Ko još pamti Trampov sporazum i šta je Vučić poneo sa sobom iz Vašingtona?

Tramp je želeo da domaćoj nezainteresovanoj i neobaveštenoj javnosti ponudi sliku sebe kao nekog ko spaja suprotastavljene strane, dok se ovdašnji političari, čini se svesni da će sporazum kad Tramp ode u istoriju postati nevažan, nisu puno kolebali i domaćoj javnosti su iz sporazuma ponudili ono za šta su smatrali da će biti najefikasnije.

Ipak, osim Trampovog penkala i ključeva Bele kuće Vučić je iz Vašingtona poneo još i sliku sebe koji, čini se, skrušeno na pomoćnoj stolici sedi pred Trampom. Da li se građani sećaju ičega važnijeg i suštinskijeg od pre tri godine iz tog sporazuma? Verujem da ne.

Moguće zato što običan građanin od svega ništa za sebe video nije, iako se Sporazum doticao mnogih političkih stvari, ali i ekonomskih, ali se ni u čemu nije daleko odmaklo. Veoma brzo, tačnije nakon što je Tramp izgubio izbore, obe strane Sporazum više nisu smatrale relevantnim, jer je administracija novog predsednika Džoa Bajdena promenila pristup rešavanju problema između Kosova i Srbije.

Grenel smatra da je odluka predsednika Bajdena da ustupi američki diplomatski i ekonomski angažman u regionu „analitičkoj paralizi Evropske unije“ pogoršala stvari.

Da li je novi pristup, kojem ekonomska pomoć i razvoj nije prioritet povezivanja dve strane bolji pokazaće vreme, ali ono što je izvesno je da je nova američka administracija uz pomoć EU uspela da Vučića i Kurtija čak dva puta natera na saglasnost i to oko takozvanog Francusko-nemačkog, sada evrospkog predloga normalizacije odnosa i Ohridskog sporazuma.

Parafe na ta dva sporazuma Kurti i Vučić nisu stavili, što opet otvara prostor za izvrdavanje dogovorenog, što se upravo i dešava proteklih meseci.

Sve to može da ukaže na to da predstavnici Srbije i Kosova, kakav god da je pristup SAD i EU, da li ekonomski ili strogo diplomatski, nemaju nameru da normalizuju svoje odnose, te da je neka vrsta kažnjavanja možda jedina opcija. Kosovo je već pod merama, dok se Srbiji zasad samo preti. Pitanje je samo, hoće li bilo kakve mere doprineti otrežnjenju, jer Vučiću članstvo u EU odavno nije prioritet, a veći deo javnosti više i ne veruje u snove o lepšem i bolje životu u Uniji.