sadašnja, odnosno i prethodnu i postojeću vlast. Da li je to moguće bez jake podrške neke od nevidljivih sila?

Ono što je neobično, u ovom slučaju, a već je postalo uobičajeno u ovo doba, o čemu se malo zna a mnogo priča, više šapatom nego javno, biće rečeno u ovom tekstu, ali, i ovde, samo kao deo utabane zbilje.

O kadrovima vladajuće stranke mogao bi da se napiše balzakovski roman, nešto kao nova ljudska komedija. Hroničar neće ponavljati ono što je Nemanja Rujević napisao u ovim novinama, iako zna mnogo toga što nije njegovo pero opisalo.

Jelena, jedna od najžešćih i nemilosrdnih protivnika vladajuće stranke, došla je na ideju da zatraži hroničarevu smenu i ponudi predsedniku stranke svoje usluge brigom o kulturi, prema jednoj njenoj izjavi u štampi.

Prvi pokušaj smene hroničara bio je od strane žute inteligencije predvođene poznatim kolumnistom Danasa. Predsednik je njihovu usmenu molbu primio k znanju, ali još nije bio spreman da ga žrtvuje. Potom je njen prijatelj s juga Otečestva posetio predsednika.

I dok su prvi tražili samo njegovu smenu, drugi je ponudio nju na njegovo mesto. Predsednik je još uvek bio stamen, budući da mu nije bilo lako ni jednostavno da zameni jednog od osnivača stranke jednom od njenih najvećih pljuvača. Hroničarev položaj se poljuljao sandžačkom posetom, ali još nisu sazreli uslovi za njegov pad.

A onda je pristigla hroničareva 65. godina, vreme za mirovinu, motiv da se i treći put krene u akciju. Neprikosnoveni kadrovik vladajuće stranke pozvao je hroničara na razgovor, i on je prihvatio smenu, ako vlada zavodi takvo pravilo, kojeg će se ubuduće držati. Niko njemu nije rekao ko će ga zameniti, a da je to znao ponašao bi se sasvim drugačije.

Potom ga je, još dva puta, pozvao čuveni kadrovik, oba puta u vezi predaje dužnosti. Dok je čekao na prvom prijemu kod njegove sekretarice, rečeno mu je da je kod njega direktor moćne bezbedonosne službe. Pomislio je, baš lepo, upoznaće moćnog direktora moćne službe, ako ništa drugo. Posle kraćeg vremena vrata su se otvorila i na njima se pojavio kadrovik i pozvao ga da uđe.

Računao je da će susresti gospodina u kabinetu, gde sedi i čeka. Hroničar baci pogled na prvu sobu, potom na drugu, gde obitava domaćin, ali čoveka nigde nema. Ćuti i ne pita.

Za dva dana, opet, novi poziv kod kadrovika. Uđe hroničar u prostoriju sekretarice, a ona mu, ishitreno, saopšti: „Kad god Vi dođete, gospodin direktor je kod njega na razgovoru.“ On pomisli – možda će se sada sresti. Prizor isti, kao u Čehovljevim pričama. Kadrovik otvara vrata i poziva ga da uđe. Direktora bezbedonosnih službi nigde nema, ni u jednoj od dve sobe, ni u jednoj fotelji, čak ni pored prozora.

Obavi razgovor s kadrovikom, okrene se, uokolo, da još jednom proveri da se, gospodin, slučajno, nije negde zaturio. Rekla mu je sekretarica da je tu, a njega nema nigde, ni za lek. Reče mu sekretarica – tu je, a on nije tu, ima ga, pa ga nema. Hroničar, pomisli, đavolja posla, pošto je za đavola saznao još kao dete, da se u tren pojavi, i u tren nestane.

Primeti s kadrovikove desne strane jedna jedva vidljiva vrata, koja direktno izlaze u hodnik zgrade Vlade Srbije. Osmehne se, da i on primeti, da bi mu ukazao da zna kuda nestaje čovek koji vodi bezbednosnu službu države Srbije, a nije đavo, ili, možda, jeste.

Direktor je dolazio da s kadrovikom utanači Jelenino preuzimanje dužnosti rukovodilaca jednog javnog preduzeća, budući da nisu bili sigurni u to kako će se ponašati hroničar, prethodni direktor, od koga su ovu radnju skrivali. Ljubav i kad je slepa, ne traje dugo, što se pokazalo i u ovom slučaju. Direktor i kadrovik su pripremili teren, predsednik odobrio, a gospođa zaposela firmu, potom još dve.

Hroničareva smena, ili teranje u penziju (ostao je na fakultetu da radi još tri godine), izazvala je prilično pažnje u medijima. Gospođa je došla u prostorije državnog preduzeća, ali nije imala hrabrosti da izađe pred novinare, te je hroničar predao dužnost, uz kratak govor, sekretaru vlade, dok je ona sedela i čekala u susednoj sobi.

Uveče ga je pozvala jedna dama iz vladajuće stranke i bojažljivo rekla: „Bože, da li su oni normalni!“ I to je sve od stranačkih kolega, koji su od tog dana bežali na drugu stranu ulice, kada bi ga, slučajno, sreli. Čak i oni koje je držao za prijatelje, jer ih je dobrano zadužio, išli su joj na rukoljub s buketom cveća.

Ovde se priča o Jeleni i državnoj bezbednosti ne završava. Nekoliko dana kasnije otišao je hroničar da održi predavanje u Policijskoj akademiji, u susedstvu moćne Službe. Sačekali su ga dvoje mladih bezbednjaka, koje je odranije znao, još iz vremena afere grudnjak.

I dok su ga pratili do Akademije, nestrpljivo su upitali hroničara: „Ko Vas je smenio?“ „Pa, bezbednost“, rekoh, i uđoh u salu gde sam održao davno zakazano predavanje.

Prirodno je da se direktori javnih preduzeća smenjuju, osobito ako su navršili 65 godina života. Nije normalno da se skoro svi direktori javnih preduzeća postavljaju za direktore kao vršioci dužnosti, a Jelena bez tog čuvenog v. d. Nije korektno da se, posle ovog slučaja, postavlja za direktora gospodin sa 66 godina, takođe za v. d. direktora ovog preduzeća.

Hroničara su oterali sa 65, njega su imenovali sa 66 godina, obojica su bili v. d., a ona u statusu sigurnijem i još s nagradom, i to kakvom: predsednicom UO Filmskog centra i direktoricom Telekoma Srpske.

Čak ni to prekomerno nagrađivanje nije bilo dovoljno (valja se upitati zbog čega su usledile tolike nagrade, nezabeležene u novijoj povesti vazalne Srbije), već je postavljena savetnicom predsednici vlade za kulturu i obrazovanje, bez ikakvog obzira na to što je optužena za plagijatorstvo. I, ne slučajno, proslavila je sva svoja imenovanja i napretke neprimerenim rođendanskim plesom posvećenim svim svojim uspesima, od plagijatorke do savetnice predsednice vlade.

Samo moćna srbijanska institucija mogla joj je osigurati tako visoko i neprikosnoveno mesto u oba vremena, u obe stranke, i na sve dodeljene položaje.

Autor je istoričar i bivši v. d. direktora Službenog glasnika

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.