Ko laže…

Nisam verovao u to, jer ko bi se izlagao riziku da ukrade pet godina staru fabiju, da kontaktira vlasnika i organizuje rizičnu primopredaju, kada je zarada veća ako se fabija iseče i proda u delovima.

I zaista, niko se nije javio sem dvojice inspektora, koji su me pitali kako je auto bio obezbeđen i onda mi ostavili broj telefona, da se javim „ako se nešto desi“.

Međutim, moji roditelji koji su opljačkani otprilike u isto vreme doživeli su iznenađenje. Dobili su pismo u kojem im se izražava zahvalnost zato što su stoički podneli četvorogodišnju pljačku u kojoj im je oteto nekoliko stotina hiljada dinara. Iznos približan vrednosti moje nesrećne fabije.

U čemu je razlika? Zašto su moji kradljivci bili plašljivi i stidljivi, a oni koji su pokrali moje roditelje toliko drski da im pošalju pismo. Ili neoprezni i lakomisleni da otkriju svoj identitet? Ili, pak, toliko bahati da poruče – evo, opljačkali smo vas i još želimo da vas ponizimo, da poverujete da ste nam vi sami dali novac?

Hajde da odbacimo zlobne tvrdnje da je auto-mafija povezana sa strukturama u državi i da ne bi mogla nesmetano da sprovodi logistički zahtevne operacije (nezapažen prolazak kroz guste mreže video nadzora, izvoženje automobila iz zemlje ili organizovanje centara za preradu: sečenje na delove, nalaženje podataka o vlasnicima kojima se nudi otkup) – kada bi delovala bez podrške iznutra. Bez toga, ostaje nam samo nekoliko običnih lopova.

A kako je mojim roditeljima otet novac? U njihovom slučaju bez sumnje se radilo o organizovanom poduhvatu, i to ne struktura povezanih sa državom, već upravo državnih struktura. Prvo je parlament usvojio zakon kojim je poštaru zabranjeno da im donese deo penzije. Nije, naime, zakonom izmenjen obračun penzija već je jednostavno odlučeno da im se deo penzije neće isplaćivati. Vlada je potom s njihovim novcem postupala slobodno, kao novi vlasnici moje fabije s njenim delovima – delila ga je bez skupštinske kontrole kroz budžetsku rezervu, isplaćivala posebne naknade pretorijancima koji bi se pobunili, trošila ga na tajne javne nabavke. Kao vrhunac, Ustavni sud je otimačini dao romantičnu notu odlukom koja je imala malo dodirnih tačaka sa pravom – odbacio je inicijativu za ocenu ustavnosti, uz obrazloženje u kojem se bavio time koliko ima penzionera kojima penzije nisu umanjene, da li „zaštićeni“ iznos od 25 hiljada dinara obezbeđuje staranje o ekonomskoj sigurnosti penzionera „u realnim ekonomskim prilikama“, kakvo je stanje u budžetu.

Četiri godine kasnije, moji roditelji su dobili pismo od predsednika vladajuće partije, čiji sadržaj nanetu materijalnu štetu upotpunjuje duševnom boli zbog bahatosti otimača sa dva lica – državnog i stranačkog. Poručuje im, valjda, da je uzimala država, ali da partija saoseća, da je „strašno“ doba prošlo, da počinje zlatni period. I šta još poručuje između redova? Da partija lično poznaje svakog penzionera, da ima njegovu adresu, da misli na njega, brine o njemu, da i on treba da misli na partiju kada za to dođe vreme.

I dok su moji lopovi posle krađe navukli masku za zavarivanje, zatvorili se u neku garažu i posvetili rasturanju fabije, oni koji rasturaju državu bez maske u po bela dana, nisu se ustručavali da još jednom otvoreno pokažu da ne haju za zakone. Pisali su svim penzionerima. Što bi moglo da znači da imaju bazu sa podacima o svim građanima koji su u penziji. A te podatke nisu našli u malim oglasima, negde između masaže za gospodu i polovnih delova za fabiju.

Proteklih meseci bezuspešno sam pokušavao da utvrdim kako je SNS došao do podataka o mobilnim telefonima građana koje su zvali u predizbornoj kampanji. Nisam uspeo. Poverenik se tada zadržao na saopštenju, ali je ovoga puta pokrenuo postupak nadzora. Ne bih se kladio da će rezultat biti drugačiji od mog preganjanja sa SNS-om i Telekomom. Ili od policijske potrage za mojom fabijom. Ali važno je da pokušavamo i pokazujemo da se ne mirimo sa zadatim stanjem stvari.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija